Olivera Marković i Dušan Bulajić: Ne zovemo na večeru ljude koji bi nam dali uloge - a i to se radi...




I danas Oliveru vezuju za Radeta i događaju se neke komične situacije kada nas vide zajedno. Evo jedne od tih anegdota: nas dvoje smo šetali i prišao je jedan klinja da traži autogram od Olivere, ona je to rado učinila, a potom se bojažljivo okrenuo prema meni i kazao: "Čika Rade, da li biste mi i vi dali autogram?" 
Maj 1981: U braku su već sedamnaest godina, oboje su priznati dramski umetnici, svako ima svoje gledanje na život i poziv kojim se bavi, potpuno su različite prirode... Ne žele ničim da opterećuju jedno drugo i sve to im omogućava da žive mirnim životom, koliko im profesija dozvoljava. Olivera se potpuno predala glumi, dok Duška, pored pozorišta, interesuje druženje s običnim ljudima i jednostavan život, bez trke i napetosti.

Olivera Marković i Dušan Bulajić, maja 1981. godine
(foto: Vladimir Kostić)
Ovih meseci od kako se reprizira televizijska serija "Grlom u jagode" Olivera Marković je redovan subotnji gost u našim domovima.

Ali jednog sunčanog nedeljnog prepodneva mi smo bili gosti porodice Marković-Bulajić, poznatog glumačkog - ovde u kući na Banovom brdu samo - bračnog para.

Dobrodošlicu nam je svojim lajanjem poželela bela maltežanska pudlica, ljubimac ukućana, njihova razonoda, ali u isto vreme i velika briga.

Kako kažu Olivera i Duško, moraju je mnogo paziti.

Olivera je, inače, svima dobro poznata, a Duško više poklonicima pozorišne umetnosti (glumac je Narodnog pozorišta), kao i onima koji se sećaju filmova iz sredine pedesetih i šezdesetih godina.

- Ja se dosta pojavljujem i puno radim, dok Duško ima rezervisan stav, nije preterano ambiciozan, ne voli da se nameće - objašnjava nam Olivera.

- Nije to pitanje nametanja, nije ni pitanje pristojnosti ili nepristojnosti, već jednostavno nekog odnosa, čak i poštovanja ljudi - odgovara Duško. - Ta ljudska znatiželja nije mnogo interesantna, ljudi žele da sve saznaju, a ne znam šta je to o čemu bi čovek mogao sadržajnije da priča, a da bude zanimljivo.

Mi često preterano uzimamo neke "recepte" od inostranih glumaca, poistovećujemo se s njima.

A osim toga, ja imam 50 godina.

Sve je to interesantno kad je čovek mlad, a sada sam više za mir. Ne volim gužvu. Nikada mi nije prijala popularnost, čak ni kada sam bio mlad.


Sve mora da ima neko svoje vreme



Retko koji glumac uživao je takvu popularnost kao Duško.

- To je, doduše, trajalo kratko, ali je trebalo izdržati - veli Olivera, i stiče se utisak da će se razgovor pretvoriti u supružnički dijalog.

Oliverin bratanac Saša: Drag gost u kući
(foto: Vladimir Kostić)
- Trajalo je to četiri godine i tada sam se razočarao, u stvari nikada nisam ni bio preterano očaran - kaže Duško. -  Ja više volim glumu u pozorištu, jer je tu šira mogućnost kazivanja, iskazivanja, tu su i emocije u pitanju, kao i direktan kontakt s publikom.

To je jedan sasvim drugi odnos.

U filmu i na televiziji sve je nekako skraćeno, a ja volim kad nešto traje. Ako razgovaram da taj razgovor traje, ako pijemo da to piće traje... Sve mora da ima neko svoje vreme.

- Ipak, šteta što više nisi igrao na filmu, a posebno te nije bilo na televiziji u ulogama koje ti odgovaraju...

- Dobro, igrao sam i tu neke epizodne uloge - odgovara Duško na Oliverinu primedbu. - Ne želim da igram neke "leve" uloge koje mi ne odgovaraju, čuvam neki svoj mir i trenutak na sceni.

Volim pozorište i mislim da sam zaljubljenik.

Olivera često kaže kako sam lenj, ali to nije tačno. Ja volim da radim, kad radim, ali kada ne radim onda stalno nešto prčkam, čeprkam... Takav sam i u odnosu sa ženama!

- Kojim ženama? - tobože ljutito pita Olivera.

- Te avanture me nikada nisu interesovale...

- I onda se sudbinski vezivao za žene, nema kod njega ništa kratkotrajno - objašnjava nam Olivera uz smeh.

Olivera i Duško su već sedamnaest godina u braku i na tu činjenicu sledi njen komentar:

- Sedamnaest godina sam bila s Radetom (Markovićem), sada sam isto toliko sa Duškom i prosto ne znam da li ima neko vreme kada nisam bila udata. Čini mi se da sam se udala čim sam se rodila.

- I danas Oliveru vezuju za Radeta i događaju se neke komične situacije kada nas vide zajedno. Evo jedne od tih anegdota: nas dvoje smo šetali i prišao je jedan klinja da traži autogram od Olivere, ona je to rado učinila, a potom se bojažljivo okrenuo prema meni i kazao:

"Čika Rade, da li biste mi i vi dali autogram?" 

Naravno da sam to učinio i potpisao se Rade Marković.

Zašto bih ja sad detetu kvario neke njegove iluzije?


Volim da idem na pijacu



Trenuci odmora uz kaficu
(foto: Vladimir Kostić)
- Isto ga je tako deset godina vozio jedan taksista i s njim pričao kao s Radetom - dodaje Olivera. - Kada je saznao da je sve vreme u zabludi izvinjavao mu se, pričao to svojim kolegama i prijateljima, bilo mu je neprijatno.

A Duško ništa!

- Zašto bih se ja uzbuđivao zbog toga? Ljudi nekoga vežu za određenu ličnost i ne treba im to kvariti.

Porodica Marković- Bulajić živi, kako oni kažu, mirnim životom. 

Sasvim su različite prirode, svako ima svoje društvo, ne izlaze zajedno, ne igraju u istim predstavama iako su u istoj pozorišnoj kući, Olivera se trudi da bude uključena u život oko posla, Duško voli mir i obične ljude...

- Volim da idem na pijacu - veli Duško. Zadovoljstvo mi je da slušam te božanstvene seljake, duhovite i visprene. Privlači me taj običan, jednostavan život...

- Ja se možda potajno divim nekim Duškovim shvatanjima života - iskreno će Olivera - i možda ću na kraju, kad iziđem iz ovog aktivnog života reći da je on bio u pravu, više nego ja.

Intimno se to mnogo više isplati, ali ja sam sasvim drugog kova.

Ja sam svoj posao i profesionalizam shvatila i stavila iznad svega, a s druge strane sam i trpela. U sebi sam potiskala sve druge obaveze i iza mene je ostao period u kojem, toga sam svesna, nisam bila ni dobra majka, ni supruga, ni domaćica...

- Ne dobra - ispravlja je Duško - već nisi to bila do kraja.

- Dobro si to rekao, to je tačno, do kraja nisam bila sve to. Sve te stvari podređivala sam glumi. Naš je poziv neobično surov. A jednog dana kada se skloniš sa daski, sa ekrana, brzo prođe i slava i tada nije lako...

- Nije lako ako nisi pripremljen na to - veli Duško. - Koliko samo ljudi pati kada ode u penziju, a pate zato što nisu pripremljeni na vreme. Ja jedva čekam da odem u penziju. A nemam neki hobi, nisam programiran.

- On će okopavati baštu, podrezivati ruže, kuvati... Ali, ipak, priznaj - opet se Olivera vraća na posao -  boli te što ne igraš na televiziji?

- Ne, ne boli me, ali su mi interesantne neke uloge, a mnogi ljudi, čak prijatelji, ne sete se da bih ja mogao to da igram. Nije ni to važno, meni je moja plata sasvim dovoljna za život koji živim, a on je vrlo jednostavan...

- Mi, na primer - kaže Olivera - nikada nismo pripremili večeru za ljude koji bi nam eventualno bili potrebni zbog posla. A to se, inače, radi.

Mi čak i ne izlazimo zajedno. Svako ima neki svoj svet, van kuće, a u kući smo samo muž i žena.

U njihovom domu se ne razgovara o ulogama koje rade, ali u onom smislu da jedno drugom daju savete, kritikuju se ili hvale.

Svako ima svoje viđenje i poimanje glume.

- Volela bih da jedanput u pozorištu zaigramo zajedno, kao direktni partneri - setno će Olivera.

Možda će doći i do toga, a za sada su ipak samo bračni partneri koji su tokom ove, gotovo dve decenije stekli neke zajedničke navike, zajedničke, a ipak potpuno različite.

U bioskopima širom zemlje prikazan je i film Gorana Markovića "Majstori, majstori" u kojem igra Olivera.

- Kako to izgleda igrati u sinovljevom filmu?

- Obično uvek podređujem uloge sebi, kada radim s drugim rediteljem, a kada radim s Goranom onda činim sve kako bih udovoljila njegovoj zamisli i jedino mi je stalo da to zaista uspe. Znači ponašam se kao majka kojoj su dete i njegove želje najvažnije.

Razgovarala: Vesna Adamović, obrada: Yugopapir (Nada, maj 1981.)





Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)