Muzičko leto 1982 / Aleksandar Žikić o "Filigranskim pločnicima": Azra počela da kopira samu sebe




Gorki ukus je prava reč. A i rešio sam svoj problem - kad igla stigne do "Roll Over Jura" - podignem je i spustim na sledeću pesmu. Ne možete ni da pretpostavite koliko lepše zvuče "Filigranski pločnici" kad se "Jura" izbaci. Neuporedivo lepše i azrastije


AZRA - Filigranski pločnici (Jugoton)




Meni još uvek nije sve baš najjasnije. Ma koliko se trudio nisam u stanju da otkrijem nijedan valjan razlog da se svega par meseci nakon izdavanja trostrukog (komercijalno uspešnog) albuma na diskove gramofona nabacuje novi, dupli.

Nije li pet ploča u jednom polugodištu ipak previše? Zar hiperprodukcija ne krije u sebi opasnost da izazove zagušenje?

I šta sad? Ništa. Baš ništa.

Nećemo sad polemizirati o značaju Azre. Nećemo pričati i razvijati teze i protivteze o značaju Branimira Štulića i njegovom doprinosu jugoslovenskoj muzici.

To smo već raščistili, a ja nemam da dodam ništa novo. Bar ne za sada.

Držaćemo se isključivo novog Azrinog albuma, koji se zove "Filigranski pločnici" i na kome se nalazi dvadeset sedam do sada nesnimljenih pesama.

Nema više neizvesnosti. I pre nego što čujete ploču možete sa gotovo stopostotnom sigurnošću da prognozirate šta se na njoj nalazi. "Filigranski pločnici" su (uz par prijatnih i jedno izrazito neprijatno iznenađenje - o tome kasnije) samo produžetak jednog već delimično viđenog filma. Ajkula IV, Kum IV, Rocky IV, Imperija uzvraća udarac - dalje nastavite sami. 

Da li je bilo neophodno da Azra dospe u takvu situaciju?

Uz ovakav tempo izdavanja ploča - da.

Zašto? Zato što je jednostavno nemoguće da apsolutno sve što jedan čovek (pa ma ko on bio) napiše u relativno kratkom vremenskom periodu (a i u dužem - znam da na ploči ima i starijih pesama) bude podjednakog, ili bar približnog kvaliteta.



Prvi album je posebna priča, nešto što ne podleže nikakvim ocenama... 




Verovatno je to jedan od osnovnih razloga što na "Filigranskim pločnicima" nema gotovo nijedne numere koja bi mogla hrabro da izdrži pogled "Jablana", "Toplih usana žene", "Ravno do dna", "Odlaska u noć", ili "Kurvinih sinova".

Preteranom upotrebom, teme su se polagano izlizale i tek s vremena na vreme probije se dah svežine, gde pre svega mislim na pesme poput "Ko to tamo pjeva", "68", "Tanka crna linija", "Strankinja sa plavi eyes" i "Gorki okus", mada su blizu i "Iran", "Pavel" (čiju grešku sigurno ne bih napravio) i "Gomila nesklada".

Mogao bih da spomenem još par pesama, ali svejedno bi bilo premalo za dupli album, premalo.

Pogotovu što je u pitanju Azra.

"Sunčana strana ulice" imala je takođe svojih padova i zakrpa, ali, u celini gledano, zasluživala je izuzetno visoke ocene.

Isti slučaj bio je i sa "Ravno do dna", a prvi album je posebna priča, nešto što ne podleže nikakvim ocenama (ne radi se ni o kakvoj patetici, nostalgiji i sličnim stvarima - jednostavno sam tako mislio i kada sam ga prvi put čuo, a mislim i sada, kada sam u stanju da ga posmatram sa određene vremenske distance).

Dozvoljavam da se mišljenja u pogledu "Pločnika" razlikuju i sukobljavaju, ali ono u šta sam siguran je da će i najzagriženiji azroman teško pronaći iste reći pohvale, koje su upućivane (najčešće s razlogom) prethodnim albumima, ili ih bar teško, upotrebiti sa istim, beskompromisnim uverenjem.

Pre svega, ono što je ranije predstavljalo vrednost, bez obzira što se ponekad približavalo granici manirizma, sada je tu granicu definitivno prešlo i pretvorilo se u konglomerat već čuvenih odlomaka, manje-više uspešno izmešanih i upakovanih u donekle drugačiju ambalažu.

To ide toliko daleko, da se javlja problem snalaženja u hrpama pesama koje sa svih strana zasipaju publiku, uvek željnu Džonijevih reči.

Samim tim, pesme gube snagu, a tekstovi više ne poseduju ubojitost koju su imali ranije.

Azra je počela da kopira samu sebe, počela da se vrti u krugu koji je samo obeležila, svesno ili nesvesno, namerno ili nenamerno - to sada nije važno.

Struktura kompozicija je postala toliko prepoznatljiva da se pred muzičare postavlja problem kako započeti stvar, kako je razviti i kako završiti, a da to ne liči na nešto što je već urađeno.

Ubacivanje flaute, saksofona i orgulja donekle pomaže, ali i to se više svodi na mazanje očiju, nego na istinsku potrebu.

Drugim rečima - dodatni instrumenti nisu tu zato što su neophodni, već kao pojasevi za spasavanje iz monotonije, što ponekad zvuči uspešno ("’68", "Kao ti i ja"), a ponekad ne ("Strankinja ... ", kojoj suviše ravne i mrtve orgulje samo smetaju, "Hladan kao led", gde duvači potenciraju narodnjačku atmosferu).

S druge strane, Azra je ovde suviše duboko zagazila u šansonu, da bi to moglo delovati zanimljivo, barem za moje uši.

Primera radi, "Ne prodajem nasmiješenog psa" je tipična šansona, koja bi mnogo više odgovarala Draganu Stojniću nego Azri, "Pavel" je takođe u blizini, zatim "Život običnog tempa", "32 956", "Ljudi samoće", naslovna numera, "Volim te kad pričaš" ... "Hladna kao led" ima čak nekakvu starogradsko/narodnjačku melodiju, a "Ako znaš bilo što" (jedna od nekoliko zbilja snažnih pesama na albumu) asocira na Leonarda Cohena (koji je, uzgred, u životu napisao vrednih stvari za približno dva albuma, i to ne dupla, po čemu je i ostao zapamćen). 

I ranije je bilo takvih stvari, i ranije je Džoni ispoljavao svoje afinitete prema šansonjerskom načinu izražavanja, ali nikada to nije uspelo da izbije na površinu u tolikoj meri u kolikoj se pojavljuje na "Pločnicima".

Kada se pokuša da se takva muzika prezentira uz pomoć rock'n'roll ritam sekcije, utisak izvesne nasilnosti je neminovan i sve deluje tako kao da balansira negde između, ne pripadajući ni jednoj strani u punoj meri.

Daleko od toga da želim da kažem kako nije dobro uzimati od drugih muzičkih formi i prilagođavati ih sebi - problem se svodi na izbor forme i na obradu pozajmljenog. Takođe, daleko od toga da želim da nipodaštavam šansonu - naprotiv.

Ali ja sam ipak verovao (i još uvek verujem ) da je Azra nešto drugo.

I tako, stižemo do onog izrazito neprijatnog iznenađenja, koje je spomenuto na početku ovog napisa.

Da sam ja napisao pesmu koja se zove "Roll Over Jura", bilo bi mi vrlo neprijatno da sretnem tog Juru iz pesme i verovatno bih se sklonio kad ga vidim da dolazi ulicom.

Ne zato što sam mu time učinio nešto nažao, što sam ga uvredio ili nešto slično. Ne zato. Sklonio bih se zbog toga što bih se osećao kao čovek, kome je njegov stari prijatelj poverio nešto, što inače ne bi poverio nikome drugom (ili bar ne mnogima), a koji je posle išao okolo i sve to pričao svima koji su želeli da ga slušaju. 

Kad sam prvi put pročitao tekst "Roll Over Jura" osećao sam se glupo.

Bio sam zbunjen.

Čemu to? Kome to treba? Ko će moći da veruje Džoniju posle ove stvari?



Ciganski naglasak dobro se uklapa




Mislim - lepo je nemati dlake na jeziku, ali treba izabrati pravo mesto i pravi način, ako se već želi nešto reći.

Sačuvati dostojanstvo.

Da li bi sad trebalo da Jura Stjublik napiše "Bye, bye, Johnny", ili "Čas anatomije"?

Da otvorimo polemiku. Da polemišemo. Da se posvađamo, najpre medijski a onda direktno ispsujemo i na kraju, kao pravi ljudi pobijemo, a posle (kad se umorimo) sednemo da popijemo po jednu?

Meni je to antipatično. Više nisam zbunjen. Gorki ukus je prava reč.

A i rešio sam svoj problem kad igla stigne do "Roll Over Jura" - podignem je i spustim na sledeću pesmu.

Ne možete ni da pretpostavite koliko lepše zvuče "Filigranski pločnici" kad se "Jura" izbaci.

Neuporedivo lepše i azrastije.

Bez obzira što sam već spomenuo karakteristike nekih numera, mislim da neće biti na odmet da se još pozabavimo time.

Album otvara "Ko to tamo pjeva" i to je vrlo obećavajući početak - snažna rock stvar, energična i punokrvna, pravi primer Azra-sounda koji se ne pretvara u Azra-manir.

Ne znam da li je ciganski naglasak plod slučajnosti, ali u svakoim slučaju, dobro se uklapa.

Sledi jedna od starijih numera "’68", koja dugo nije izvođena na koncertima (bar u Beogradu i bar kad sam ja bio prisutan).

Aranžman je promenjen u odnosu na verziju koju sam davno čuo, na jednom od najboljih koncerata u životu (oni koji su bili tamo, znaju na šta mislim), ali to nije išlo na uštrb kvaliteta i snage. Odličan tekst. Prava Azra.

"Volim te kad pričaš" i "Ne prodajem nasmiješenog psa" (peva Boris), svaka na svoj način donose male padove, da bi "Proljeće 13. u decembru" i, pogotovu, "Ako znaš bilo što" ponovo postavile situaciju na svoje mesto.

Ova prva ("Proljeće ...") će se verovatno pevati na koncertima, što važi i za još nekolicinu pesama na "Pločnicima".

Na žalost, B strana je znatno bleđa i u celini se može smatrati najslabijom od sve četiri. 

Na njoj je i "Jura", a tek dve poslednje stvari "I nikom nije lepše neg’ je nam" i "Iran" uspevaju da dostignu zadovoljavajući nivo, pri čemu posebno mislim na ovu poslednju.

"Čudne navike" su OK, ali "Nije O.K." zaista to nije, da bi "Tanka crna linija" uspela da se približi najboljim Džonijevim stvarima, ali ne i da stane rame uz rame sa njima.

U svakom slučaju, to je jedna od najboljih stvari na albumu.

"Pavela" kvari preslađen aranžman, s tipičnim šansonjerskim klavijaturama, ali inače, radi se o pesmi koja ima uslove da zaživi i koja to zaslužuje.

"Gomila nesklada" ce se pevati na koncertima, a "Slučajan susret" sam već čuo uživo - ovde ima prilično šupalj solo, a dalje se razvija u maniru azro-reggaea.

Radi se o još jednoj sličici, čiji je glavni junak devojka (koja se ovoga puta zove Mirna), koja dovodi Džonija u neprijatne situacije, dok on ne želi da se blamira.

Završava se seksom, jer Mirna nedvosmisleno ukazuje na to da želi da bude "okrenuta".

"Kao ti i ja" je pravi pravcati blues, pogodan za pretponoćne časove, sa odličnim saksofonom.

Na poslednjoj strani su prilično dobar "Put za Katmandu", divna "Strankinja sa plavi eyes", dosadni "Život običnog tempa", melodični i snažni "Hladni prsti" (devojka se zove Emilija), šansonjerski "32 956" i naslovna numera "Filigranski pločnici" u čijem se refrenu reč "baruta" rimuje sama sa sobom.

Tu je i jedna od najlepših stvari, "Gorki okus", briljantnog teksta, koji je uspeo da sačuva nešto od nekadašnje ubojitosti Džonijevih reči i čija me predistorija izuzetno zanima.

I to bi bilo sve.

Azra radi na svoj način i ja to poštujem.

Do određene granice.

Onoga trenutka kad se odlučnost pretvori u tvrdoglavost a beskompromisnost u manirizam - poštovanje splašnjava.

Nadam se da će sledeći album Azre izaći tek za godinu dana i da neće biti samo peti deo jednog već delimično viđenog filma.

Ne samo zbog Azre. Zbog svih nas.

Napisao: Aleksandar Žikić, obrada: Yugopapir (Džuboks, jun 1982.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate