Katja Daneu: Moj suprug, Ivo Daneu / Kako se brzo naljuti, tako se i u rekordnom vremenu odljuti!





Kad sam ono govorila o Ivinim reakcijama i eksplozivnosti zaboravila sam da kažem da je on takav i na terenu. Na tome mu najviše zameram. Zbog toga se najčešće i posvađamo. Šta je njemu, koji za sobom ima karijeru pravog i istinskog asa, dugogodišnjeg reprezentativca, potrebno da se svađa sa sudijama i protivničkim igračima!

Maj 1970: "Sa Ivom sam u braku pet godina, ali imam utisak kao da smo i čitavih - dvadeset!"

Ovim rečima počela je da nam o svom braku sa Ivom priča Katja Daneu. Ali, videvši da nas je već na početku, svojom prvom rečenicom dovela u nedoumicu, pokušala je da to odmah i objasni:


- Ne, nije nikakva šala! Po svemu onome što smo doživeli, a tih doživljaja lepih i tužnih bilo je zaista mnogo, čovek se posle svega oseća pomalo i umoran. I to sve zbog Ivine sportske karijere.

Zato - ako bi neko od mene tražio da kažem da li bih volela da on sve to već ostavi i potpuno se posveti porodici glasala bih odmah protiv košarke!

Katja i Ivo Daneu (foto: Čik)


- Kad sam jednog popodneva na igralištu "Branika" u Mariboru upoznala Ivu imala sam samo petnaest godina. Oboje smo tada počinjali sportsku karijeru. Da, i ja sam nekad aktivno igrala košarku.

I baš zbog te košarke velikih obaveza koje smo u to vreme imali i naše uzajamne simpatije morale su da sačekaju neku bolju priliku.

Međutim iste godine smo se za vreme letovanja sreli u Rovinju i... šta dalje da vam pričam. More, sunce i ona letnja bezbrižnost učinili su svoje.

Tih mesec dana na moru bili smo nerazdvojni. Naravno, naša idila se nastavlja i po povratku u Maribor.



U vreme objavljivanja Katjine priče o Ivi, trajalo
je čuveno SP u Ljubljani (1970). Čik je u istom broju
doneo nekoliko aktuelnih anegdota iz tabora "plavih"
- Punih deset godina smo se zabavljali pre braka. Mnogo, zar ne? E, vidite, možda bi to zaista bilo suviše da smo za celo to vreme bili zajedno. Ali ja sam vrlo rano, već 1957 godine, ostavila košarku i otputovala u London da živim.

Iz Londona sam prešla u Bombaj, i to je bio kraj mog putovanja i življenja izvan domovine. Za to vreme, dok sam ja bila u inostranstvu, Ivo mi je redovno pisao. Istina ne u onoj meri u kojoj sam ja onako zaljubljena "do ušiju" očekivala od njega.

Ivu, jednostavno mrzi da piše. Lakše mu je i sada kad je neko vreme odvojen od kuće, da me pozove telefonom i da se o svemu obavesti, nego da mi piše. A preko telefona se ne može reći sve ono što bi se moglo napisati u pismu.

Ali kako Ivu u to ubediti!



- Kad smo se uzeli mislila sam - čak sam bila i ubeđena u to - da Ivu dobro poznajem.

To sam, sećam se, smelo i tvrdila poznanicima kad sam govorila o Ivi i njegovim navikama, onima koje sam uspela da spoznam za vreme našeg zabavljanja.

Međutim, danas mi ni u snu ne bi palo na pamet da tako nešto tvrdim.

Vremenom sam, živeći s njim pod istim krovom uvidela da kod Ive postoje i neke latentne osobine koje ja nisam uspela da dokučim.

Tu u prvom redu, mislim na njegove neočekivane reakcije. On zna brzo da se naljuti.

Da reaguje onako kako niko od njega ne bi očekivao.

Ali, Ivo nije neko zlopamtilo. Ne. Kako se brzo naljuti, tako se i u rekordnom vremenu odljuti. Posle bi sve dao da popravi utisak.

Zna da se razneži, da bude pažljiv, da mu čovek - hteo to ili ne - mora oprostiti...



- Ivo je vrlo pedantan i tačan kao švajcarski sat! Kad vam on zakaže sastanak, budite sigurni da će tačno doći u zakazano vreme. I zbog toga, u vreme dok smo se zabavljali, nikad nismo imali nikakvih konflikta.

No, to nije samo slučaj kad sam ja u pitanju. Ma o kakvom sastanku da se radilo, Ivo je "na svom nivou". I da se vi niste na vreme pojavili, sigurna sam da bi vam rubrika propala! Ili ga bar nikad posle ne bi mogli privoleti na fotografisanje.



- Moj suprug je još uvek veoma popularan kod ženskog sveta. To, naravno, cenim po onim mnogim pismima i telefonskim pozivima. Eto, to su sasvim dovoljni motivi za ljubomoru jedne žene. Ali oni nisu dovoljni i za mene.

Naš brak je zasnovan na razumevanju i poverenju, da sumnjičenje takve vrste uopšte ne dolazi u obzir.



O Nikoli Plećašu i (ubrzo tragično preminulom)
Trajku Rajkoviću  
- Kad sam ono govorila o Ivinim reakcijama i eksplozivnosti zaboravila sam da kažem da je on takav i na terenu. Na tome mu najviše zameram. Zbog toga se najčešće i posvađamo.

Šta je njemu, koji za sobom ima karijeru pravog i istinskog asa, dugogodišnjeg reprezentativca, potrebno da se svađa sa sudijama i protivničkim igračima!

Ali, to moje prebacivanje kao da nema pravog efekta. I to, uglavnom, iz dva razloga. Prvi je taj što je Ivo vrlo osetljiv čovek i što nepravda može duboko, duboko da ga se dojmi.

A drugi razlog je što još uvek nije naučio da podnosi poraze. Posle svake izgubljene utakmice bude toliko neveseo i apatičan da oslabi i po dva-tri kilograma od sekiracije.



- Kad bih morala da govorim o tome kakav je Ivo kod kuće, sigurna sam da bi to za mnoge čitaoce bilo monotono. Jer, nema tog posla koji njega mrzi da radi.

Ipak, najviše vremena provodi oko našeg dvadesetomesečnog sina Klemena. Tako da komotno mogu reći da je bolji otac nego što sam ja to od njega očekivala.



- Najviše me je obradovao posle nezvaničnog prvenstva sveta u Rio de Žaneiru. Tada je, kao što vam je već poznato, naša reprezentacija osvojila drugo mesto, a Ivo mi je, kao uspomenu na taj događaj, kupio divan zlatan prsten.

To me je toliko obradovalo da danas ne mogu ni da zamislim da taj prsten nekad skinem s ruke.


- Sad je i Ivo zbog deteta više vezan za kuću nego što je pre bio.

A ranije smo, dok nismo dobili sina, slobodno vreme provodili uglavnom izvan Ljubljane.

Subotom i nedeljom bismo otišli na skijanje i to su za mene bili najlepši časovi, upravo nezaboravni trenuci, provedeni s njim.

Tada bi on svu svoju pažnju, koje iz nekih razloga nije bilo preko nedelje, nadoknađivao za samo ta dva dana.

Obrada: Yugopapir (Čik, maj 1970.)


Podržite Yugopapir: FB TW Donate