Pobunilo se u meni sve od onoga što me je tada ispunjavalo i moj nevini dečački zanos, i svest skojevca i ponos borca koji je, eto, već dokazao da svojim grudima može da štiti Užičku republiku. Za trenutak sam zaboravio na moje, do tada veliko poštovanje prema majci. I na strah koji mi je ulivala svojom strogošću. Seo sam i napisao joj pismo. Prkosno i romantično
Boško Matić, saborac narodnih heroja Boška Buhe i Save Jovanovića Sirogojna, autor scenarija za film i TV seriju o deci ratnicima, rođen je 19. januara 1926. godine u Bajinoj Bašti.
Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije završio je u Titovom Užicu. Kao član SKOJ od 1940. godine, NOP se priključio u vreme Užičke republike kao običan borac, da bi ubrzo potom postao komesar I čete IV bataljona II proleterske brigade.
JNA je napustio u činu majora. Posle rata nastavio je školovanje i završio Pravni fakultet u Beogradu. Bavi se publicistikom.
*****
Septembar, 1941. godine: Veliki deo
zapadne Srbije bio je oslobođen od okupatora. Počela je da živi,
da u našim srcima do čudovišnih razmera raste slobodna teritorija
koju smo mi s ljubavlju nazivali Užička republika.
Bilo je to vreme zanosa, poleta, vreme velikih nadanja.
Bilo je to vreme zanosa, poleta, vreme velikih nadanja.
Slobodno Užice postalo je centar
pokreta u ovom delu Srbije. U njemu borave Vrhovni štab i drug Tito,
razvijaju se prvi oblici narodne vlasti, organizuje se snabdevanje
vojske i naroda.
Počela je da radi i fabrika oružja - prva partizanska fabrika, koja je svojim čuvenim puškama
"partizankama", bombama i municijom, snabdevala mnoge
jedinice NOV širom Jugoslavije.
Krojačka, obućarska i druge radionice - čitava mala partizanska industrija, pokušavala je da zadovolji sve veće zahteve vojske i naroda.
Krojačka, obućarska i druge radionice - čitava mala partizanska industrija, pokušavala je da zadovolji sve veće zahteve vojske i naroda.
Užičkoj republici zapretila je i
glad.
U selima prema Višegradu, letina je ostala nedirnuta jer su ustaše terorom rasterale narod iz toga kraja.
Omladina sa cele slobodne teritorijje, krenula je u ta sela.
Organizovala je akciju izvlačenja letine. Skoro da su je otimali ispred ustaških predstraža.
Radna akcija - možda prva koju je naša omladina organizovala u Jugoslaviji.
U Užicu je tada izlazila i partizanska štampa. Listovi "Borbe" i "Vesti" doturani su kurirskim kanalima u mnoge krajeve naše zemlje...
U selima prema Višegradu, letina je ostala nedirnuta jer su ustaše terorom rasterale narod iz toga kraja.
Omladina sa cele slobodne teritorijje, krenula je u ta sela.
Organizovala je akciju izvlačenja letine. Skoro da su je otimali ispred ustaških predstraža.
Radna akcija - možda prva koju je naša omladina organizovala u Jugoslaviji.
U Užicu je tada izlazila i partizanska štampa. Listovi "Borbe" i "Vesti" doturani su kurirskim kanalima u mnoge krajeve naše zemlje...
Tada sam ja imao tek 15 godina.
Omladinska delegacija 2. proleterske brigade (iz sastava 2. proleterske divizije) na putu za 1. kongres USAOJ-a u Livnu 21. decembra 1942. S leva na desno, stoje: 1. Perica Ivanović, 2."Uča" 3. Zaga Stojilović, 4. ?, 5. Peko Dapčević, 6."Krga" 7. Boško Matić, 8. Boško Buha, 9.Grozdana - Zina Belić - Penezić. (Foto: Znaci.net)
NEPOSREDNO pred ulazak partizanskih
jedinica u Užice, kao član skojevskog aktiva užičke Gimnazije,
bio sam uključen u rad omladinske grupe kojoj je stavljeno u zadatak
da prikuplja oružje, da agituje, rastura propagandni materijal i na
taj način priprema grad za doček oslobodilaca.
Po oslobođenju Užica dobio sam novi
zadatak: dodeljen sam redakciji "Borbe" da ispomažem
drugovima u klasiranju i rasturanju partizanske štampe.
Moje dve starije sestre, Vera i Nada (obe su poginule - Nada je proglašena za narodnog heroja), već su, sa svojim odredima, otišle na front, pa su drugovi smatrali da mene treba ostaviti u gradu, u "pozadini", jer sam još bio mlad za odlazak u odred...
Takav stav prema meni, činilo mi se, bio je nepravedan.
Bio sam ogorčen.
Potcenjuju me drugovi, nepravedni su prema meni. Bio sam aktivan omladinac, sposoban za pušku, željan da to svima i dokažem, a oni mene u pozadinu.
Moje dve starije sestre, Vera i Nada (obe su poginule - Nada je proglašena za narodnog heroja), već su, sa svojim odredima, otišle na front, pa su drugovi smatrali da mene treba ostaviti u gradu, u "pozadini", jer sam još bio mlad za odlazak u odred...
Takav stav prema meni, činilo mi se, bio je nepravedan.
Bio sam ogorčen.
Potcenjuju me drugovi, nepravedni su prema meni. Bio sam aktivan omladinac, sposoban za pušku, željan da to svima i dokažem, a oni mene u pozadinu.
I odlučio sam se da pobegnem u neku
od partizanskih jedinica koje su, svuda oko slobodne teritorije,
držale položaje prema neprijatelju i čuvale ovaj otok slobode.
Rečeno - učinjeno.
S prvom grupom boraca, upućenih prema Požegi, krenuo sam i ja.
Naravno, bez saglasnosti svojih rukovodilaca u redakciji, bez pozdrava s roditeljima.
Rečeno - učinjeno.
S prvom grupom boraca, upućenih prema Požegi, krenuo sam i ja.
Naravno, bez saglasnosti svojih rukovodilaca u redakciji, bez pozdrava s roditeljima.
Moja majka bila je veoma stroga i
energična žena. Voleo sam je i poštovao. Ali, strahovao sam od nje.
Znao sam da je ona drukčije mislila o potrebi mog učešća u
borbama koje su se rasplamsavale na prilazima gradu.
Kada je saznala za moj odlazak, otišla je u komandu mesta, u štab odreda, i kategorički zahtevala da me drugovi vrate u Užice. Vikala je na članove štaba, grdila ih i protestovala.
U međuvremenu, ja sam već postao borac I čete Užičkog partizanskog odreda.
Doživeo sam i prvo vatreno krštenje.
Četnici su tih dana prekršili sporazum između našeg i njihovog vrhovnog štaba o zajedničkoj borbi protiv okupatora, i svim snagama navalili na Užice.
Izdaja ih je, ipak, skupo koštala: razbijeni su na prilazima grada i bezglavo su bežali ispred naših jedinica.
S četom sam učestvovao u borbama protiv četnika u Požegi, u selu Karanu, a zatim u ponovnom oslobođenju Kosjerića.
Kada je saznala za moj odlazak, otišla je u komandu mesta, u štab odreda, i kategorički zahtevala da me drugovi vrate u Užice. Vikala je na članove štaba, grdila ih i protestovala.
U međuvremenu, ja sam već postao borac I čete Užičkog partizanskog odreda.
Doživeo sam i prvo vatreno krštenje.
Četnici su tih dana prekršili sporazum između našeg i njihovog vrhovnog štaba o zajedničkoj borbi protiv okupatora, i svim snagama navalili na Užice.
Izdaja ih je, ipak, skupo koštala: razbijeni su na prilazima grada i bezglavo su bežali ispred naših jedinica.
S četom sam učestvovao u borbama protiv četnika u Požegi, u selu Karanu, a zatim u ponovnom oslobođenju Kosjerića.
Kako je lepo biti borac, pobednik - mislio sam.
Plima najčednijeg rodoljublja zahvatila me je i nosila.
Plima najčednijeg rodoljublja zahvatila me je i nosila.
A, onda, saznao sam za zahtev moje
majke. Usledilo je i zvanično saopštenje komandira čete da se
pripremim za povratak u Užice.
 |
| (Foto: Znaci.net) |
Deo omladinske delegacije 2. proleterske divizije za vreme održavanja 1. kongresa USAOJ-a u Bihaću, 27. decembra 1942.S leva na desno: 1. Boško Matić, 2. Čikalo, 4. Pavle Bojčević, 5. Dragica Đurošević. U sredini Boško Buha.
BIO sam ogorčen. Povređen. Pobunilo
se u meni sve od onoga što me je tada ispunjavalo i moj nevini
dečački zanos, i svest skojevca i ponos borca koji je, eto, već
dokazao da svojim grudima može da štiti Užičku republiku.
Za trenutak sam zaboravio na moje, do tada veliko poštovanje prema majci.
I na strah koji mi je ulivala svojom strogošću. Seo sam i napisao joj pismo.
Prkosno i romantično.
Ispisano bezazlenošću svojih godina i patriotizmom borca...
Za trenutak sam zaboravio na moje, do tada veliko poštovanje prema majci.
I na strah koji mi je ulivala svojom strogošću. Seo sam i napisao joj pismo.
Prkosno i romantično.
Ispisano bezazlenošću svojih godina i patriotizmom borca...
Nisam se vratio u Užice.
Neprijateljska ofanziva, koja je
neposredno po našem dolasku na valjevski front, počela, završila
se povlačenjem naših jedinica za Sandžak.
Užička republika prestala je da
postoji.
Ali njena dela, oganj koji je ona rasplamsala, niko više nije mogao da ugasi.
Ona je bila u nama. Nosili smo je dalje, negovali je, učinili da bude još veća. I doneli je sa konačnom slobodom.
Ali njena dela, oganj koji je ona rasplamsala, niko više nije mogao da ugasi.
Ona je bila u nama. Nosili smo je dalje, negovali je, učinili da bude još veća. I doneli je sa konačnom slobodom.
A, ja sam, početkom 1942. godine, u
sastavu Užičkog partizanskog odreda, stupio u II proletersku
brigadu.
Bilo je ovde mnogo mojih vršnjaka: Boško Buha, Sava Jovanović, Moma Kovačević, Čikalo i svi oni dragi likovi koje sam pokušao da oživim, a kojih ću se, sasvim sigurno, sećati čitavog života.
Uskoro smo morali da napustimo Srbiju: poslednje uporište, mala slobodna teritorija oko Nove Varoši, bilo je likvidirano.
Navalili su sa svih strana: Italijani, muslimanska milicija, četnici, nedićevci.
Prešli smo Lim noću, 6. februara 1942. godine, kod sela Divaca, na temperaturi od 25-26 ispod nule.
Prelazili smo goli.
Sećam se: grupa Čačana koja je zaostala da bi rasterala muslimansku miliciju morala je da prelazi odevena.
Zaledili su se čim su izišli iz vode...
Bilo je ovde mnogo mojih vršnjaka: Boško Buha, Sava Jovanović, Moma Kovačević, Čikalo i svi oni dragi likovi koje sam pokušao da oživim, a kojih ću se, sasvim sigurno, sećati čitavog života.
Uskoro smo morali da napustimo Srbiju: poslednje uporište, mala slobodna teritorija oko Nove Varoši, bilo je likvidirano.
Navalili su sa svih strana: Italijani, muslimanska milicija, četnici, nedićevci.
Prešli smo Lim noću, 6. februara 1942. godine, kod sela Divaca, na temperaturi od 25-26 ispod nule.
Prelazili smo goli.
Sećam se: grupa Čačana koja je zaostala da bi rasterala muslimansku miliciju morala je da prelazi odevena.
Zaledili su se čim su izišli iz vode...
 |
| (Foto: Znaci.net) |
Borci 2. proleterske divizije na putu za 1. kongres USAOJ-a izmeđju Prilika /kod Livna/ i Glamoča, 22. decembra 1942. S desna na levo: 1. ? 2. Milika Šišović, 3. Stana Tomašević, 4. Dragica Đurašević, 5. Boško Matić (dole levo).
ZAJEDNO s brigadom prošao sam kroz
mnoge bitke, kroz velika iskušenja i nedaće. Učestvovao sam u
borbama na Kupresu, Neretvi, na Sutjesci, u borbi za oslobođenje
Beograda i završnim operacijama za oslobođenje naše zemlje.
Rastao sam i odrastao u brigadi, s
brigadom.
Više puta, u mislima, izvinjavao sam se majci što sam u pismu, koje sam joj napisao kod Valjeva, bio tako grub i netaktičan.
Što nisam shvatio da je ona - kako sam joj napisao - "pravila čuda", zato što je bila tako brižna i dobra majka.
Više puta, u mislima, izvinjavao sam se majci što sam u pismu, koje sam joj napisao kod Valjeva, bio tako grub i netaktičan.
Što nisam shvatio da je ona - kako sam joj napisao - "pravila čuda", zato što je bila tako brižna i dobra majka.
Morao sam da joj saopštim da su njene dve ćerke, moje sestre, hrabro poginule kao borci II proleterske brigade i da je otac, u zloglasnom koncentracionom logoru u Mauthauzenu, spaljen u krematorijumu.
A, ona je iz nedara izvadila komadić
već požutelog, skoro poderanog papira.
Bilo je to moje pismo iz 1941. godine.
Čuvala ga je kao uspomenu na sina za koga je čula da je poginuo još prilikom povlačenja sa prve slobodne teritorije, prilikom napuštanja Užičke republike.
Bilo je to moje pismo iz 1941. godine.
Čuvala ga je kao uspomenu na sina za koga je čula da je poginuo još prilikom povlačenja sa prve slobodne teritorije, prilikom napuštanja Užičke republike.
Pismo je sada moja uspomena na dane
Užičke republike, na moje detinjstvo, uspomena na majku koja više
nije živa i na njenu veliku ljubav prema sinu:
Draga majko,
Prvo u Požezi pa zatim u Kosjeriću,
čuo sam da si pravila čuda, da si protestvovala zbog mog odlaska.
Da imaš u sebi imalo ljubavi prema ovoj zemlji, da bar imalo imaš u sebi nečega srpskog, ti ne bi ni pomislila da galamiš.
Šta bi radila da si na mestu majki, koje su izgubile dva ili tri sina, ili sina jedinca.
U tom slučaju ne samo što bi uznemirila užički štab, nego i celu Jugoslaviju.
Da imaš u sebi imalo ljubavi prema ovoj zemlji, da bar imalo imaš u sebi nečega srpskog, ti ne bi ni pomislila da galamiš.
Šta bi radila da si na mestu majki, koje su izgubile dva ili tri sina, ili sina jedinca.
U tom slučaju ne samo što bi uznemirila užički štab, nego i celu Jugoslaviju.
Ovo dobro zapamti. Ako moram doću u Užice, tj. ako budem morao da iziđem iz ove čete, nikada me više nećeš videti živog.
Otići ću sa jednim odredom pravo na Valjevo, gde se vode ogorčene borbe i gde bih mogao vrlo lako život izgubiti.
Zato se ne šali sa mojim životom. Dobro razmisli šta je bolje...
Zdravo...
Napisao: Boško Matić, pripremio: Predrag Živančević
Slike iz NOB: znaci.net
Obrada: Yugopapir (TV novosti, jul 1980.)
Podržite Yugopapir: FB TW Donate
Slike iz NOB: znaci.net
Obrada: Yugopapir (TV novosti, jul 1980.)
Podržite Yugopapir: FB TW Donate
