"Duvanski put" Mirka Kovača i Bore Draškovića / Igraju: Gordana Kosanović i Dragan Maksimović



Jednog dana pre nekoliko godina, naš istaknuti pisac Danilo Kiš ("Bašta, pepeo", "Grobnica za Borisa Davidoviča") donese svome prijatelju Mirku Kovaču priručnik o gajenju duvana, koji je ovome bio potreban kao izvor podataka za jednu knjigu...



Jun 1981: U nedelju je na televiziji prikazana prva epizoda nove domaće serije "Duvanski put", čiju kraću verziju su bioskopski gledaoci već imali prilike da vide, pod naslovom "Usijanje".


*****



Prikazano na Pulskom festivalu 1979. "Usijanje" je osvojilo Veliku srebrnu arenu kao film u celini i Zlatnu arenu za scenografiju (izvanredna kostimografija, funkcionalna i rečita, začudo nije zvanično zapažena).

Na niškom Festivalu glumačkih ostvarenja iste godine, Rade Šerbedžija je dobio najveće priznanje, "Gran pri Ćele kula", a njegovoj mladoj partnerki Gordani Kosanović pripala je Velika povelja za uloge u ovom filmu i u "Osvajanju slobode" Zdravka Šotre.

Ako je kritičare podelio, na većinu koja ga je pozdravila kao zrelo, značajno ostvarenje i na manjinu koja ga je osporavala, film je među gledaocima u našoj zemlji naišao na ne baš upadljivo širok ali lep odziv - pogotovu kad se imaju u vidu njegova opora ozbiljnost i nesvakodnevna izražajna sredstva kojima je ostvaren - a prodat je u desetak stranih zemalja.

Na taj način su za relativno kratko vreme pokriveni svi troškovi realizacije, i postignuto ono o čemu sanjaju i autori i proizvođači za široku publiku naoko mnogo privlačnijih filmova.



AUTORE nije potrebno naročito predstavljati. Književnik Mirko Kovač, koscenarist, jedna je od najmarkantnijih i najsamosvojnijih ličnosti savremene jugoslovenske proze. Poslednih godina sve češće i uspešnije piše i filmske scenarije - s tim u vezi, dovoljno je pomenuti "Okupaciju u 26 slika".

Za "Usijanje" kao film, Kovač smatra da je bilo "prekraćeno" (previše sažeto); pominje otežavajuće okolnosti koje je Drašković imao u radu - malo novca, tesni rokovi, ne baš sjajna organizacija...

Prvom epizodom koju je gledao tek sada, na televiziji, veoma je zadovoljan.

Drugi koautor scenarija i reditelj "Duvanskog puta", Boro Drašković, stvaralačka je ličnost unekoliko drugačijeg duhovnog profila, ali istog ranga; nije radio mnogo, ali svemu čega se prihvatio dao je pečat svoje individualnosti, svoga istančanog sluha za čoveka i život našeg veka.

Pošto je pod radnim naslovom "Duvanski put" napisan scenario i snimljen film - u proizvodnji beogradskog "Centar filma" - ispostavilo se da bi on u integralnoj verziji trajao preko dva, možda čak dva i po sata.

A distributeri i prikazivači nerado prihvataju filmove tolikog trajanja, sem kad je reč o velikim spektaklima, sa zvučnim imenima svetskih zvezda,  jer oni znače manje predstava u toku dana, pa i manju dobit...

Ništa u tom pogledu nije menjala ni činjenica da ovaj film obuhvata period od desetak godina i tri korenito različite epohe u životu svojih junaka - predratnu, ratnu i posleratnu - što je takođe retkost, ako ne i jedinstven slučaj u domaćoj kinematografiji.

Suočen sa neumoljivim zahtevima tržišta, Drašković je u završnoj fazi rada skraćivao film i "zgušnjavao" radnju do krajnjih mogućih granica, izbacujući mnoštvo scena, epizoda i likova koji potpunije ocrtavaju glavne junake i njihove odnose, društvenu sredinu i karakteristike vremena.

Tako je nastalo "Usijanje", film u uobičajenom trajanju od oko sat i po, delo koje je da bi bilo shvaćeno i doživljeno zahtevalo od gledaoca izuzetnu pažnju, pa i napor, ili natprosečno poznavanje modernog filmskog izraza: u njemu, ponekad, za minut projekcije protekne i cela godina u životu junaka...

Kao što smo videli, i takav kakav je - zgusnut i "usijan" - film je imao uspeha; ali, snimljeni a neiskorišćeni materijal nije dao mira autorima.

Tako je, naknadno, nastao "Duvanski put" - onakav kakav je prvobitno bio zamišljen, napisan i snimljen - a podela na tri epizode prirodno je proistekla iz ona tri duboko različita istorijska perioda kroz koja junaci i radnja prolaze.



SADA, pošto je prva epizoda prikazana, u prilici smo da donosimo prve ocene o zanimljivosti i umetničkom domašaju serije, ali i da proverimo neke ključne stavove autora, izrečene još pre dve godine.


Po Kovaču i Draškoviću, njihovo delo

" ... sledi nekoliko žestokih godina u kojima se izrazito postavlja pitanje ljudske slobode: pratimo naše 'junake koji gore' od vremena u kome čovek nije smeo da puši svoj duvan, svoj vlastiti proizvod, do trenutka u kome počinje da odlučuje o plodovima svojih napora.

Ali, naravno, duvan je samo pitoreskna pozadina pred kojom se odvija drama ljudskog oslobađanja; njene granice nikada nisu konačne, a parabola o duvanu podrazumeva i bilo koju drugu ljudsku delatnost: krajnji smisao filma ostao bi gotovo neizmenjen ako bi se i promenilo zanimanje njegovih ličnosti."

Ovo delo "govori i o sazrevanju mladih ljudi u protivrečnom svetu odraslih; zato je prirodno što dodiruje i ljubav i rat, i politiku i mir, a da nikada nije samo to..."

Dva mladića i jedna devojka prelaze zajedničku stazu na kojoj se njihov neobični odnos neprestano menja. U sukobu i privlačenju, svako od njih dosledno zastupa svoju tačku gledišta, a (...) osnovno pitanje ostaje otvoreno..."



SERIJA koja u jednoj od triju glavnih uloga ima Radeta Šerbedžiju, a u epizodnim ulogama i glumce kakvi su Bata Živojinović i Zoran Radmilović - s prvim smo se već rastali, drugoga ćemo još sretati u neočekivanim okolnostima - takva serija jednostavno ne može da bude neprivlačna, bez obzira na svu svoju oporost i žestinu, na svoj tragizam.

Šerbedžija sticajem okolnosti nije bio u prilici da gleda "Usijanje" (za razliku od nekih drugih svojih filmova, koje je namerno propustio da vidi), a pripreme za obnavljanje čuvene pozorišne predstave "Oslobođenje Skoplja" onemogućile su mu i da gleda prvu epizodu serije.

Poznat po strogosti svojih merila, on ulogu koju je ovde tumačio smatra izuzetno zanimljivom, a scenario u celini jednim od najboljih koje zna; kaže da ga uzbuđuje svaka saradnja sa Draškovićem "rediteljem koji uvek radi i nadahnuto i studiozno" iako je, u ovom slučaju, veoma teško bilo slediti njegove vizije i stil "pomerenog realizma".

Poznati glumac lično smatra da pri kraju snimanja iz razloga lične prirode nije bio dovoljno koncentrisan na ulogu i žao mu je zbog toga.

Posle susreta s njegovim Tomom, gledalac bi mu gotovo poželeo što više ovakvih "nedostataka koncentracije"...

Gordana Kosanović i Rade Šerbedžija (foto: TV novosti)


PORED pomenutih, veće i manje uloge u seriji tumače Ivo Gregurović, Marko Todorović, Svetolik Nikačević, Fabijan Šovagović, Mirjana Kodžić, Boro Begović, Janez Vrhovec, Đurđija Cvijetić, Bole Stošić, Milan Srdoč, Ljiljana Krstić, Duško Janićijević, Miloš Žutić, Mirjana Vukojičić i Ramiz Sekić.

Uloge Luke i Mirne - po složenosti i odgovornosti ravnopravne Šerbedžijinom Tomi - tumače mladi umetnici Dragan Maksimović i Gordana Kosanović.

Predstavljaju se na najbolji mogući način: doživljeno i uverljivo, snažno, možda nije preterano reći i blistavo.



NA IZGLED krhka mlada žena, sa očima srne i izrazom prerano sazrele, preozbiljne devojčice - Gordana Kosanović ne dočekuje novinare baš oberučke.

O svojoj profesiji i ulogama, o pogledima na život i umetnost još će i govoriti, koliko-toliko spremno; ali, zato, već i pitanja o osnovnim biografskim podacima prima kao nedovoljno umesna.

Iako dosad nije mnogo bila "na udaru" štampe, možda s njom nema najbolja iskustva.

Sa dosta strpljivosti i takta, saznajete da je Gordana rođena u Valjevu, odrasla u Petrinji, Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu završila 1976, u klasi Ognjanke Milićević (čije ime izgovara s vedrinom i zahvalnošću), zajedno sa Zlatom Petković, Lazarom Ristovskim, Radošem Bajićem, Bogdanom Diklićem, Gordanom Pavlov... (ona nabraja i dalje, ne propuštajući ni jedno ime).

Još kao studentkinja - jedna od najtalentovanijih u novije vreme, kako je kasnije u štampi zabeleženo - tumačila je zapaženu ulogu u Velimirovićevim "Vrhovima Zelengore" i glavnu žensku u Paskaljevićevom "Čuvaru plaže u zimskom periodu" i za njih, na Niškom festivalu 1976, dobila debitantsku nagradu.

Ali, (očigledno zato da ne bi bila nepravična prema tom autoru) naglašava da je prvu ulogu u stvari imala u kratkometražnom igranom filmu Štefana Zagorjana "Imala je 15 godina" o Miki Bosnić, našem najmlađem narodnom heroju...




U leto 76, igrala je u beogradskom Pozorištu "Dvorište" - jednoj prijateljskoj družini mladih talenata - a naredne sezone dobila je šansu da zaigra na sceni "Ateljea 212", i već je bila počela s probama; onda, međutim, rešila je da napravi pauzu u karijeri - da bi postala majka - i više od godine dana provela je izvan Beograda.

Ovakav potez jedne mlade glumice mogao je u profesionalnom smislu da se smatra bezmalo samoubilačkim; srećom, nije se kao takav pokazao. 

Već 1978, došle su uloge u Draškovićevom i Šotrinom filmu i Velika povelja u Nišu; pa nova gostovanja u "Ateljeu 212" (da pomenemo samo najnovije predstave, "Slike žalosnih doživljaja" i "Dekamerona"), uz stalni angažman u Beogradskom dramskom pozorištu od prošle godine ("Harold i Mod"), pa uloga u nedavno snimljenom filmu debitanta Zorana Amara "Piknik u Topoli"...

U međuvremenu, njen mališan raste; ako im banete u stan na dalekoj periferiji grada, bez telefona, možda ćete i majku i sina zateći kako jedu hleb s pekmezom. 

A do nesređenih isečaka iz štampe i do pouzdanih podataka o Gordaninom radu - bar ako je reč o redosledu uloga, o nagradama i godinama - doći ćete jedino uz pomoć drugih, odraslih članova domaćinstava...



S NJOM, znači, kako-tako; sa Draganom Maksimovićem tim rođenim glumcem, jedinstvene izražajnosti - baš nikako.

Sva nastojanja da se do njega dođe - telefonom ili uz pomoć pisanih poruka, lično ili telegrafski - bezuspešna su: on se ne slika i ne govori za novine, ne odlazi na svečane premijere svojih filmova niti na festivale, ni u zemlji ni u inostranstvu!

Po svedočenju Bore Draškovića, jedini poznati izuzetak desio se na snimanju "Duvanskog puta", kada im je jedan novinar za vreme večere došao za sto, i uz rediteljevu pomoć uspeo da izvuče od Maksimovića nekoliko škrtih reči.

Za novinare očigledno nezgodno, za afirmaciju samog Maksimovića jamačno štetno (neki od upućenih smatraju da mu je u Nišu jedino zbog fizičke odsutnosti izmakla neka od nagrada za ulogu u "Usijanju"); ali, najzad, to je čovekovo pravo.

Zabeležimo, stoga, samo ono što se od ljudi koji ga poznaju dalo saznati.

Nekoliko generacija stariji od Gordanine, on je već godinama član Narodnog pozorišta - u kojem igra malo i retko.

Pre uloge u kojoj ga sada susrećemo, igrao je u TV drami "Obešenjak" u Draškovićevoj režiji; videvši ga u njoj, veliki britanski pozorišni i filmski reditelj Piter Bruk (sećamo se njegovog filma "Moderato kantabile") angažovao je Maksimovića za film "Susreti sa značajnim ljudima". 

Sledila je uloga u Karanovićevom filmu i seriji "Petrijin venac", pa u Šekspirovom "Kralju Liru" na prošlogodišnjim Dubrovačkim igrama; pošto je uoči premijere slomio nogu, ovu ulogu nije mogao da odigra...

Beogradska pozorišna publika uskoro će Dragana Maksimovića videti u dramatizaciji romana Mihaila Bulgakova "Maestro i Margarita" koju Saša Petrović postavlja na sceni Narodnog pozorišta.



I NA KRAJU, istinita anegdota koja može da nam kaže nešto i o nastajanju umetničkih dela uopšte, o njihovim povodima.

Jednog dana pre nekoliko godina, naš istaknuti pisac Danilo Kiš ("Bašta, pepeo", "Grobnica za Borisa Davidoviča") donese svome prijatelju Mirku Kovaču priručnik o gajenju duvana, koji je ovome bio potreban kao izvor podataka za jednu knjigu.

Kovač i Drašković, obojica poreklom Hercegovci i nekada veliki potrošači duvana (zatim obojica nepušači) sete se: zašto ne bi zajedno napisali scenario o podneblju i ljudima svoga detinjstva, i o biljci od koje je hercegovački čovek stolećima živeo - biljci koja u sebi čudno sjedinjuje "blagost sveca i otrov zmije"...?!

Tako se začela priča koja - kako je dobro primetio kritičar Bogdan Tirnanić "počinje tako što je junak gladan, završava se tako što je žedan, a čitava protiče tako što je bez ljubavi"...

Gladan, žedan, bez ljubavi.

Napisao: Željko Šarčević, obrada: Yugopapir (TV novosti, jun 1981.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate