Vuk Stević, lutajući reporter: Svojim TV prilozima zasenio je čak i neprikosnovenog Tijanića (1984)




Malo ko danas vodi računa o kulturi. Pogorelić vrlo dobro zna da ovde nije dobio ono što zaslužuje. Mladi ljudi su ugušeni diletantima i idiotima, jer nikakva razlika između diletanata i talenata ne postoji

Na ulicama uigrani haos. Kraj prosečnog radnog dana. Uostalom, u Beogradu haos je po ceo dan, jer mnogi nisu na poslu, onda kad bi trebalo da budu... (A oni koji inače ne rade gde će kud će, nego da izigravaju zaposlene kao oni imaju neki posao u gradu). I tako svaki dan.


*****



Presedevši nekoliko sati "Kod konja" moj engleski prijatelj upitao me je:

"Što lažeš da Beograd ima samo dva miliona stanovnika? Radni dan a toliko ljudi na ulicama". 

Neke stvari nije mogao da shvati. Na žalost, mi smo shvatili tek kad je počelo da nam se "radi o glavi".

Moj slučajni sagovornik je već dugo maskota svakodnevnog haosa. Pogađate da je reč o mršavom, visokom momku, sanjalačkih očiju, koji sa mikrofonom u ruci izgleda kao da je sišao sa druge planete.

Vuk Stević lutajući reporter. 

On je jedan od retkih pripadnika te proklete profesije što uzima celog čoveka, koji je postao medijska zvezda zahvaljujući jednom cvetnom odelu od zavese.

Vuk Stević, lutajući reporter u cvetnom odelu, zvezda "Nedeljnog popodneva" 1984.
(foto: Halo u poverenju)

Činjenica je da u našoj (učmaloj) sredini koja teži ka tome da svi budu neki prosek, ili nule kako bi sam Vuk rekao - biti iznad ili ispod tog proseka samo po sebi predstavlja greh.

Gledaoci TV programa upoznali su ga u emisiji "Izvestan pogled" kada je svojim nastupima, po mnogima, zasenio do tada neprikosnovenog Aleksandra Tijanića.

I u "Nedeljnom popodnevu" započeo je furiozno (prilozi o sreći, slavi, i željama koje je htela ali nije mogla da ispuni zlatna ribica) da bi mu kasniji prilozi postali sve slabiji...

Još je rano govoriti o Vukovom "uticaju na generacije" koje pristižu, ali i oni koji ga pljuju moraju priznati da je od jednog prezrenog žanra kao što je TV anketa, pravio priloge koji su se posle emitovanja danima prepričavali.

Možda su ga i te svakodnevne frke naterale da mi predloži da od automobila i pešaka pobegnemo na peti sprat palate "Beograđanka".

Ali ni tamo nije bio miran. Iako na sebi nije imao cvetno odelo, ljudi su nam dobacivali, oni manje hrabri su nas popreko gledali, a jedan nam je čak prišao i rekao:

"Ko tebe pusti na televiziju!"


• Izgleda da te baš ne vole puno?


Bar su me zapamtili, moraš da priznaš i to je nešto. Ne valja ni kad te stalno tapšu, dobiješ upalu ramena. Neke koji su toliko agresivni pa počnu fizički da me ugrožavaju lako onemogućim, naravno, samo ako su slabiji od mene.

Za one jače noge su mi najpouzdanije oružje - do sad me nijedan nije stigao. Ne valja ti što sudove donosiš posle prvog utiska - voli me mama i mangupi iz kraja.


• Ti smatraš da se o novinarstvu neobavezno može pričati samo uz kafu i čašicu?


Čoveče, ti si onakav kako to urednicima odgovara. Angažovano novinarstvo, odgovoran novinar, pa tim frazama više ni deca ne veruju. Stav novinara, bez obzira kakav je, ništavan je u odnosu na stav redakcije.

Otkad postoje radio i televizija ništa se ne menja. Sve je tamo šablonski i diletantski. Ne volim da pljujem (jer to svi rade), ali, majku mu, pa to se jasno vidi.

Većina urednika će i najveći kvalitet da sruše i odbace u stranu, ukoliko im se učini da je to opasno.


• Kao što su tebe "skinuli" sa "Studija B"?


Pravi razlog zašto su raskinuli saradnju sa mnom nije mi poznat, niti sam se potrudio da to saznam. Jedina brljotina može da bude moje cvetno odelo... To je i zvaničan stav kolegijuma, mada sam nastavio rad, ali bez odela.

Onda sam počeo da radim u "Izvesnom pogledu" a ostalo znaš i sam.

Pošto poslednjih mesec dana nisam ništa radio, pitao sam direktora Slobodana Glumca može li da posluša jednu moju pilot emisiju. Rekao je: Dođi u petak.

Posle toga sretnem svog urednika koji mi nadmeno reče:

"Steviću, kolegijum je rešio da s tobom raskine saradnju!"

Da li je imalo smisla posle svega odneti direktoru traku sa pilot emisijom?!

Slušaj, veliko je pitanje kako publika shvata te moje priloge jer govore o univerzalnim stvarima - sreći, slavi, ljubavi i prijateljstvu. U svim prilozima služim se latinskim citatima, zato što su odoleli glupostima koje su se taložile kroz vekove.

Ti citati su jedini postojani saveti o tome kako čovek treba da razmišlja i živi. Mrzim krađe, ali od takvih predaka isplati se krasti.


• Postoji misao, koja doduše nije latinska, ali se uklapa u koncepciju razgovora. "Svaki čovek je genijalan barem jednom u godini. Samo mnogi taj svoj trenutak genijalnosti prespavaju". Da li si ti prespavao taj trenutak?


Čekam ga. Još kao klinac sam shvatio da je prostor koji me čeka i mesto u njemu određeno. Zato sam i napustio srednju školu. Mrzim male stvari, jer su me celog života učili da sve treba da bude osrednje i budalasto.

Mene naklonost savremenika uopšte ne zanima. Ja znam da ću biti slavan kod potomaka...



"Studio B" je postao pretesan za moje ideje




• Pojedini kritičari tvoje priloge su ocenili kao povlađivanje krajnjoj malograđanštini.


Po meni, malograđanština uopšte ne postoji, jer nije mi jasno šta znači biti malograđanin. Da li sam ja malograđanin što slušam rok i nosim džins, ili onaj što je juče izašao iz opanaka i sluša Lepu Brenu?
Tu se radi o pogrešnoj postavci. Oni koji govore o malograđanštini ne znaju šta je ona a šta nije!

Nekima to stanje odgovara, jer u ovoj sredini niko ne želi da razmišlja. Mladima niko ne pruža šansu.

Kada to kažem mnogi me upitaju: A šta je sa "Indeksom 202"? Ljudi, to je sasvim normalno. Valjda neće studentsku emisiju da vode bakutani pred penziju?

U kulturi nema velikih aduta od Ive Pogorelića i Emira Kusturice, a mi smo ih prihvatili tek posle laskavih inostranih kritika.

Umesto da snima film za filmom Kusturica moljaka za pare, gubi vreme u raspravi sa ljudima koji nisu kompetentni da govore o umetnosti, o tome da li je njegov film opasan ili nije.

Malo ko danas vodi računa o kulturi. Pogorelić vrlo dobro zna da ovde nije dobio ono što zaslužuje. Mladi ljudi su ugušeni diletantima i idiotima, jer nikakva razlika između diletanata i talenata ne postoji.


• Pre nepunu godinu, dok još nisi postao "zvezda" rekao si mi: Videćeš na koji ću način ući u taj krug.


Moj rad je bio podređen malim stvarima i "Studio B" je postao pretesan za moje ideje. Kad sam predlagao da radim emisije koje nisu lokalnog karaktera govorili su mi: Nemoj, mi smo mala stanica, to niko neće hteti da prihvati.

I tako mi je to odelo palo na pamet. Kad sam ga sašio rekao sam: Sad će ovce da natrče koje, iako sam Vuk, neću pojesti, već ću se samo nasmejati.

Upalilo je! Umesto da budem prosečan vašarski voditelj postao sam lice sa TV ekrana. Sada na TV pokušavam da dokažem da sam talenat a ne diletant.


• Ipak, pripadamo generaciji sretnika.


Da, samo sve sporo ide. Teši me to što ništa ne može da ostane na istom. Još uvek samo govorimo o posledicama a ne o uzrocima. Uvukao sam se među stvaraoce naših zvezda sa budalastim odelom od zavese. Možda je "Studio B" i bio u pravu što me je otpustio.

Ali, da li je za radio slušaoca bitno kako sam ja obučen?

Mislim da se vreme u kome živimo neće pamtiti po nestašici "Frankove" kafe već po podvizima!

Jure Franko ti je najvažniji primer za to. Vidiš, oni su izabrali ono što je kratkog daha. Kusturica možda nikada više neće napraviti dobar film, možda će Pogorelić slomiti ruku, ali oni su nešto ostavili iza sebe.

Razgovarao: Dušan Cicvara, obrada: Yugopapir (Halo u poverenju, jun 1984.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate