O cenama i kvalitetu naših gramofonskih ploča '82: Već posle trećeg slušanja čuje se puckanje...

Možda je bolje i čestitije ne objavljivati ploču nego je štampati na plastici koja je pre za frizbi nego za otiskivanje vrhunskih dostignuća domaće i svetske muzičke baštine

Već kod trećeg slušanja javlja se puckanje...

Bezbroj puta se čulo kako su naše ploče čak duplo jeftinije nego u većini evropskih zemalja. I pored dva poskupljenja tokom poslednjih šest meseci taj se "promer" u ceni prema inostranim pločama nije bitno promenio zahvaljujući klizavosti dinara u odnosu na druge valute. 

Ipak, tvrdim da su (uprkos niskim cenama) naše ploče najskuplje u Evropi - a možda čak i u svetu!

Kako?

Prosto: platiš 150 novih dinara za jednu LP ploču i možeš je tačno dva puta čuti bez problema.

Već kod trećeg slušanja nastaju mnogi nesnimljeni efekti, javlja se šuštanje ili puckanje. Proizilazi da je ekonomičnije kupiti original ploču i platiti duplo (ili čak i više) jer ćeš tu ploču moći da čuješ bez ikakvih problema i neželjenih efekata makar dvadeset puta. 

Dalje, kvalitet plastike je često skandalozan.

Svima je jasno da zbog teške situacije oko uvoza neophodnih sirovina proizvođači moraju na svakake načine da se snalaze ali je pitanje da li uvek treba da budu dovitljivi na račun kupca ploča?

Možda je bolje i čestitije ne objavljivati ploču nego je štampati na plastici koja je pre za frizbi nego za otiskivanje vrhunskih dostignuća domaće i svetske muzičke baštine.

Uz sve je nepromenjeno rasipanje tog deficitarnog i skupog vinila. Dok ploče u svetu teže ispod 100 grama naše se i dalje uglavnom kreću između 130 i 180 grama.

Sam po sebi taj podatak dovoljno govori koliko bi se dragocene mase moglo uštedeti racionalnom proizvodnjom i pravilnijim korišćenjem dobrih presa koje postoje u nekim našim fabrikama ploča.

Ako uz to dodam da loša plastika predstavlja direktnu opasnost za igle koje se nalaze na gramofonima (neke su igle papreno skupe) onda nepobitno proizilazi da su naše jevtine LP ploče - najskuplje na svetu. 

O problemu kvaliteta kaseta ne vredi govoriti. Od pet kupljenih tri su odmah neispravne a dve preostale vrede za dva eventualna preslušavanja.

Kada sve to pogledate onda vam pada napamet da bi Privredni sud časti slobodno mogao da počne da se bavi ovom problematikom.

Diskografska kriza ne važi za Jugoslaviju?

Zauvek je prošlo vreme dok smo mislili da je diskografska kriza privilegija nekih drugih zemalja i da njome nećemo nikada biti uzdrmani. Opšta inflacija, raspojasane cene, slabljenje realne kupovne moći svakog pojedinca i česta poskupljenja ploča i kaseta uslovili su da se suočimo sa prvim znacima zlosluteće stagnacije ovog posla. 

Oduvek smo, manje ili više, delili sudbinu sveta, jedino smo u disko-industriji odviše dugo živeli van pravila i rezona.

Došlo doba da se treznimo, pa kako se ko bude snašao.

Pogledajmo svet. U Engleskoj, recimo, posao bukvalno propada. Slabija je prodaja ploča iz godine u godinu (pad je čak i 25% u odnosu na 1978!), poseta koncertima je sve manja, mnoge fabrike za presovanje ploča su obustavile rad. 

Crnu sliku unekoliko popravlja rast interesovanja za kasete.

Ali to je privid - tvrde stručnjaci. I kasete će za dve godine stati. Katastrofalnu situaciju upućeni pravdaju činjenicom da je broj nezaposlenih u Britaniji prešao cifru od 3,2 miliona. Logika je: nema posla, nema para, nema ni kupovine muzike.

Po tom rezonu i naših milion nezposlenih (neko mi reče da ih toliko ima!) isto ostaju bez kupovne moći. 

Dalje, ostali ošamućeni od svih poskupljenja sve ređe ulaze u prodavnlce ploča. Dosta dugo stihijski posmatrano tržište odjedanput će postati ogoljeno. Više se neće na instinkt praviti veliki poslovi. 

Neće pošto je situacija sada drugačija: održavanje tehnike (iz uvoza) sve je komplikovanije, zahtevi su sve veći a ljudstvo je sve nesposobnije za "potražnju" nove tehnologije, nema talenta, nema deviza, sve je manje (i ovako loše) plastike, sve su ređi dizajneri, nema ni dalje pravih trgovaca, nema dobrih propagandista, uz sve - ima kupaca ali sve je manje para.

Jasno je šta će uslediti.

Velike kuće će biti prinuđene da prorede broj izdanja, samim tim i ekskluzivaca.

Stradaće nepoznati i svi oni koji slabije prodaju ploče. Logika je jasna: najjači preostaju. Pitanje se postavlja: kako će novi uopšte moći da postanu snažni? Sve je to tako neizvesno i nejasno.

Međutim, nade ima. Evo podataka za radovanje.

Dok se ceo svet hvata za glavu, dok su najveće firme pred finansijskim kataklizmama dotle Mitar Mirić, pevač novosklepane narodne muzike, objavljuje novi album u prvom tiražu od 800.000 primeraka!!!

Sa takvim prvim tiražom istog trena bi se popeo na goli vrh lista u Americi i Engleskoj.

Kod nas? Možda će neko nešto o tome i napisati. A možda ga treba ostaviti po strani. Izuzetak koji ne potvrđuje pravilo!

Stop piratskoj prodaji muzike!

Koliko znam Jugoslavija je potpisnica konvencije o zaštiti međunarodnih autorskih prava u muzici. Samim tim postoji obaveza borbe protiv svih onih koji u našoj sredini nezakonito zarađuju na piratskom izdavanju ili preprodavanju pesama.

Kako vidim u praksi malo ko o tome vodi računa. Valjda ima prečih nedaća.

Već mesecima niko ništa ne preduzima i ne diže glas na one koji nesmetano nude presnimavanje i preprodaju tuđe muzike.

O čemu se, zapravo, radi?

Dugo se u dnevnoj štampi pojavljuju mali oglasi u kojima se reklamira snimanje (razne) popularne muzike po ceni od 400 do 600 dinara sat.

Ova vrsta "male privrede" totalno je van zakona!

Uz svako uvažavanje napora pojedinaca da ovakvim radom stabilizuju svoje kućne budžete ili samo nadoknade ulaganja u kupovinu skupih inostranih ploča, čak je i laiku jasno da tu nešto ne štima.

Pre svega, u našoj zemlji još nije ozvaničena delatnost "presnimavanja tuđe muzike i prodaja iste u privatnoj režiji" i nikad ne može biti jer pojedinac nije u pravnom stanju da sa stranim kompanijama reguliše nadoknadu autorskih prava.

Drugim rečima privatnik ne može otkupiti licencu.

Pa kad već ne može legalno, naš se čovek setio pa sve to radi nelegalno.

Od tih 400 ili 600 dinara on ne samo da ne plaća porez na prihod već na sebe preuzima i gusarsku aktivnost. Neometano se prodaje tuđa muzika.

Po toj logici, ako niko tome ne stane na put, ti privatnici bi uskoro mogli i strane ploče da izdaju na našem tržištu i tako nadoknade sve ono za čim čeznu ovdašnji diskofili.

Domaći izdavači, oni zakonski, plaćaju "pravo na izdavanje" u proseku od 12 do 19 procenata od tržišne cene i to kvartalno regulišu prema stranim partnerima u devizama.

"Divlji distributeri" snimljene muzike nikom ništa ne plaćaju. Nemaju baš nikakvih obaveza. To nije loše i neće biti iznenađenje ako se ta rabota proširi do neslućenih razmera.

Pravo je čudo što se tome ne usprotive (ako ne oni što šu obavezni) makar oni koji tim dobijaju nelojalnu konkurenciju, tojest disko kuće.

Ili... i oni imaju važnijih briga.

Mene čudi što novine takve oglase priznaju. Na izvestan način tako i štampa posredno učestvuje u kriminalu.

Zakoni po tom pitanju su veoma rigorozni u mnogim zemljama Zapada. Zato se treba dobro zamisliti i sve zaustaviti dok ne pukne velika bruka.

Napisao: Petar Popović, obrada: Yugopapir (Rock 82, uvodnici, leto 1982.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate