Žika Mitrović: O "Kapetanu Lešiju", "Savamali", crnom talasu, Makavejevu, psovkama u YU filmu...




Kod nas koji smo opterećeni svim mogućim istorijskim hipotekama protiv kojih se sa različitim uspehom borimo, koji smo još opterećeni strahovitim, nimalo ne preterujem, uticajima sa strane, koji, bogami, imamo i nešto kao kontrarevoluciju u ovom trenutku, u praksi i na delu, ispada, eto tako, da mi nemamo pojma da pluralizam interesa nije isto što i pluralizam političkih interesa

Novembar 1982: Žika Mitrović, o svojim "ranim radovima", "crnom talasu", našem savremenom filmu...


*****



Prvo pitanje Žiki Mitroviću: Snimate novi film posle sedam godina, toliko je prošlo od "Užičke republike" Zbog čega tako velika i neshvatljiva pauza? Nedostatak pravih tema, dobrih scenarija, ili nešto treće? Čime ste se bavili u ovoj sedmogodišnjoj apstinenciji od filma?


- Sa svojom suprugom Anom Marijom Car pripremao sam televizijsku seriju "Agresori u miru". To je trebalo da bude poduža priča o raznim oblicima "specijalnog rata" koji se vodi protiv naše zemlje, našeg sistema i naše svesti. 

Uveren sam da je naš rad od gotovo pet godina na ovom projektu dao dobar, koristan i zanimljiv materijal, pa mi je stoga žao što konačno nisam pristupio realizaciji. Neko se u sve ovo nekompetentno umešao jer je, valjda, posumnjao u zrelost našeg društva da se i ovim putem suoči sa stvarnošću... 

Ne znam u stvari, šta se događa... Možda sve to nije samo oportunizam, možda neko vodi svoj "specijalni rat" protiv ove serije o "specijalnom ratu"...

Naravno, imali smo gužvu i oko filma "Šezdeset osma"... I to je bio dobro promišljen i vrlo aktuelan film, on bi morao kad-tad da se snimi jer je potreban. Ali, ne bih sad o tome - ja sam zbog nekih dezinformacija u javnosti o tom filmu imao dosta mučnih časova.

Nikako neću propustiti da se prvom zgodnom prilikom nađem brk u brk sa akterima te igre.

Posle ovoga ponovo sam se latio rada. Scenario za "Savamalu" bio je napisan pre mnogo godina i ponuđen "Avali". Sada je, opet uz svestranu pomoć Ane Marije Car, doteran i pripremljen za snimanje koje uveliko traje.

Mislim da je to moj najambiciozniji poduhvat na filmu.



Ako je "Savamala" vaš najambiciozniji film, šta su bili vaši raniji filmovi koji su vam doneli nagrade i priznanja, a i puna bioskopska gledališta?


- Pre "Savamale" prošao sam kroz razne faze od kojih je najduže trajala ona kad sam radio akcione filmove.

Oni su svakako bili tvorevine pojednostavljenog gledanja na život, usmerene na bespogovorno, jednosmerno afirmisanje vrlina, pravde, hrabrosti, poštenja, lojalnosti, patriotizma, klasne svesti, da i ne pominjemo pojednostavljenost emocionalnog sveta, na primer, ljubavi.

Ali i danas mi se čini, bez obzira na kritičnost s kojom posmatram te filmove, da su oni bili nužni jer je njihova svrha bila da koliko toliko potisnu strani film sa naših ekrana, i to upravo najpopularniji žanr - akcioni film.

Verujem da sam ovim prodorom uspeo da istaknem bar neka naša etička, društvena i druga shvatanja, pa čak i da proširim dotle vrlo tesne iglene uši kroz koje se, u ono vreme, mogao sagledati arhetip našeg heroja.


U jednom intervjuu Dušan Makavejev naziva vaš film "Kapetan Leši", stripom?


- To je danas lako činiti. Uostalom, sa stanovišta jedne savremene objektivne estetike ne treba imati posebnih obzira prema ostvarenjima iz prethodnih perioda. Ali mislim da o njima treba reći i ono što je predstavljalo kakav takav pomak ka slobodama koje danas imamo.

"Kapetan Leši" razmaknuo je u onom trenutku neke granice oko baze na kojoj se konstituisao odnos prema stvarnosti. Zbog toga ga je čak zabranila naša cenzura.

Samo se ne sećam da li je bio zabranjen za prikazivanje u zemlji, ili samo za izvoz.

Znate li zašto?

Zato što je glavni junak bio poreklom iz trgovačke porodice!


Ne razumem...


- Zamislite, škripali su zubima članovi ondašnje cenzure - dva javna radnika i tri umetnika - naš heroj, knojevac, model patriote i tako dalje, a ćale mu buržuj!

I naravno, morao sam da isečem neke scene, pa je cenzura tek nakon toga "pustila" film, posle čega je imao ne samo ogroman uspeh, nego sam i ja zbog tog istog "Kapetana Lešija" dobio mnogobrojna priznanja, među kojima i Sedmojulsku nagradu SR Srbije.

Ovo sve sam spomenuo zbog toga što želim da kažem da je i ovim "stripovskim"žanrom krčen nekakav put od nužnosti ka slobodi.

Ne treba zaboraviti da je "Kapetan Leši" vratio publiku u bioskope, i tu okolnost i te kako su koristili filmovi koji su kasnije došli.


Da li ta vaša argumentovanost dozvoljava pomisao da biste se, možda, rado vratili minuloj fazi vašeg filmskog stvaralaštva?


- Verujem da je ova faza daleko za mnom. To se kasnije bolje videlo u filmu "Do pobede i dalje", gde su neke istine o prvim danima posle rata dosta otvoreno i na pravi način odslikane. Time se danas takođe bave neki filmovi, s tom razlikom što se oko njih stvara fama, kao da oni prvi ulaze u to područje.

Da sam daleko za sobom ostavio fazu akcionog, "stripovskog" filma i svih mogućih "Lešija", dokaz je, mislim, i "Užička republika".

I ona je, verujem, bila nov prodor u već dosta išablonizirano područje revolucije, s tim što sam svoje šablone i šablone svojih prethodnika, koji su prvenstveno isticali događaj, pokušao da prevaziđem prikazivanjem stanja pojedinaca.

Pokušao sam da prethodna malograđanska nastojanja u izbegavanju klasnih sukoba, u njihovom uvijanju u prihvatljive, kaobajagi romantičarske, a u stvari, komercijalne oblande, koje nisu bile ništa drugo nego stvaralačka nemoć - prevaziđem i stvari predstavim na način koji je malo dokučio istinu epohe.


Podrazumevate li tu i period kada je došlo do nekih nesporazuma u kinematografiji u vezi sa takozvanim crnim filmovima?


- Taj se trenutak ovih dana opet spominje. No, ispada nekako da su uglavnom dve stvari tada bile izuzetno važne.

Prvo, da je to normalno da umetnici gledaju na neke pojave, to jest na život uopšte, različito, pa je, dakle, normalno da dođe i do nesuglasica i do eventualnog zaoštravanja odnosa.

Ali ispada da nije normalno da se oko nekoga ili nečega stvori "slučaj", da se neka dela zabranjuju, jer, bože moj, zar nije i sam Kardelj tako lepo objasnio šta je to pluralizam interesa.

Drugo, izuzetno je važna stvar, kažu, da su nekako nepristojni, unfair i svakako nesavremeni bili svi oni koji nisu razumeli ovu pluralističku atmosferu i neke filmove, uključujući i film "Plastični Isus".

Sve ispada nekako mnogo jednostavno i tako reći bezvezno; imamo pluralizam interesa pa se možemo do mile volje ne slagati i nije u redu što su neki filmovi koji prikazuju samo negativne strane revolucije i posleratnog razvoja, a slučajno su snimljeni na crno-beloj traci, to jest ne u koloru, potpuno neosnovano nazvani crnim filmovima.


Da li su možda neki filmovi olako svrstani u "crni talas"?


- Ja bih voleo da je to bilo tako, ili da sam bar toliko naivan da verujem da je bilo tako. A tako zaista nije bilo!

Neki od tih filmova prikazivali su samo negativne, štetne, destruktivne, nečovečne strane revolucije i teške, ali opet samo negativne surove podatke današnjice, samo ne u okviru celovitijeg smisla života i u kontekstu objektivnog napretka našeg društva, već kao stvarnost za sebe, to jest kao da je u revoluciji i posle nje sve bilo tako kako je u tim filmovima prikazano.

Ako neki naši filmovi nisu jasni i razumljivi nama u Jugoslaviji, a razumljivi su, kako tvrdi Makavejev, celom ostalom svetu, gde su posebno njegovi filmovi, kako on kaže, dobijali samo aplauze i hvalospeve, ako, dakle, filmovi eventualno i nisu jasni, vrlo je jasno ono što su neki autori, pominjani i ranije i sada, upravo u to vreme izričito rekli i crno na belo napisali:

"... anarhistički udari jesu suštinski udari, i revolucije, uprkos svih idejnih i ideoloških oblandi, jesu anarhistički činovi. Revolucije, lomovi koji su nastali i koji nastaju, te velike ljudske masovne tragedije, jesu plod bioloških nužnosti, a ideje koje su se pojavljivale uz njih jesu neophodni narkotički prepadi na ljudsku svest da bi ona bila sposobna da stvar sprovede do kraja ... "

Ova misao nije "istrgnuta iz nekog drukčijeg konteksta", kako se to neki put kaže, već je upravo suštinski izraz jednog stava koji je na još mnogo mesta, i uz razne povode, iskazan.

Ispada, dakle, da se mi u onom trenutku nismo kako treba pročitali, da u našim gledanjima na stvari nije bilo ni posebnog društvenog i klasnog stanovišta, već se radilo samo o jednom potpuno normalnom, modernom i demokratskom umetničkom pluralizmu!

Ispada da je potpuno nesuvislo ako se makar i natukne, a kamoli počne dijalogizirati, ne smem da upotrebim reč istraživati, i to baš kod nas koji u društvu i dan danas imamo sve moguće razvojne kontroverze, sukobe grupnih, klasičnih, nacionalističkih i ko zna kakvih još interesa.

Kod nas koji smo opterećeni svim mogućim istorijskim hipotekama protiv kojih se sa različitim uspehom borimo, koji smo još opterećeni strahovitim, nimalo ne preterujem, uticajima sa strane, koji, bogami, imamo i nešto kao kontrarevoluciju u ovom trenutku, u praksi i na delu, ispada, eto tako, da mi nemamo pojma da pluralizam interesa nije isto što i pluralizam političkih interesa.

Mislim, dakle, da se radi o jednoj posebnoj vrsti dogmatizma, o isključivosti jednog broja filmskih autora, neosporno talentovanih, ali nesposobnih da shvate suštinu demokratije.

Svaku diskusiju o njihovim filmovima, koji su po pravilu zasnovani na političkom odnosu prema stvarnosti, čime pojedinci neki put vrlo narcisoidno i ovde i napolju, koketiraju pred malogradanskom čaršijom, svaku diskusiju o tome oni sagledavaju kao intervenciju države, vlasti i političkih struktura, što na kraju ispada kao sužavanje umetničkih sloboda.

Taj dogmatizam, upravo zato što je vrlo agresivan, zaslužuje, po mom mišljenju, posebnu pažnju svih onih koji, inače, na reč dogmatizam, upotrebljen u obrnutom smeru, vrlo ozbiljno dižu obrve i pitaju se nismo li mi ipak pomalo nedemokratsko društvo.


U kolikoj meri naš savremeni film prati zbivanja i promene, sveta u nama i oko nas? Uspeva li da naslika ovog, modernog Jugoslovena?


- Ma koliko da je naš film, svojim boljim trenucima, moderan i savremen po tome kako misli i oseća svet i društvo u kojem živimo - on je put do značajnih rezultata prešao samo delimično i sa različitim stepenom iskrenosti.

Moderni film kod nas nije, pre svega, beskompromisni otpor građanskom filmu, nije usmeren na razaranje njegovih idejnih osnova i njegovih formalnih šema i stereotipa, pa prema tome nije ni svesno negiranje građanskog poimanja umetnosti, što bi sve morao biti.

Naš film još nije "ukadrirao" savremenog Jugoslovena.

Taj Jugosloven je, bez sumnje, po mnogo čemu deo građanske svesti od juče, ali on je isto tako i glavni akter nove epohe koja je za sobom ostavila mnoga građanska i druga shvatanja i obeležja.

U tom Jugoslovenu filmski autor još ne nalazi svog junaka s kojim će poći u avanturu osvetljavanja tajni života i svakodnevice.

Njega savremeni film još ne vidi u njegovoj složenoj celovitosti, kao što ne vidi ni njegove revolucionarne akcije.

Razgovarala: Olga Kurjak-Pavićević, obrada: Yugopapir (Intervju, novembar 1982.)




O psovačkoj poplavi u domaćem filmu




Šta mislite o psovačkoj poplavi u domaćem filmu? Čini se da ni vaša "Savamala" neće biti bez psovki. Radi li se o filmski komercijalnoj psovki koja "ide" kod publike, ili je u pitanju neko njeno sadržajnije mesto u filmu?



- U ovom mom filmu ima dosta psovki i "prostačkih" erotskih izraza, ali je nevažno koliko po broju ima tih scena i izraza. Mislim da su to samo sredstva kojima se pokazuje s kakvim se teškim nedaćama i zulumima sudario čovek onog vremena, u kakvim je surovim klasnim razlikama živeo, istovremeno sanjajući o jednom boljem svetu i boreći se za goli opstanak.

Psovka, kao i neki erotski motivi, pomaže da se bliže odredi odnos prema datoj stvarnosti.

U našem filmu postoji i kalkulacija za psovke, jer njih, navodno, publika dobro prima. Težimo, tvrde neki autori, što istinitijoj slici stvarnosti, a obezbeđujemo i lud provod!

Tako je psovka legalizovana ne samo zato što je komercijalizovana.

Što se tiče "Savamale", mislim, da nijedan prostakluk ne bi opstao van konteksta sukoba koji karakterišu epohu. U protivnom, to bi delovalo i kao prostakluk i kao manipulisanje ukusom gledalaca.




Podržite Yugopapir: FB TW Donate