Otvorena prva robna kuća "Beograd" / Novi način kupovine: Gledaj sam i biraj šta ti volja! (1959)




Osoblja, srazmerno, nema mnogo: 225 trgovaca i 56 službenika. Neće postati glomazna, birokratska ustanova. Prodavci i šefovi odeljenja, čuvaće sami robu po štandovima i kažu da ona zato neće biti ništa manje sigurna nego da je tuce detektiva nadzire

U pedeset prodajnih odeljenja nove velike trgovine u Beogradu kupac nalazi odličan izbor dobre robe...


*****



Nova, svetla, savremeno uređena, robna kuća "Beograd", od prvoga dana postojanja stiče naklonost građana koji su joj već odavno obilazili izloge i zavirivali kroz spuštene "venecijanere". To nije čudo jer su se uverili odmah da je svako njeno odeljenje bolje snabdeveno nego mnoge "specijalizovane" trgovine.

Robna kuća je primila toliko ponuda raznih industriskih preduzeća da ih nije mogla ni izdaleka sve prihvatiti. Svako bi hteo da na njenim štandovima, kao na ukusno uređenoj izložbi, prikaže svoje proizvode.

Tako u robnoj kući ima, naprimer, osamdeset vrsta muških čarapa, devedeset pet dečijih, trideset šest ženskih, sto različitih predmeta trikotaže - svega i svačega što bi teško bilo nabrajati.

Gotovo svaki komad robe mogu građani očima pogledati i rukama opipati.

Robnoj kući zaista nije potrebna reklama. Roba govori i privlači.

Čovek lako padne u iskušenje kada prođe pored punih štandova, seti se šta mu treba i ne treba i kupi ono što nikad nije ni sanjao. Uštedi i mnogo vremena. Prođe kroz pedeset prodajnih odeljenja i začas, nađe sve: od šešira do pertli za cipele.

Robna kuća, uvek, nabavlja mnogo robe odjednom. Sada je ima za nekih pola milijarde dinara. U njoj se brzo radi, veliki je promet, prodavac nema šta da pokazuje i dokazuje: gledaj sam i biraj šta ti volja!

Zato i cene mogu biti niže nego na mnogim drugim mestima. Tako štof "kamgarn" košta, naprimer, 100 dinara manje po metru nego u drugim radnjama, ženski štofovi 80 dinara, muške košulje 50 do 100 dinara, žensko rublje 20 do 100 dinara, satovi oko 1.000 dinara - da ne govorimo o štandovima za rasprodaju i raznoj robi koja se daje bez zarade, po fabričkoj ceni, u svima odeljenjima.

Niska cena ovde ne znači lošiju robu, kao što to ponekad biva u velikim "magazinima", jer su se birali proizvodi zaista lepi za gledanje i dobri za upotrebu.


U svakom savremenom gradu danas je poneka robna kuća 



Milioni ljudi, širom sveta, pazare danas, kao Beograđani, po robnim kućama bez kojih se ne može zamisliti savremeni način trgovanja. Brzo i sigurno, svuda, istiskuju sitnu trgovinu. Najstariju robnu kuću u našoj zemlji osnovala je bečka firma "Kasn i Ever" još za vreme stare Austrougarske.

Sitni trgovci osetili su opasnost koja im preti od "Ta-Te", "Mitića" i drugih magazina između dva raga, pa su 1938. godine dva dana štrajkovali tražeći da budu zatvoreni.

Kao što je poznato, to im nije pomoglo. Izglasan je zakon da postojeće robne kuće ostanu da se nove ne osnivaju. Džinovske trgovine, koje su već postojale, nastavile su da cvetaju, rastu i da se šire. Robne kuće postale su tada oružje za gušenje sitnih trgovaca u rukama nekoliko moćnika.

Danas, naprotiv, one u našoj zemlji postaju osnova socijalističkog načina trgovanja jer omogućavaju radničko samoupravljanje i društvenu kontrolu kojoj se otimaju mali lokali i radnjice.

U svakom savremenom gradu danas je poneka robna kuća - ogledalo tržišta i simbol moderne trgovine. Ima ih isto tako, sve više i potrebno ih je još otvarati jer nikada nema dovoljno prodavnica.

U Skoplju, Đevđeliji, Zagrebu, Splitu, čujemo, otvaraju se nove robne kuće. 

Odmah posle rata nije se o tome dovoljno razmišljalo pa znamo da su se gradile na sve strane stanbene i poslovne zgrade bez prodavnica i lokala. Na Novom Beogradu, naprimer, uopšte nisu predviđene prodavnice. Zato se dogodilo da je 1955. godine bilo u Beogradu tri puta manje radnji nego pre rata.

A broj stanovnika se grdno povećao.

Kažu da nova robna kuća, sa svojih 3.048 kvadratnih metara prodajnog prostora, za 15 odsto nadoknađuje nedovoljan broj prodavnica i bolje pomaže rešavanje tog ozbiljnog i teškog pitanja nego da se po gradu rasulo pedesetak novih radnji sa raznom robom i namenom.

"Beograd" je danas druga po veličini - posle zagrebačke - robna kuća u našoj zemlji.

Osoblja, srazmerno, nema mnogo: 225 trgovaca i 56 službenika.


Čitava jedna ekipa ljudi trudi se da kupac bude zadovoljan



Neće postati glomazna, birokratska ustanova. Prodavci i šefovi odeljenja, čuvaće sami robu po štandovima i kažu da ona zato neće biti ništa manje sigurna nego da je tuce detektiva nadzire.

Naročiti službenici vode računa o potrebama kupaca, o novoj robi, o kretanju cena i pojavi novih proizvoda na tržištu. Kada se prođe kroz robnu kuću, za pola sata može se videti čega ima a čega još nema dovoljno.

Servisna služba dostavlja pakete kući, stručnjaci robne kuće montiraju aparate za domaćinstvo po stanovima, u radionicama se prepravlja i doteruje poluzavršena konfekcija.

Ukratko: čitava jedna ekipa ljudi trudi se da kupac bude zadovoljan.

Građani se interesuju, uvek, za sve što je novo u njihovom gradu pa su od prvog dana prosto jurišali na robnu kuću.

Uzimali su kredit u odeljenju Komunalne banke, smeštenom na licu mesta - u samoj robnoj kući.

Bilo im je prijatno što je u prodavnici vazduh svež i dobro provetren jer "erkondišn" radi. Obišli su sva odeljenja i veselo se vozili sa sprata na sprat, prvi put u životu, pokretnim stepenicama.

Probali su konfekciju, u kabinama, i našli da je najbolja što se može dobiti i srazmerno - jeftina.

Pred štandom sa gramofonskim pločama obavezno su zastajali i slušali pomoću slušalica, na smenu, muziku - bez kupovine.

Igrali su se, kao deca, igračkama za navijanje, tenkovima i robotima, u odeljenju za decu koje je u kući možda - najprivlačnije.

(Foto: Stevan Kragujević)

Gledali su, isto tako, obavezno, nogu na rentgenu da vide kako im stoji u cipeli.

Prvih dana, teško je bilo prići mnogim štandovima. Izgledalo je kao da će sve živo, začas, pokupovati.

Na sreću, u robnoj kući obećavaju da će izbor robe stalno povećavati i dopunjavati.

Posle su kupci na sve to naučili, kao što su naučili, pre nekoliko meseci, da se sami poslužuju u prodavnici za samoposluživanje. Sve im postaje, sve više, obično. Nisu ni osetili da su i sami postali savremeniji kupci u jednoj savremenoj robnoj kući. 

Tekst: I. B, obrada: Yugopapir (Ilustrovana, jun 1959.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate