Videotekarstvo u Jugoslaviji: Od očajnih kopija "Vanzemaljca" do današnjih legalnih kaseta (1991)



Prvi film koji je bio, uslovno rečeno, video hit, a vodi poreklo sa originala, bio je prvi deo sage o Konanu sa Arnoldom Švarcenegerom, koji je kupljen u Engleskoj za tada basnoslovnih 40 funti, ali se kopija prodavala vrlo jeftino, pa tu profit i nije bio veliki



"Do vrha planine vodi mnogo puteva, ali je vrh samo jedan", rekao je neki zaboravljeni mudrac ne sluteći koliko će njegova sentencija moći da tačno odredi kretanja u nečemu kao što je video-biznis, ili videotekarstvo, kako se drugačije naziva.

Ako bi sva lutanja, skretanja i zablude u proteklih osam godina, od začetaka našeg videotekarstva, mogli da se predstave različitim putevima na video-planini, neumitni vrh ili jedini mogući završetak svih puteva je - legalizacija ovog posla.


Skupoceni video titl



Pravi počeci Jugo-video industrije prvih godina prošle decenije i prvi "video-hitovi" su bili "E. T." i "Povratak Džedaja", koje su presnimavali danas zaboravljeni presnimavači u svojim stanovima bez ikakvih oglašavanja, sa izuzetkom ponekog stidljivog oglasa u oglasnoj rubrici "Politike".

Kvalitet tih snimaka je bio očajan, čak i za današnje pojmova očajnog video-pirata koji je nepodnošljivo gledati, ipak, to se gledalo, razmenjivalo i presnimavalo, a da niko nije ni pomislio da stavi primedbu na kvalitet snimka.

Jednostavno, za bolje se nije ni znalo.

Svi tadašnji video-snimci bili su u opticaju podjednako lošeg kvaliteta, mada je postojao jedan vrlo zatvoren krug šačice starijih pasioniranih videofila u Beogradu, koji su imali odlične kopije velikog broja filmova i ekskluzivnih koncerata svetskih izvođača.

Nepisano pravilo ove grupe, tako reći masonskog tipa, bilo je da ti snimci ne smeju da "odu" među široku publiku i kazna za to bilo je isključivanje iz dalje razmene. 

Tako je iz tog kruga svojevremeno "procurila" telekinirana filmska kopija "Otimača izgubljenog kovčega", zbog čega se napravio pravi skandal, mada je postojao još jedan broj telekiniranih filmova.

"Otimači" su ujedno bili prvi titlovan film na videu kod nas. 

U to doba, i još nekoliko godina kasnije, video-pirati su presnimavali i prodavali isključivo neprevedene filmove i to pojedincima, jer video klubova još nije ni bilo.

1982. godine u Engleskoj počinju da izlaze originali video-filmova, koji su i kod njih bili mnogo lošijeg kvaliteta nego danas, pa je glavna preporuka za neki film među presnimavačima bila da je "film presnimljen sa originala".

Prvi film koji je bio, uslovno rečeno, video hit, a vodi poreklo sa originala, bio je prvi deo sage o Konanu sa Arnoldom Švarcenegerom, koji je kupljen u Engleskoj za tada basnoslovnih 40 funti, ali se kopija prodavala vrlo jeftino, pa tu profit i nije bio veliki.

"Pravi posao" počinje sa otvaranjem prvih video-klubova kod nas i poznato je da je prvi "ozbiljni" videoklub sa legalnom dozvolom za rad otvoren pod nazivom "M" posle koga su mnogi pokušali da dobiju iste dozvole, ali su opštine u potputnosti obustavile izdavanje. 

S obzirom da se tadašnje videotekarstvo svodilo na obično presnimavanje, bilo je skoro neverovatno da se pojavi video-klub koji bi se bavio isključivo iznajmljivanjem filmova na video-kasetama.

Isti klub je prvi imao veliki broj fabričkih originala iz Engleske, dok su ostali uglavnom imali samo po nekoliko naslova, i tako se nametnuo određeni kvalitet snimaka, pošto su i drugi počeli da se utrkuju u kupovini originala.

Zvuči kao kuriozitet, ali u tom trenutku najveću kolekciju fabričkih originala nije imao ni "M" niti neki drugi klub, već jedan privatnik, Zvonko Đorđević, koji se tada nije bavio presnimavanjem ni videotekarstvom, već je video-filmove skupljao isključivo iz ljubavi prema filmovima.

Pošto su presnimavači na različite načine, najčešće razmenom, pokušavali da dođu do njegovih vrednih originala, ti presnimci su počeli da se presnimavaju i prodaju, a da onaj koji je u njih uložio svoj novac od toga nije imao ništa.

Ne može se reći da li je to bio jedini razlog da se isti privatnik uključi u taj posao, ali ostaje kuriozitet da je onaj od koga vodi poreklo najveći broj "piratskih" filmova, počeo kao najveći kolekcionar fabričkih originala video-filmova.

Sledeći prelomni trenutak je bila pojava prvih titlovanih filmova, koji su u svojim "ranim radovima" izgledali vrlo jadno, jer se ubacivanje slovnih znakova vršilo pomoću male "Panasonikove" kamere, koja je imala mogućnost da preko slike ubacuje slova.

Ovaj kvalitet je bio katastrofalan, jer se preko slike stvarala koprena u čijem su donjem delu postajala slova.

Prvu profesionalnu mašinu za titlovanje nabavio je pomenuti "M", i to basnoslovni kompjuter "FOR-A", koji je i za današnje uslove vrhunski, mada preskup.

Kada je jedan beogradski učitelj plesa na privremenom radu u Engleskoj 1986. godine otkrio kompjuter za titlovanje "PIONEER PX-7", stotine tih uređaja je preplavilo Jugoslaviju i era titlovanih filmova je počela.

U to doba video klubovi su bez izuzetka radili bez dozvola za rad, jer opštine koje su mogle da im to izdaju nisu imale pravnu osnovu, pošto videotekarstvo kao delatnost nije postojalo u zakonu. 

Tada počinje da se radi na novom zakonu o kinematografiji, kojim je video trebao da se podvede pod kinematografiju, što ni u jednoj zemlji sveta nije urađeno imajući u vidu konkurenciju između videa i bioskopa.

"Bioskopdžije" se svim sredstvima bore da videotekarstvo stave van zakona ne nudeći im nikakvu zakonsku alternativu u vidu kupovine legalnih video-programa.

U tome je prednjačila danas nepostojeća, u tom obliku, organizacija "Jugoslavija-film", koja je preko medija plasirala takve "bisere" kao što je onaj kako bi video-klubovi trebalo da povuku sve što imaju u rafovima i da će se oni postarati da u prvih godinu dana dobiju stotinak (!) video-naslova sa čime bi mogli da rade i da bi video-klubovi trebalo da bace akcenat na domaće filmove.

Ovakve besmislice i nenuđenje alternative pogodovalo je razvoju "piraterije" kao jedinog mogućeg načina poslovanja u video biznisu kod nas.


Advokati, laži i video-trake



U drugoj polovini prošle decenije postojali su mnogi pokušaji da se formira udruženje videotekara koje bi se borilo za svoja prava. Tada se prvi put javlja ideja da udruženja videotekara kupuju prava za video-filmove, umnožavaju ih i rasturaju, što bi ih stavilo u mnogo bolji položaj nego da nešto očekuju od "filmadžija" koji ih tretiraju kao svoje neprijatelje.

U to vreme se pojavljuje i prva firma koja nudi lažna video-prava videotekarima, odnosno, bez ikakvog pravnog osnova sklapa ugovore sa video klubovima i daje im na "legalno" korišćenje video kasete sa filmovima kao: "E. T", "Policijske akademije", "TOP GUN", "Terminator", "Muva" i druge.

Klubovi plaćaju verujući da su napravili prvi korak ka legalizaciji, sve dok istina ne izlazi na videlo raskrinkavanjem od strane filmskih distributera.

Prve legalne video kasete sa filmovima skoro istovremeno počinju da izdaju: "Centar film", "Union film", "Diskoton" i PGP RTB, kao i veću količinu pornografije vrlo sumnjivog porekla i još sumnjivijih autorskih prava u izdanju firmi koje nemaju nikakve veze za bioskopima niti videom, već se bave potpuno drugačijim delatnostima. 

"Centar film" i "Union film" počinju da prodaju video prava za svoje, uglavnom domaće, filmove i klubovi to kupuju da bi zadovoljili formu koju opština traži od njih, a to je da imaju ugovor o kupljenim video-pravima bar za neke filmove, dok se za ostale kasete u klubu i njihovo poreklo zatvaraju oči.

Sve što se tada nudilo klubovima nije imalo skoro nikakvu komercijalnu vrednost i bilo je jasno da sa fondom takvih filmova nijedan video-klub ne bi mogao da preživi.

Prvi ozbiljni distributer sa kojim je moralo od prvog trenutka da se računa u video svetu bio je "Jadran film" iz Zagreba, koji je zahvaljujući ugovoru sa jednom od najmoćnijih video kompanija na svetu "Warner Home Video" dobio na raspolaganje ogroman broj vrlo kvalitetnih naslova. 

Dobro je bilo što je "Jadran" od samog početka bacao akcenat na kvalitet, pa je uveo kao standard Hi-Fi stereo zvuk i vrlo dobru sliku, što su video distributeri koji su se kasnije uključivali u posao, morali da prate.

Nešto kasnije "Beograd film" osniva svoju video-distribuciju i takođe izbacuje jedan broj vrlo kvalitetnih naslova ("Seks, laži i video trake", "Skriveni", "Kada je Hari sreo Seli"), takođe vrlo dobrog kvaliteta i to po ceni koja ostaje najpovoljnija za videotekare od početka video biznisa do danas.

Njihova cena za film sa video pravima bila je 130 dinara u trenutku kada se prazna video kaseta u beogradskim prodavnicama prodavala skoro po toj ceni. 

"Jadran film" kao da ne pokazuje interesovanje da svoje proizvode prodaje video-klubovima, pošto se oslanja gotovo isključivo na prodaju po robnim kućama i to običnim građanima, a ne video-klubovima.

"Beograd film" pokreće inicijativu da grupa advokata počne da "juri" video-pirate, koji koriste njihove filmove, ali u tome ostaju bez podrške.

Presnimavači ubeđuju svoje "mušterije" video klubove da im niko ništa ne može pravnim sredstvima "pošto kod nas ne postoji zakon koji to reguliše".

Ovo je, naravno, bila čista laž, jer je zakon u tom trenutku postojao već nekoliko godina, mada se nije primenjivao, a ove laži su ohrabrivale da kod nas može da se neko bavi čistom "piraterijom", a da bude iznad zakona. 

Jedini koji je tada mogao nešto da učini bio je "Jadran film", pošto je svaki video klub imao desetine "piratizovanih" naslova firme "Warner Brothers", odnosno, "Warner Home Video", ali njih tada to nije zanimalo.


Poslednji trzaji



Tada na scenu stupa nekadašnji vlasnik kluba "M", kome su kao bivšem video-piratu svi trikovi bivših kolega bili poznati, i pod nazivom "Team United" izbacuje veliki broj legalnih filmova vrhunske komercijalnosti i kvaliteta, sve to namenjeno isključivo video klubovima.

On kupuje sva prava za "Totalni opoziv" sa Švarcenegerom, ali ne progoni one koji "piratizuju" taj film samo ih opominjući da se to više ne radi sa njegovim filmovima.

Veliki presnimavači to ozbiljno shvataju, ali gramzivost "sitne boranije" naših video-pirata dovodi do skandala oko presnimavanja i rasturanja filma "Air America".

Činjenica da je sud presnimačava proglasio krivim, bez obzira na visinu novčane kazne, delovala je kao šok za videotekare koji su preko noći shvatili da se era piratstva iznenada završila. 

Drugi udar "piratstvu" nanela je njegova "siva eminencija", koja je okrenula leđa presnimavanju video-brljotina i osnovala jednu od najboljih video-duplikacija za naše legalne firme, kao i odličnu distributersku kuću, koja nudi vrlo dobre i atraktivne video naslove.

Sve ovo je dovelo da je u ovom trenutku prodaja "piratskih" filmova svedena na minimum, jer video-klubovi, bojeći se zakonskih sankcija, oklevaju da ulože svoj novac u video-brljotine zbog kojih bi mogli da ispaštaju do kraja svog života.

Na sreću, ponuda legalnih filmova na videu je više nego dobra i sada je samo potrebno imati sluh za posao i za svoj video klub odabrati prave naslove, koji mogu da se rentiraju na duži vremenski period.

Ako bi godine previranja na našem video-tržištu trebalo uporediti sa strmim i neprohodnim putevima ka vrhu planine, izlazak na čistinu je očigledno pred nama i najnovije "piraterije" kao "Zelena karta" i "Tri muškarca i mlada dama", koji su vlasništvo "Jadran filma", mogu samo da dovedu do još nekih sudskih procesa, ali nikako ne mogu da odlože svitanje novog jutra u jugoslovenskom videotekarstvu.

Napisao: Robert Nemeček, obrada: Yugopapir (Video revija, 1991.)


Podržite Yugopapir: FB TW Donate