Desimir Žižović Buin, autor najčitanijeg YU stripa "Mirko i Slavko": Cisternu tuša sam potrošio!

Jul 1986: Niška grupa Kerber snimila treći album. Oni koji su imali priliku da premijerno preslušaju novih deset pesama u Studiju 5 PGP RTB, tvrde da numere zvuče žestoko, ali i melodično, što podseća na aktuelni zvuk mnogih bendova sa one strane Atlantika. Producent ploče je "Bata tata-mata", tj. Kornelije Kovač, a u izlozima prodavnica pojaviće se već sredinom avgusta... Još jedna grupa snima novi album, ali njihov problem je što imaju veliki hit za koji niko ne zna ko ga peva - tugovanka "Sve što želim u ovom trenutku" odjekuje celom Jugoslavijom, sve zahvaljujući popularnoj TV seriji "Sivi dom" u kojoj ovu pesmu izvode momci iz benda Far. Sviraju zajedno već osam godina, a angažman na televiziji i činjenicu da su se našli u centru pažnje najviše duguju komšijskim vezama sa rediteljem "Sivog doma" Darkom Bajićem... A na domaćim kioscima sve popularnije postaju novine neobično velikog formata koje se zovu Blitz i zapravo predstavljaju jedan od prvih pravih YU tabloida. Novinar Blitza obreo se ovog meseca u Milanovcu i potražio tamošnjeg slavnog strip crtača Desimira Žižovića Buina...

"Imao sam mnogo konzervativnog oca, budio me u tri ujutru, da isteram stoku dok ne krene obad. Vratim stoku, ukradem 4 jaja, pa preko Ozrema, Donjeg Vranetića, Takova i Brusnice, u Milanovac, pa za jaja uzmem stare novine. Tri sata amo, tri tamo, bos, 45 kilometara"


Buin: Ko bi da ubije Mirka i Slavka?



Dom Armije u Milanovcu zovu jednostavno Dom. Svi Milanovčani koji iole drže do sebe, neće propustiti priliku da ovde popiju jutarnju kafu i iščitaju novine. Tu se okupljaju lokalni političari, privrednici i ostali videniji...

Od ostalih znamenitih svratišta postoje još "Dodova kafana" i "Gruža" ili "Žilović kafana"... Sve ostale gornjomilanovačke kafane, u ovoj priči, nisu vredne pomena.

Buin, manje poznat kao Desimir Žižović, ordinira isključivo u Domu i Dodovoj kafani: bane ujutru sa svojim novinama i britkim jezikom, poplaši sve one koji imaju putera na glavi, žacne ovde, pecne tamo, ujede onde, razgali bratiju...

Dočekuju ga smrknuta lica, ispraćaju ljudi presamićeni od smeha. On je ovde institucija od posebnog interesa za mentalno zdravlje grada.

Od novina kupuje "Zabavnik", "Politiku", "Ekspres", "Dugu", "Reporter" i verovatno ovaj broj "Blitza". Osim što i kupuje - on ih i čita: od korica do korica, stvarno. Sve zna, ništa mu ne nože promaći.

U subotnje jutro, prepucavao se s izesnim "lokalnim", preko stola. Replika na temu tenisa. Uzvikuje:

- Šta ti o tenisu!? More, uzmi lopatu, bre... Do juče si noge grejo u balegi kravljoj, kad kroz livadu prodeš po slani, da ne zebu... a ovamo beli sport!

Ceo astal se zagrcnu od smeha, upropastiše Vimbldon skroz naskroz, svedoše se na svoje.


Dečiji jezik



Desimir Žižović Buin, autor najtiražnijeg jugoslovenskog stripa, živi sa suprugom u jednosobnom stanu. Posetioce zbunjuje svojom skromnošću. To je, kaže, dokaz da se kod nas od stripa ne može živeti, niti se na njemu može obogatiti!

- Imam na knjižici valjda petsto dolara i sto maraka. To je sve.

U uglu pisaći sto "utrljan ko jaram volujski". Ima u njemu 70 godina. Kaže da ga je "spasao" iz apoteke, kad je srušena u poslednjem (ili možda pretposlednjem) ratu. Na njemu radi svoje stripove - još uvek.

- Odavde kad gledam, moglo je da bude i bolje. Kako da ne. Ma hajde...

Posle je pričao o svom (i našem) stripu, o Mirku, pa Mirku i Slavku, skačući ovamo i onamo, s teme na temu, spontano.

- Bio je to veliki strip! Ja nikad za sebe nisam rekao da sam veliki majstor, ali strip je bio takav... Dobar. Pokušao sam i uspeo da borbu i revoluciju svedem na dečiji jezik. I deca prihvatila... pričali mi neki da su po Homolju viđali klince koji su se oblačili kao Mirko i Slavko: ispada tako da sam uticao i na modu, boga ti!?

Raspitujemo se otkud imena (baš) Mirko i Slavko?

- Vidite, to su naša imena, opšta, jugoslovenska. Mirka možeš da zatekneš u Sloveniji i u Makedoniji, u Srbiji... ma kud god pođeš. I Slavka, isto... Njih dvojica, Mirko i Slavko, nisu postojali, nisu istorijske ličnosti.

Mada, bilo je Mirka i Slavka u ratu i revoluciji kolko ’oćeš! Kad su nastajali, a bilo je to 1960. godine, nisam imao nikakav uzor, ne.

Klinci su prihvatili strip!...

- Ma to je bilo neverovatno. Prvi primerak štampali smo u tiražu od 3.000 komada, sledeći je već bio u 6 hiljada, da bi u jednom trenutku išli i na preko 150 hiljada...

Sećam se, u nekoj epizodi ispade mi tako, te ja „ranim” Slavka! Boga ti, brda pisama mi dolazilo. kuknjava... sve: ne dajte, čiko, da Slavko umre! Pa nisam lud, bre, mislim se, kakvi su, zapamtili bi mi to dok sam živ, treba da me presretnu negde na ulici i da se svete, baš kao Mirko i Slavko.

Šalu na stranu, već u sledećem nastavku "skinem" ti ja Slavku zavoje, ozdravim ga naprečac, šta ću. Ili, dođu mi ovamo, u kuću, pa vele: čiko, daj nam da vidimo Mirkovu pušku. Ja ih gledam, ne verujem, ne znam šta da radim!?...


Odlazak u šund



Sredinom sedamdesetih godina bilo je povika na strip Mirko i Slavko. Spominjane su i veoma teške kvalifikacije, kao na primer da se radi o šundu i da revolucija ne može da se interpretira na takav način!?

- Pa ta opšta kampanja protiv šunda ugasila je "Mirka i Slavka" tačno 1975. godine. Samo, to su bile prljave rabote. Strip je napao neki Gavarić iz novosadskog „Dnevnika”, opalio ga na televiziji, sve se pušilo! Ma nisam mogao ni da pomislim da je to moguće.

Sve smo radili najpoštenije moguće, nikakav propust nismo dozvolili, deca su gutala ovo štivo... šta je sad, mislim se.

Kad, saznam, boga ti, upravo tih dana došlo do neke kolizije izmedu novosadskog „Foruma” i „Dečijih novina”. „Forum” se bavio izdavanjem uvoznih stripova i „Mirko i Slavko” su im bili trn u oku! Pa to je bilo jasno, kao dan!

Bre, Gavariću, mislim ja, šta ti je ovo trebalo!? Al', šta je, tu je. Mene neko da zeza na takav način, to će malo teže da ide! Neće Buin propasti bez Mirka i Slavka. Ja sam uradio ukupno 450 svezaka stripa od po 64 strane!...

Ali, ja sam, isto tako, napravio i dvadeset česama po okolnim selima, moje delo će ostati, kud puklo da puklo!

Kakve sad česme? O čemu se radi?

- Ima Buin sedam zanata! Jes’, crtač stripova, ali i kolar, kamenorezac, kaldrmdžija, obućar, stolar i dizajner. I slikar, povrh svega. Pravio sam česme, klesao u kamenu, eto...

Uz tolike zanate i takav rad. Bujin bi trebalo da stanuje u većem stanu, da ima kuću, kola?...

- Stan sam dobio od „Tipoplastike”, nije mi trebao veći. Možda sam i mogao da dobijem veći, al' neću da uzimam od države ništa što mi ne sleduje! Oću bre, ako zatreba, da mogu da se svađam sa njom!

Sve u svemu, Mirko i Slavko su otišli u šund!?

- Čekaj bre. Objasnio sam. Bilo je govora da će se po stripu raditi televizijska serija... pa ništa. Tori Janković je 1973. godine snimio film... samo, rađen je nerealno i pretenciozno, pa je možda i to uticalo na podgrevanje mnenja... šta ja znam.

Taj film je upropastio strip. Inače, "Mirko i Slavko" su prevođeni na sve jezike naših naroda, a načuo sam nešto i da ih ima čak u Kini.


Cena slave



- Priznali to ili ne, Gornji Milanovac je poznat po „Dečijim novinama”, a ove po "Mirku i Slavku", al’ šta da radim kad to ne mare -  zbog mene Na tom stripu svi su zarađivali više nego ja. Čak i kolporteri ... Na početku, primao sam 60 dinara po tabli. Šeset dinara onih para, to je bilo za tri kokoške, ako ne i četiri... 

Danas dobijam po tabli oko 4 hiljade... pa da, isto, taman za tri kokoške. Ima zavidnih ljudi, al' nemaju razloga,  časti mi.


Šta rade zavidni ljudi, kako svoju zlobu ispoljavaju?

- Ma pusti. Opleo me neki Milomir Marić u „Dugi”... napisao, kao, Desimir Žižović, crtač stripa, a kamenorezac, pa još podvukao ono - kamenorezac - ko da je to nešto nečasno, šta li. More, mislio sam da mu otpišem, ali ko velim, neka mu, nek se strvi na one koji ne mogu da se brane, pa trebaju novinama i taki novinari, je l’.

U desnoj držim pero, a u levoj čekić. Pa nisam ja kriv što mi ruka nije ogrubela!?

Nisu valjda svi takvi, gde bi nam kraj bio?!

- Vidiš, ja volim prirodu... volim i ljude, samo ljudi se vrlo teško dadu voleti. Ne svi, taman posla... To je sujeta. Mi Srbi nikad nećemo priznati da neko nešto bolje zna od nas. Ne trpimo kad naiđemo na bolje. To ti je kao ono sa komšijskom kravom.

A ja mislim da su srećniji oni ljudi koji imaju manje... Da. Nije važno na čemu spavaš, nego kako spavaš i nije siroma’ onaj koji malo ima, već onaj što mnogo 'oće!


O sebi



- Ne pamtim kad nisam znao da čitam... i crtam. Baba mi je kupila bukvar kad sam imao tri godine i, sve se nešto premišljam, da l’ sam ga odmah pročitao, ili su me prvo učili slovima!? Kao dete, mnogo sam čitao, stripove posebno. 

Imao sam mnogo konzervativnog oca... budio me u tri ujutru, da isteram stoku dok ne krene obad. Vratim stoku, ukradem 4 jaja, pa preko Ozrema, Donjeg Vranetića, Takova i Brusnice, u Milanovac, pa za jaja uzmem stare novine.

Tri sata amo, tri tamo, bos, 45 kilometara.

Kad neki komšija reče ocu di me je vido, ovog šlog udario, boga ti u to vreme, put za Milanovac se planirao po nedelju dana, ljudi se dogovarali šta da pakuju, pratili poruke...

U Vranetićima postoji velika familija Žižovića, ma klan, čitav klan - al niko ni s kim ne govori. Samo ja, sa svima. Čuveni smo po suđenjima, između sebe. Samo se Žižovići sude. To je kao onaj vic... oćete da ga čujete?

E, pa dobije neki seljak velike pare na lutriji. Skolomotaju ga, pa ga sve zapitkuju: oćeš da kupiš traktor? A on - koj će mi, imam dva. Oćeš novu kuću? More jok, dobra mi i ova, dvospratna. Oćeš ovo, oćeš ono - on ništa. Pa šta ćeš bre s tolke pare, pitaju. A on ih gleda, pa odjednom: Ebem vam mlekce, sve će vas tužim za ove pare!

Priča se da Bujin, katkad, nosi šajkaču?

- Jes’. Pa šajkača je, bre, najuniverzalnija stvar za koju znam, ko onaj perorez sa trista drangulija. Vidi sad: za na glavu, kad spustiš klempeta, pokriva uši, da se zadenu pikavci i tužbe, za skupljanje jaja, za šljive, jagode, sedne se na nju kad je mokra zemlja, obriše se njom kad se umije, konj se iz nje napoji, kad se nakrivi, za seljačku švaleraciju...

A Bujin, umetnik?

- Slikao sam... da, da, na platnu, al ne isplati se. Skupo. Imao sam pre trijes godina izložbu... i skulpture sam radio, da.

U Muzeju 25. maj nalazi se štafeta iz 1951. godine... nju sam ja radio. Napravio sam najveći Titov portret, za Užice, osam puta dvanajs metara, 1976. godine, metlom... 

Najplodniji sam crtač stripa u zemlji... cisternu tuša sam potrošio.


Mirko, pazi, metak



Šta se dogodilo sa Mirkom posle rata?

- Često me to pitaju. Mnogi. Kažem im, obično, da je postao direktor jedne firme koja je kasnije propala Sada je, kažem im u penziji. Samo, bez obzira na viceve, kao onaj „Mirko, pazi, metak! Hvala, Slavko”,  bili su to najpopularniji junaci jugoslovenskog stripa.

„Mirko i Slavko” izlaze sada u „Tik-taku”. Raduckam i sve mislim, moglo je to i bolje da bude.

Ko će naslediti Bujina?

- Niko. Imam sina, činovnik je u Beogradu. Ima talenta, al ga čuva, možda će mu trebati kasnije.

Autor najpopularnijeg jugoslovenskog stripa „Mirko i Slavko”, neranjiv je kao i njegovi junaci. Neki iz Gornjeg Milanovca plaše se da će Buin živeti preko sto godina.

Razgovarali: Ljubiša Jovanović i Miloš Lazić (Blitz, jul 1986.)





Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)