Muzičko leto 1982 / Pero Lovšin, Jasenko Houra, Nebojša Čonkić: Vaše mišljenje o punku danas?



Nije važna forma u kojoj taj dijalog pokušavamo da stvorimo, važna je njegova ideja, potreba povezivanja, radikalnijeg mišljenja, njegovog potpunijeg i slobodnijeg izražavanja

Postavili smo trojici najpoznatijih domaćih aktera punk pokreta isto pitanje: Kako sada vidite punk i koliko ste mu i na koji način privrženi? Evo odgovora ljudi koji predvode Pankrte, Prljavo kazalište i Pekinšku patku.


*****



Pero Lovšin: Značaj punka, a i njegova suština su u tome što je vratio način razmišljanja i njegovu formu na pravi, pošten rock'n'roll. Što je kroz zajebanciju, otkačenost, jednostavnost uspeo da kaže ono što je hteo.

I sad mu se zamera što je izašao iz te svoje ortodoksnosti, iz te forme na koju su svi navikli.

To je čista glupost!

Pa, punk ne može nikada biti ortodoksan, on je već sam bio protiv bilo kakve ortodoksnosti. Sve mora ići dalje, razvijati se, glupo bi bilo ostajati na onome što je bilo.

Da je tako bilo ranije ne bi bilo ni punka.

Potrebna je radikalizacija, a punk je po meni ništa drugo do radikalizacija jednog Dilana, naravno u njegovoj početnoj fazi, jednog Donovana, uopšte razvoj, napredak te struje protestnih pevača




I punk postoji i sada, pogrešno je mišljenje da njega nema, da je gotov.

Cilj koji hoćemo s njim da realizujemo je u stvari jedan novi dijalog unutar kulture, unutar celokupnog društva.

To nije samo punk kao muzika, to je uopšte fenomen rocka, njegova povezanost sa medijima, sa filmom, literaturom, likovnim umetnostima...

Nije važna forma u kojoj taj dijalog pokušavamo da stvorimo, važna je njegova ideja, potreba povezivanja, radikalnijeg mišljenja, njegovog potpunijeg i slobodnijeg izražavanja.

I značaj punka, njegovu vrednost, niko ne može osporiti.



Jasenko Houra: Kada sam počinjao, meni je punk mnogo značio; njegova jednostavnost, otvorenost, mogućnost komunikacije sa ne tako mnogo tehnike...

A to mi je bilo potrebno, ta jednostavnost, jer bar u početku imao sam toliko toga da kažem; međutim, tehnički mi je bilo prilično teško.

I tu mi je pomogao taj izvorni, bazični rock'n'roll; po meni punk je u stvari pravi rock'n'roll, samo što se kroz njega na jedan specifičan način izrazila jedna posebna generacija, generacija s kraja sedamdesetih.

Naravno, punk se kasnije menjao, razvijao, dopunjavao, što je sasvim normalno, glupo bi bilo uopšte očekivati da on sada godinama ostane potpuno isti.

Mora da se razvija.

Na kraju, i ja se razvijam, grupa se razvija, prolazi vreme i ljudi po malo menjaju način razmišljanja i to je dobro, mada su mi ti počeci, taj prvi punk period i mene i Prljavog kazališta veoma dragi.

Ne stidim ih se, a i zbog čega bih?

Sada razmišljam malo drugačije, muzika koju sviram nije više kao ona od pre četiri-pet godina, ali ni ja nisam onaj isti od tada.

Onda sam onako mislio, tako svirao, tako osećao... Drag mi je taj period.



Nebojša Čonkić: U vreme kada se pojavio, punk je bio preko potreban, čak neophodan muzici koja se u to doba svirala. I iz njega je proizišlo sve pozitivno u današnjoj muzici.

Da ga nije bilo, mi danas ne bismo slušali ovako dobre stvari.

Još nešto: Pogrešno je mišljenje da je punk definitivno prošao!

On postoji, još se svira, jedino što nema onakav značaj kao pre pet godina. I, naravno, nema istu formu kakvu je imao.

On se menja, razvija: pogrešno je ostati na onome što je nekada bilo, mada je još pogrešnije sada sve to negirati.

Ne treba zaboraviti šta je kod nas doneo. Mlade grupe mnogo lakše i brže izdaju ploče nego ranije.

Doneo je veću slobodu u stvaranju, okrenuo se interesovanjima mladih i to van svih otrcanih šablona.

Pomogao je i čisto muzički: vratio je pravi, jednostavni, izvorni rock'n'roll.

Zabeležio: Bane Obrenović, obrada: Yugopapir (Rock 82, leto 1982.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate




Radovan Devlić, jedan od naših najznačajnijih strip autora: Anarhist sam, ali etični - sa puno duha!



Neki ljudi jesu rođeni za robove, a drugi, i da ih tučeš svaki dan, ne mogu bit robovi. Možda je ovo rasistička teorija ili bar tako zvuči?! Ali, ja ne mislim na robove kao klasu već na robovanje bilo čemu. Životnim pravilima, recimo

Muzičko leto 1982 / Dušan Vesić, ekskluzivni izveštaj sa snimanja Čorbinog LP-ja "Buvlja pijaca"


Pre nego što krenemo, pokušavam da još jednom čujem nešto o eventualnoj promeni tekstova; Bora je kategoričan da, osim reči "zajebaće" u pesmi "Ja ratujem sam", neće da promeni ni zarez

Još im nije izašao ni četvrti album, a oni, vrednice jedne, već spremaju peti, pod nadzorom svog simpatičnog engleskog prijatelja i u potpunoj tajnosti. Snimanje "Buvlje pijace" startuje početkom jula u Beogradu u isto tako potpunoj tajnosti, ali šta im sve to vredi kad smo mi malko špijunirali, pa vi već danas znate šta se nalazi na ploči!


*****



Pronalaženje Hadži-Mustafine ulice i nije tako težak posao, ali bi beogradski taksisti, izgleda, lakše našli zlato. Tu, u jednoj lepo uređenoj sobici gitariste Rajka i u njegovom malenom podrumu vežba Riblja čorba; svakog dana u pola dva počinje prosviravanje petog albuma i ja, verujući u profesionalizam gorepomenutih, psujem svoju sklonost ka kašnjenju plašeći se da sam nešto propustio.

Jok, brate; Rajko se tek probudio, čak ni oprema nije kompletirana, a od Bore i Džona ni traga ni
glasa.

Stižu tek posle dva; Bora je nabacio držanje istinske zvezde, a Mek Koj izgleda kao njegov
menadžer.

Kada najzad sednu, Borče pročisti svoj promukli glas a britanski državljanin i moja malenkost izmenjaju kurtoazne pozdrave, slika se iz osnova menja: sada Bora podseća na nastavnika muzike koji kasni jer je morao da ode po gospodina inspektora, a Rajac, Miša, Bajaga i Vicko na uglavnom poslušnu dečicu koja će pred uvaženim gostom da pokažu sve što su protekle školske godine naučila.

Sledećih pet minuta mi ne uspeva da skinem pogled sa Engleza, ne shvatajući kako je moguće da jedna grozomorna kombinacija boja (bele patike, ružičaste čarape, plavo-zelene pantalone, sivo-ružičasta majica i ljubičasta jakna sa šarenim detaljima) na ovom interesantnom tipu ne izgleda odvratno; kako bi reklo beogradsko društvance, biće da momak "ima imidž". 

Miša upada sa molbom Slađane Milošević da joj Džon producira album; čoveku je malo nezgodno da odmah odbije pa Miša koristi pauzu da doda kako je Slađa beogradska seks-bomba. 

Englez pogleda okolo, pa se oslobodi videći ravnodušne face; izvinjava se da nema vremena i objašnjava svoje razloge produciranja jedne ploče: lova, zadovoljstvo i zajedno lova i zadovoljstvo.

Što se tiče Čorbe, prvi put je došao iz radoznalosti, a sada... pa, i zbog love, ali pre svega iz zadovoljstva. 

Pomalo neugodnu situaciju spasava zvonjava telefona; Džon diže slušalicu i ’ladnim glasom deklamuje:

"Dobili ste britansku ambasadu, sektor informacija" i u sobi nastane smeh.

Glas s druge strane zbunjeno odustaje, a Bora dodaje:

"To je isto radio i juče u Ježu". 

Međutim, dosta je zezanja; producent uzima svoju sveščicu i govori, dugo i tiho.

Bora prevodi:

- Juče je preslušao materijal za naš živi album i kaže da je to strašno odsvirano, zato što smo sve pesme dovoljno prosvirali pa su nam "legle"; nije nam dovoljno onoliko vremena koliko smo imali za "Mrtvu prirodu". Time hoće da kaže da bi trebalo više da vežbamo; oni (Džon je basista grupe Gillan - prim. D. V.) vežbaju i po šest sati dnevno, skroz izolovani. 

Džon i ja smo bili vrlo iznenađeni kad smo čuli da je jučerašnja proba završena već u tri.

Rajac:

- Pa, prosvirali smo ceo materijal...

- Dobro - kaže Bora - videćemo.



Dobro jutro




Počinju pripreme za snimanje kasete koju će Englez odneti u domovinu da je pažljivo prostudira, uoči slabosti i pripremi rešenja. Dve pesme će se snimiti u sobi (obe akustične: "Dobro jutro" i "Kada ti se na giavu sruči čitav svet"), a ostatak, u kome je angažovan ceo bend, ostavljen je za podrum.

Rajac uključuje kasetofon, a Englez beleži nešto u svoju sveščicu; od sada, pa do kraja snimanja, na njegovom licu neće moći da se pročita šta misli. 

Stvar je još jedna Borina "mokra" balada ("Cele noći ti si forsirala konjak / jutro kvari sinoć započete veze / zorom si me šutnula k'o poslednji dronjak / ja sam ti uz piće došao k’o meze"), ali je lepa.

Ne mogu a da se ne setim još jedne pesme za koju sam  isto rekao da je lepa pre nego što su je unakazili: "Neke su žene pratile vojnike".

- Ovo je straaaašna stvar - kaže Bora.



Kada ti se na glavu sruči čitav svet




Neposredno pred snimanje druge pesme ulazi Đorđe Debač, muzički urednik RTB-a. U onoj priči o nastavniku, inspektoru i đačićima, Debač bi bio idealan direktor.

- Lepo vam je ovde - kaže.

- Jeste li teško našli - pita Miša.

- Neee - odmahuje direktor. - Malo sam se raspitao...

- ... gde sviraju ovi pederi - šali se Bora.

Svi se smeju. Nastavnik pljeska rukama:

- Ajmo, deco!

Kreće "Kada ti se na glavu sruči čitav svet", još jedna balada i još jedan Borin tekst iz perioda "kada mu se ceo svet sručio na glavu": "Zbog čega od rđe tražiš milosrđe / a od idiota moliš dan života / čuj, ispravi kičmu, u glavu ga drkni / pokaži mu zube i ponosno crkni".

- Strašno istinit tekst - kaže kasnije tekstopisac.

- Baš fino zvuči - oduševljen je direktor. - Puno muzike tu ima, jel znaš?

- Hvala - kaže nastavnik.

Onda svi odlaze u podrum da snime ostatak. Mek Koj pažljivo sluša i sve vreme nešto beleži u sveščicu. Sat kasnije, evo ih ponovo gore:

- Hajde da vidimo kako je sve ispalo - predlaže Bora.

Englez ponovo seda do mene i obara me s nogu:

- Ti bi verovatno želeo jedan intervju - kaže, a ja ga zabezeknuto gledam.

- Naravno - kažem. Ali mislim da bi bilo bolje da sačekamo tvoj povratak; nije baš da sam se pripremio.

- To je sasvim u redu - klima .glavom. - Samo, molim te da to uradimo pre snimanja. Kad počnemo da radimo, ja ću biti u tom filmu i ne mogu da razmišljam o drugim stvarima.

Pitam ga za utiske iz podruma. Kaže da je materijal mnogo bolji od "Mrtve prirode" i izdvaja pesme "Dobro jutro", "Kad ti se na glavu sruči čitav svet", "Ja ratujem sam" i "Draga, ne budu peder".



Pravila, pravila




Moji "podrumski" utisci ne idu dalje od nedoumice šta je to Džonu toliko bolje od "Mrtve pritode" kad je sve u Čorbinom stalnom fazonu i samo po produkciji razlikujete koja je pesma na kom albumu. Ovo što slušamo nije ni bolje ni gore od svih Čorbinih standarda i ja sam pomalo razočaran; izgleda da sam bio preveliki optimista pa ipak očekivao neko iznenađenje.

"Pravila, pravila" se ipak malo razlikuju; Borin tekst (Pravila, pravila / da bi me udavila / skroz pošašavila / ili kičmu savila / neka glupa pravila / u crno me zavila") prati fanki ritam:

- Opasna je, opasna - oduševljen je Bora. - Ovo će da se vrti po diskotekama k'o šašavo.

- Ličiš mi na novi talas - kaže Debač. - Ovo će biti užasan šlager.

- Užasan..? - pita neko.

- Šlager - ponavlja Debač. - To će da se vrti pakleno. Ozbiljno.



U dva će čistači odneti đubre




U potpunoj tišini očekuje se sledeća pesma. Bora peva: "Noćni program na radiju / u kujni su bubašvabe / voda kaplje u lavabo / sve je ovo bilo džabe / soba puna očajanja..."

- Ovo je strašna pesma - konstatuje Bora. - Vidi kako ovo pevam.

- Znaš šta - kaže Debač - ovo je samo brži tempo, ali znaš onu stvar "Sympathy" kako je praćena; to je to.

("U dva će čistači odneti đubre / u tri će doneti jogurt i mleko / u šest ćeš poći na posao /u osam ću biti daleko".)

- Ja bih ostao stalno kod toga - predlaže Debač. - Ne bih menj’o to... Možeš i drukčije da lupaš bubanj - dodaje Vicku.

- Šta? - pita neko.

- Da lupa drukčije - objašnjava Debač. - Da ne bude ovako. Baš kao kod "Sympathy", znaš ono. To bi dobro bilo.



Baby, Baby, I Don't Wanna Cry




Nisam se baš proslavio kao snimatelj, pa sledeća stvar kreće gotovo od druge strofe, ali nije ni važno jer mi baš i nije na srcu. "Bebice, ne želim da plačem" je nekakva Borina parodija (taj dan će ostati forever in my heart /... ja sam dugo skrivao bol / a na zidu su igrale senke / like shadows on the
wall"):

- Hoće li to ovako da ostane - pitam.

- Da - potvrđuje Bora.

- Tu nećete neki honky-tonky klavir - pita Debač.

- Hoćemo - kažu Rajac i Bora.

- Tu moraš da nađeš onu boju - konstatuje Debač - znaš onu, frajersku...

- Ovde bismo mogli da ubacimo neke efekte - javlja se Englez.

- Bilo bi zgodno da stavimo plač bebe - predlaže Bajaga.

Miša prevodi; Englez se smeška i pokazuje svoju beležnicu u kojoj je isto to zapisao.



Kako je lepo biti glup




Sledeća pesma će biti apsolutni hit: ima toliko zarazni refren ("O, kako je lepo biti glup / o, kako je lepo biti glup / nemaš pojma šta ti rade / ko te laže, ko te krade / kako je lepo biti glup..."), da joj jednostavno ne možete odoleti. Svi slušaju zadovoljno.

- Definitivno smo najbolji posle ovoga - kaže Bora; ostali, klimaju glavama.



Slušaj sine, obriši sline





Sledeća stvar je u ritmu koračnice; Bora peva operskim glasom, s naporom, pa ne razumem reči.

- Čangalović je kratak za tebe - kaže neko.

- Strašna pesma - konstatuje Bora i ponovo peva refren: "Slušaj sine, obriši sline, ne budi ala, još si mala".

- Ja bih to sek’o - javlja se Debač. - Tačno kao što Bora peva, ali samo ovo "Slušaj, sine..." na refrenu.

- Ovo je ruska tema, šta će to - pita Rajac.

- Zato sam ja rek’o - kaže Debač.



Ja ratujem sam 




Kreće sledeća pesma; Bora peva samo refren: "Ja ratujem sam / ja ratujem sam / prevariće te i rođeni brat / zajebaće, nabiće ti nož u vrat / nemam poverenja niti želim da ga dam / ja ratujem sam".

- Jel’ to još nemaš tekst - pita Debač.

Nastaje ogromna promena u Džonovom raspoloženju: počinje da cupka. Još uvek nešto beleži; pokušavam da vidim šta, ali on baš nije oduševljen, pa ne insistiram; uspevam jedino da vidim da je Rajkova vožnja sasvim u redu i da je ne treba menjati.

- Neće biti onoga "zajebaće" - kaže Bora. - Ne morate da brinete, Đorđe. Ali od ostatka ne odstupam.



Neću da živim u bloku 65




Pesma koja sledi se nekada zvala "Soliteri" i trebalo je da se nađe u onoj nesrećnoj zbirci Borine poezije: "Čuvar gradilišta prolaznike tera / klinci po ulazima bombice piju / komarce na zidu pretvaram u fleke / suviše asfalta da stignem do reke / neću da živim u Bloku 65 / mrzim ceo svet".

- Prvi put sviraj sve u mnogo nota, a drugi put izvlači žice; menjaj stalno - kaže Debač.

- Ovo bi trebalo da zvuči sirovo - komentariše Rajac.



Draga, ne budi peder




- Hoćete li da menjate naslov sledeće pesme - pitam.

Debač ćuti.

- Nećemo - kaže Bora. - Jebi ga, takva je pesma...

("... čujem kako tamo otvaraš ormane / kupiš svoje prnje / mislim se da sve to nije tako crno / ne može biti crnje / o, draga, ne budi peder / o, draga, ne budi peder / ako još ima šta da se spašava / nemoj da ideš, ne budi šašava...")

Još jedan zarazan refren; ostane li ovakav biće to veliki hit. Pre Rajčevog sola nestaje trake.

- Dobro - kaže Debač i ustaje zadovoljno.

Pre nego što krenemo, pokušavam da još jednom čujem nešto o eventualnoj promeni tekstova; Bora je kategoričan da, osim reči "zajebaće" u pesmi "Ja ratujem sam", neće da promeni ni zarez.

Debač diplomatski pogleđuje po sobi:

- Rajko, dobro ti je ovde - kaže.

Bora pita kako mi se sviđa materijal. Nemam primedbi, kažem. Videćemo kakva će biti produkcija, od nje će zavisiti mnogo toga... Kasnije, dok me Debač vozi prema autobuskoj stanici, pita šta mislim koliko će im Englez stvarno pomoći.

Objašnjavam mu da se "Mrtva priroda" ne bi prodala tako dobro da produkcija nije valjana; Đorđe zadovoljno konstatuje da se tiraž popeo do gotovo 400.000. Pokušavam da ispipam je li RTB spreman na to da se "Buvlja pijaca" eventualno proda u manje kopija; ne, ne i ne. Na to jednostavno niko i ne pomišlja.

Napisao: Dušan Vesić, obrada: Yugopapir (Rock 82, leto 1982.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate




Muzičko leto 1982 / Aleksandar Žikić o "Filigranskim pločnicima": Azra počela da kopira samu sebe


Gorki ukus je prava reč. A i rešio sam svoj problem - kad igla stigne do "Roll Over Jura" - podignem je i spustim na sledeću pesmu. Ne možete ni da pretpostavite koliko lepše zvuče "Filigranski pločnici" kad se "Jura" izbaci. Neuporedivo lepše i azrastije


AZRA - Filigranski pločnici (Jugoton)




Meni još uvek nije sve baš najjasnije. Ma koliko se trudio nisam u stanju da otkrijem nijedan valjan razlog da se svega par meseci nakon izdavanja trostrukog (komercijalno uspešnog) albuma na diskove gramofona nabacuje novi, dupli.

Nije li pet ploča u jednom polugodištu ipak previše? Zar hiperprodukcija ne krije u sebi opasnost da izazove zagušenje?

I šta sad? Ništa. Baš ništa.

Nećemo sad polemizirati o značaju Azre. Nećemo pričati i razvijati teze i protivteze o značaju Branimira Štulića i njegovom doprinosu jugoslovenskoj muzici.

To smo već raščistili, a ja nemam da dodam ništa novo. Bar ne za sada.

Držaćemo se isključivo novog Azrinog albuma, koji se zove "Filigranski pločnici" i na kome se nalazi dvadeset sedam do sada nesnimljenih pesama.

Nema više neizvesnosti. I pre nego što čujete ploču možete sa gotovo stopostotnom sigurnošću da prognozirate šta se na njoj nalazi. "Filigranski pločnici" su (uz par prijatnih i jedno izrazito neprijatno iznenađenje - o tome kasnije) samo produžetak jednog već delimično viđenog filma. Ajkula IV, Kum IV, Rocky IV, Imperija uzvraća udarac - dalje nastavite sami. 

Da li je bilo neophodno da Azra dospe u takvu situaciju?

Uz ovakav tempo izdavanja ploča - da.

Zašto? Zato što je jednostavno nemoguće da apsolutno sve što jedan čovek (pa ma ko on bio) napiše u relativno kratkom vremenskom periodu (a i u dužem - znam da na ploči ima i starijih pesama) bude podjednakog, ili bar približnog kvaliteta.



Prvi album je posebna priča, nešto što ne podleže nikakvim ocenama... 




Verovatno je to jedan od osnovnih razloga što na "Filigranskim pločnicima" nema gotovo nijedne numere koja bi mogla hrabro da izdrži pogled "Jablana", "Toplih usana žene", "Ravno do dna", "Odlaska u noć", ili "Kurvinih sinova".

Preteranom upotrebom, teme su se polagano izlizale i tek s vremena na vreme probije se dah svežine, gde pre svega mislim na pesme poput "Ko to tamo pjeva", "68", "Tanka crna linija", "Strankinja sa plavi eyes" i "Gorki okus", mada su blizu i "Iran", "Pavel" (čiju grešku sigurno ne bih napravio) i "Gomila nesklada".

Mogao bih da spomenem još par pesama, ali svejedno bi bilo premalo za dupli album, premalo.

Pogotovu što je u pitanju Azra.

"Sunčana strana ulice" imala je takođe svojih padova i zakrpa, ali, u celini gledano, zasluživala je izuzetno visoke ocene.

Isti slučaj bio je i sa "Ravno do dna", a prvi album je posebna priča, nešto što ne podleže nikakvim ocenama (ne radi se ni o kakvoj patetici, nostalgiji i sličnim stvarima - jednostavno sam tako mislio i kada sam ga prvi put čuo, a mislim i sada, kada sam u stanju da ga posmatram sa određene vremenske distance).

Dozvoljavam da se mišljenja u pogledu "Pločnika" razlikuju i sukobljavaju, ali ono u šta sam siguran je da će i najzagriženiji azroman teško pronaći iste reći pohvale, koje su upućivane (najčešće s razlogom) prethodnim albumima, ili ih bar teško, upotrebiti sa istim, beskompromisnim uverenjem.

Pre svega, ono što je ranije predstavljalo vrednost, bez obzira što se ponekad približavalo granici manirizma, sada je tu granicu definitivno prešlo i pretvorilo se u konglomerat već čuvenih odlomaka, manje-više uspešno izmešanih i upakovanih u donekle drugačiju ambalažu.

To ide toliko daleko, da se javlja problem snalaženja u hrpama pesama koje sa svih strana zasipaju publiku, uvek željnu Džonijevih reči.

Samim tim, pesme gube snagu, a tekstovi više ne poseduju ubojitost koju su imali ranije.

Azra je počela da kopira samu sebe, počela da se vrti u krugu koji je samo obeležila, svesno ili nesvesno, namerno ili nenamerno - to sada nije važno.

Struktura kompozicija je postala toliko prepoznatljiva da se pred muzičare postavlja problem kako započeti stvar, kako je razviti i kako završiti, a da to ne liči na nešto što je već urađeno.

Ubacivanje flaute, saksofona i orgulja donekle pomaže, ali i to se više svodi na mazanje očiju, nego na istinsku potrebu.

Drugim rečima - dodatni instrumenti nisu tu zato što su neophodni, već kao pojasevi za spasavanje iz monotonije, što ponekad zvuči uspešno ("’68", "Kao ti i ja"), a ponekad ne ("Strankinja ... ", kojoj suviše ravne i mrtve orgulje samo smetaju, "Hladan kao led", gde duvači potenciraju narodnjačku atmosferu).

S druge strane, Azra je ovde suviše duboko zagazila u šansonu, da bi to moglo delovati zanimljivo, barem za moje uši.

Primera radi, "Ne prodajem nasmiješenog psa" je tipična šansona, koja bi mnogo više odgovarala Draganu Stojniću nego Azri, "Pavel" je takođe u blizini, zatim "Život običnog tempa", "32 956", "Ljudi samoće", naslovna numera, "Volim te kad pričaš" ... "Hladna kao led" ima čak nekakvu starogradsko/narodnjačku melodiju, a "Ako znaš bilo što" (jedna od nekoliko zbilja snažnih pesama na albumu) asocira na Leonarda Cohena (koji je, uzgred, u životu napisao vrednih stvari za približno dva albuma, i to ne dupla, po čemu je i ostao zapamćen). 

I ranije je bilo takvih stvari, i ranije je Džoni ispoljavao svoje afinitete prema šansonjerskom načinu izražavanja, ali nikada to nije uspelo da izbije na površinu u tolikoj meri u kolikoj se pojavljuje na "Pločnicima".

Kada se pokuša da se takva muzika prezentira uz pomoć rock'n'roll ritam sekcije, utisak izvesne nasilnosti je neminovan i sve deluje tako kao da balansira negde između, ne pripadajući ni jednoj strani u punoj meri.

Daleko od toga da želim da kažem kako nije dobro uzimati od drugih muzičkih formi i prilagođavati ih sebi - problem se svodi na izbor forme i na obradu pozajmljenog. Takođe, daleko od toga da želim da nipodaštavam šansonu - naprotiv.

Ali ja sam ipak verovao (i još uvek verujem ) da je Azra nešto drugo.

I tako, stižemo do onog izrazito neprijatnog iznenađenja, koje je spomenuto na početku ovog napisa.

Da sam ja napisao pesmu koja se zove "Roll Over Jura", bilo bi mi vrlo neprijatno da sretnem tog Juru iz pesme i verovatno bih se sklonio kad ga vidim da dolazi ulicom.

Ne zato što sam mu time učinio nešto nažao, što sam ga uvredio ili nešto slično. Ne zato. Sklonio bih se zbog toga što bih se osećao kao čovek, kome je njegov stari prijatelj poverio nešto, što inače ne bi poverio nikome drugom (ili bar ne mnogima), a koji je posle išao okolo i sve to pričao svima koji su želeli da ga slušaju. 

Kad sam prvi put pročitao tekst "Roll Over Jura" osećao sam se glupo.

Bio sam zbunjen.

Čemu to? Kome to treba? Ko će moći da veruje Džoniju posle ove stvari?



Ciganski naglasak dobro se uklapa




Mislim - lepo je nemati dlake na jeziku, ali treba izabrati pravo mesto i pravi način, ako se već želi nešto reći.

Sačuvati dostojanstvo.

Da li bi sad trebalo da Jura Stjublik napiše "Bye, bye, Johnny", ili "Čas anatomije"?

Da otvorimo polemiku. Da polemišemo. Da se posvađamo, najpre medijski a onda direktno ispsujemo i na kraju, kao pravi ljudi pobijemo, a posle (kad se umorimo) sednemo da popijemo po jednu?

Meni je to antipatično. Više nisam zbunjen. Gorki ukus je prava reč.

A i rešio sam svoj problem kad igla stigne do "Roll Over Jura" - podignem je i spustim na sledeću pesmu.

Ne možete ni da pretpostavite koliko lepše zvuče "Filigranski pločnici" kad se "Jura" izbaci.

Neuporedivo lepše i azrastije.

Bez obzira što sam već spomenuo karakteristike nekih numera, mislim da neće biti na odmet da se još pozabavimo time.

Album otvara "Ko to tamo pjeva" i to je vrlo obećavajući početak - snažna rock stvar, energična i punokrvna, pravi primer Azra-sounda koji se ne pretvara u Azra-manir.

Ne znam da li je ciganski naglasak plod slučajnosti, ali u svakoim slučaju, dobro se uklapa.

Sledi jedna od starijih numera "’68", koja dugo nije izvođena na koncertima (bar u Beogradu i bar kad sam ja bio prisutan).

Aranžman je promenjen u odnosu na verziju koju sam davno čuo, na jednom od najboljih koncerata u životu (oni koji su bili tamo, znaju na šta mislim), ali to nije išlo na uštrb kvaliteta i snage. Odličan tekst. Prava Azra.

"Volim te kad pričaš" i "Ne prodajem nasmiješenog psa" (peva Boris), svaka na svoj način donose male padove, da bi "Proljeće 13. u decembru" i, pogotovu, "Ako znaš bilo što" ponovo postavile situaciju na svoje mesto.

Ova prva ("Proljeće ...") će se verovatno pevati na koncertima, što važi i za još nekolicinu pesama na "Pločnicima".

Na žalost, B strana je znatno bleđa i u celini se može smatrati najslabijom od sve četiri. 

Na njoj je i "Jura", a tek dve poslednje stvari "I nikom nije lepše neg’ je nam" i "Iran" uspevaju da dostignu zadovoljavajući nivo, pri čemu posebno mislim na ovu poslednju.

"Čudne navike" su OK, ali "Nije O.K." zaista to nije, da bi "Tanka crna linija" uspela da se približi najboljim Džonijevim stvarima, ali ne i da stane rame uz rame sa njima.

U svakom slučaju, to je jedna od najboljih stvari na albumu.

"Pavela" kvari preslađen aranžman, s tipičnim šansonjerskim klavijaturama, ali inače, radi se o pesmi koja ima uslove da zaživi i koja to zaslužuje.

"Gomila nesklada" ce se pevati na koncertima, a "Slučajan susret" sam već čuo uživo - ovde ima prilično šupalj solo, a dalje se razvija u maniru azro-reggaea.

Radi se o još jednoj sličici, čiji je glavni junak devojka (koja se ovoga puta zove Mirna), koja dovodi Džonija u neprijatne situacije, dok on ne želi da se blamira.

Završava se seksom, jer Mirna nedvosmisleno ukazuje na to da želi da bude "okrenuta".

"Kao ti i ja" je pravi pravcati blues, pogodan za pretponoćne časove, sa odličnim saksofonom.

Na poslednjoj strani su prilično dobar "Put za Katmandu", divna "Strankinja sa plavi eyes", dosadni "Život običnog tempa", melodični i snažni "Hladni prsti" (devojka se zove Emilija), šansonjerski "32 956" i naslovna numera "Filigranski pločnici" u čijem se refrenu reč "baruta" rimuje sama sa sobom.

Tu je i jedna od najlepših stvari, "Gorki okus", briljantnog teksta, koji je uspeo da sačuva nešto od nekadašnje ubojitosti Džonijevih reči i čija me predistorija izuzetno zanima.

I to bi bilo sve.

Azra radi na svoj način i ja to poštujem.

Do određene granice.

Onoga trenutka kad se odlučnost pretvori u tvrdoglavost a beskompromisnost u manirizam - poštovanje splašnjava.

Nadam se da će sledeći album Azre izaći tek za godinu dana i da neće biti samo peti deo jednog već delimično viđenog filma.

Ne samo zbog Azre. Zbog svih nas.

Napisao: Aleksandar Žikić, obrada: Yugopapir (Džuboks, jun 1982.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate





Muzičko leto '84, Partibrejkers, prvi intervju za Rock: Bili su Stonesi, pa New York Dolls, a sad - mi!


Pre 20 godina bili su Stonesi, pre 10 bili su New York Dolls, sledeći smo mi. Mi smo uzrok svega. Utičemo na neke bendove totalno nesvesno, na bazi čiste energije

Partybreakers su verovatno, najbolji novi domaći izdanak dobrog, starog rock and roll bluza sjedinjenog sa starim, dobrim rock and rollom...


*****



• Od kada postojite kao bend i šta ko od vas radi? 


Cane: Radimo od avgusta 82. bez imena. Anton i Ljuba su gitaristi, Manza je za bubnjevima, a ja pevam.


• Jeste li već negde svirali?


Svi uglas: Bez prošlosti!


• Šta svirate?


Cane: Visokonaponski rock'n' roll.


• Ima li uticaja sa strane?


Anton: Svako vidi ono što želi.


• Kako nastaju tekstovi?


Cane: Pišemo onako kako se slaže sa muzikom. Teme su svakidašnje. Čist život. Ne opredeljujemo se ni za jednu stranu.


• Da li se slažete s razmišljaljima nekih muzičara da je potrebno i raditi nešto sigurnije osim ovoga?


Anton: Za sada sviramo, ako ne bude išlo, radićemo nešto drugo. Muziku osećamo.


• Ima li izgleda da sklopite neki ugovor? 


Anton: U pregovorima smo... verovatno!


Cane: Sa svim disko-kućama. Niko od njih ne prati nove stvari. Možda ponekad slušaju radio i to je sve.


• Šta bi sa euforijom oko novog talasa? 


Anton: Bila je lažna.


Cane: Oseka je odnela školjke!


• Gotovo da nema grupe koja nije ostala verna početnim idealima.


Ljuba: To ti je trend. Dok si u njemu, tapšu te po ramenu, a kad dođe novi trend, ti moraš da se ufuraš u njega. Tako većina razmišlja.


Cane: I koji su to početni ideali?


• Izgleda da s punim pravom zastupate esencijalni rock'n'roll.


Anton: Normalno, to smo mi.


Cane: Upijamo mnoge stvari sa strane, i pravimo magičnu mešavinu. Rock'n'roll menja svest.



Mi ne želimo da se ubijamo, već da uživamo život




• Po nekim indikacijama, trebalo bi da za 2-3 godine (najduže) dođe nešto novo, da potrese rock.


Cane: Pa to je normalno. Pre 20 godina bili su Stonesi, pre 10 bili su New York Dolls, sledeći smo mi. Mi smo uzrok svega. Utičemo na neke bendove totalno nesvesno, na bazi čiste energije.


• Ipak, jedino ste vi kao pojedinci, iz celog prvog novotalasnog naleta ostali na sredini, dok su se ostali probili ili su nestali sa scene. I tek se sad kao bend probijate.


Cane: Treba vremena da publika primi ono što je neočekivano, a dobro.


• Kakvo je, u današnjoj situaciji, vaše mišljenje o domaćem rocku, a posebno i prema značajnim imenima izniklih iz novog vala?


Cane: Ne znamo šta bismo rekli o tome.


• Na kraju, šta mislite o narkomaniji, koja je, po shvatanju velikog broja starijih u prisnoj vezi sa rock muzikom?


Ljuba: To nema veze sa muzičarima. Mi ne želimo da se ubijamo, već da uživamo život.


Cane: Jer je jedini.


Ljuba: Ako si čovek, neće biti problema.


Cane: Ne mislimo ništa o tome. Ne želimo probleme.

Razgovarali: Đorđe Miletić i Milan Tošić, obrada: Yugopapir (Rock, jun 1984.)





Podržite Yugopapir: FB TW Donate