Ni danas ne znam da li je zbijao šalu sa mnom, da li je hteo da mi se naruga. Možda je i on u trenutku podelio moje oduševljenje, pa rekao to sasvim iskreno. Nikad mi neće biti jasno. Tek, ja sam ga poslušao. Odmah iza mosta, desno je moja ulica. Ali, ja nisam pošao kući, nego pravo. U centar grada
Otvorio sam prozor da pogledam nebo. Oblaci. Dva sata po ponoći. Petoga avgusta šezdesete godine. Samo tri sata ranije vratili smo se s mora. Nisam umeo da pecam na moru, pa sam se izležavao na pesku i brojao dane.
A ni morska voda nije isto što i reka. Pogotovu Dunav. Bar mome srcu su mnogo bliža dunavska jutra. Blage izmaglice što se dižu sa vode i skupljaju po ševarima. Po vrbacima. U krošnjama topola. I kosa se nahvata rose, a na nebu oblak namah svoje šalvare obrubi zlatnim gajtanima.
I posle rumeni zraci padaju s lišća i kaplju po ispucalim žilama. Praćne su bucov i udari u obalu. Samo što je ne oburva.
Uželeo sam se bio da pecam na Dunavu. I čekao sam s uzbuđenjem da prođe to obavezno more, pa da se vratimo u Novi Sad.
Računao sam: ostaje mi dvadeset dana za reku i ribe - tek dvadeset i petog sam obavezan da se javim na posao u Srpsko narodno pozorište.
Nisam imao strpljenja da to odložim bar za jedan dan, koliko da se odmorim od puta. Ali, kad sam pogledao nebo - tmurno, oblaci... Ma idem da spavam, rekao sam sebi, uveren da je razum u meni nadvladao.
Petnaestak minuta sam se prevrtao u krevetu. Taman zadremam, pa me nešto trgne. Pogledao sam još jednom u nebo. More, zar je važno kakav je dan? Za pecanje je svaki dobar!
Počeo sam da spremam štapove, namotavam čekrke. Treba na vreme otići na reku, ili ne ići uopšte. Kad grane sunce možeš slobodno kući. Uzjahao sam bicikl i, pravac, preko mosta na petrovaradinsku stranu.
Gotovo na samom Dunavu.
Možda će neko od onih što nisu baš mnogo drugovali sa ribama, reći da pričam gluposti. Da izmišljam lovačke priče.
Ali, ribe su, zaista, čudesna bića. Mora čovek da ih dobro poznaje da bi se nadmudrivao sa njima. Recimo, jednom u Sloveniji, kako me je samo nasamarila jedna pastrmka!
Namestim udicu. Nanižem glistu. I to stručno, da na oba kraja ostane po mali slobodan repić, jer, u stvari to i mami ribu. Bacio sam udicu i već posle nekoliko trenutaka osetim drhtaj štapa. Povučem, a ona još jače zagrize.
Onda počnem lagano da je vučem da se ne bi otkačila. Nagnem se još preko mostića na kom sam stajao da bih je dohvatio rukom čim se pojavi pa površini.
I vidim je najzad. Drži u ustima onaj slobodan kraj gliste. Pogleda i ona mene, podrugljivo, kako mi se učinilo. Ispljunu glistu, praćnu se i zaroni.
Ja sam ostao onako presamićen preko ograde mostića. Zbunjen, zadivljen. I odjednom mi je bilo drago što je tako pametna.
Ili jednom u Starigradu, Hvaru, pozove me jedan prijatelj:
"Ej, Đoko, znam da voliš da pecaš. Ajde da te odvedem na jedno mesto".
"Ne volim da pecam u moru, a i ne umem" - odgovorih.
"Ma ne u moru, u ribnjaku!"
Svašta, pomislih, kakvo li je to zadovoljstvo pecati u ribnjaku.
Ipak, dok smo razgledali stari ribnjak u Tvrdalju Petra Hektorovića, vidim jato cipala kreće se lagano u strogo simetričnom poretku, a ispred svih jedan pozamašan. Predvodnik. Kolovođa. Na brzinu stavim mamac na udicu i bacim je prema predvodniku.
Osetio sam iznenada zadovoljstvo da ga otmem od jata. Naleteo je odmah i dok si trepnuo, držao sam ga u rukama.
Dok sam se otimao s njim i vadio mu udicu iz čeljusti, pogledam preko ramena na ribnjak i dočeka me čudesan prizor.
Celo jato je bilo okrenuto prema meni.
Ne mičući se, kao ukopane, ribe su buljile u pravcu gde je nestao njihov predvodnik. Ja poljubih cipala i bacih ga natrag jatu, koje odmah ožive.
OVOGA JUTRA na petrovaradinskoj strani pošao sam niz reku. Kod mesta koje meštani nazivaju Signal, odmah iza fabrike "Pobeda" naišao sam na dva pecaroša. Mezete i pijuckaju, a udice bacili u reku i zadenuli štapove.
"Ajde, pridruži nam se" - pozvali su me.
"A ima li šta?" - upitao sam.
"Kako da ne! Ima da se popije i zamezi, a za ribu manje-više. I onako nije ukusnija od ovog što smo spremili".
Počeo sam da pripremam čekrk i blinkere.
A bucov se praćnu negde u blizini. Počele ruke da mi drhte. Hteo bih što pre da utrčim u igru sa bucovom. Nervozno namotavam čekrk. A on se bacaka. Udario u obalu. Uznemirio dvojicu drugara.
Najzad sam bacio blinker. Pa još jednom. I odjednom, zategnuo se kanap. Zapeo za neku žilu, pomislio sam.
Ali, vraga, čim sam popustio, čekrk poče da se odmotava. Znači, tu je.
Ali, zašto tako teško zapinje. Onda sam osetio kako se bucov koprca. Taman ga dovukao do blizu obale, a on zategne, pa nazad.
"More, pogolem neki" - zainteresovao se jedan od drugara i ostavio piće i meze. Uzeo meredov, pa se spremio da mi pomaže.
"Ne znam šta mi je" - i ja sam se iskreno čudio. - "Nikad nisam imao ovoliko muke da ga izvučem!"
Najzad sam uspeo, posle više natezanja i popuštanja, da ga dovučem do obale. Drugar zamahnuo meredovom da ga dohvati, pa - buć - u vodu.
"Ej, čoveče, pusti ga k vragu, nemoj da se udaviš" - viknuh, a pecaroš već stao na noge i rukama trpa bucova u meredov.
Kad smo se svi našli na obali, imalo je šta i da se vidi. Bucov ogroman. U životu tolikog nisam video, džin, bre! Posle smo ga izmerili - sedam i po kilograma!
"Bogami, prvo pa muško!" - reče onaj drugi pecaroš što je ostao suv.
NASTAVIO SAM da pecam, ali već su mi podilazili prijatni žmarci kad bih pogledao na bucova. Polako sam počinjao da shvatam šta mi se dogodilo tog jutra. Upecao sam još dva mala. Jedan od kilogram, drugi nešto lakši. Njih sam dao drugarima i pošao kući.
Sad mi se već žurilo. Dok sam prolazio kroz polje ljudi se zaustavljaju. Pitaju gde sam ga ulovio i ja primećujem kako sam se iznenada promenio.
"Ma tu dole!" - odgovaram ja otprilike kao i svaki lovac koji ulovi nesvakodnevnu divljač, pa odgovara nezainteresovano, maltene kao da mu se to dešava svakog dana.
Što sam dalje išao, susreti sa prolaznicima bili su sve češći. Izrazi divljenja sve glasniji. Svakoga trenutka sve sam bio viši u sopstvenim očima. Čudna stvar: svestan si da gubiš kriterijume. Ali, ništa ti ne vredi. Zanos je sve jači i jači.
I odjednom postaneš kao dete.
Na mostu sam se sreo sa Jovanom Soldatovićem, poznatim novosadskim vajarom.
"Gde si to, Đoko, kupio?" - pita zadivljen veličinom bucova.
"Ma kakvi kupio, ulovio sam" - odgovaram ja uvređeno.
"Stvarno? Sila si. Slušaj, nemoj kući, nego idi kroz centar!"
Ni danas ne znam da li je zbijao šalu sa mnom, da li je hteo da mi se naruga. Možda je i on u trenutku podelio moje oduševljenje, pa rekao to sasvim iskreno. Nikad mi neće biti jasno.
Tek, ja sam ga poslušao.
Odmah iza mosta, desno je moja ulica. Ali, ja nisam pošao kući, nego pravo. U centar grada.
Svet se skupio oko mene. U centru, saobraćajac, takođe ribolovac, zaustavio saobraćaj, pa pritrčao i pljeska bucova po njušci:
"Ej, burazeru, gde si ga ćapio?"
Najzad sam stigao pred banku, gde radi moja supruga, pa sam se nacrtao sa bucovom i biciklom, a poslao po nju da je dovedu. Malo sam se razbistrio tek kad sam čuo njen glas:
"Joj, šta si to ulovio, ko će to da čisti?"
SAM SAM GA ČISTIO. U kadi. Odvajao kosti, a mnogo ih ima, pa je posle žena pržila ćufte.
Bucov ne spada među prvoklasne ribe, kao što su, recimo, som, kečiga, smuđ... Meso mu je masno i nije baš ukusno.
Ali, bio bih neiskren kad bih rekao da ja nešto mnogo volim riblje meso. Naprotiv. Zadovoljstvo mi je dok pecam.
Oni trenuci od kad štap zatreperi, pa dok ribu ne izneseš na obalu.
A tada riba više nije važna. Osim, recimo, kad bi mi se ponovo desilo da upecam jednog takvog bucova. Ili, soma. Možda još većeg. Pa i tada riba tu nije važna kao meso, kao hrana...
Da nije reke i riba, ko zna da li bih se ikada tako osećao kao tog petog avgusta šezdesete godine. A tek što smo se vratili s mora. Samo što ja nisam umeo da pecam na moru. A ni morska voda nije baš isto što i reka. Pogotovu Dunav.
Napisao: Đorđe Jelisić, snimio: Nikola Dević, obrada: Yugopapir (TV novosti, maj 1974.)
