Dragan Babić: Moj jedini fanatizam je ona muka da od sebe načinim najviše što mogu ... (1982)




Geografija je filozofija. Postoje neopisive razlike između sveta i nas. Užas je, međutim, što se one smanjuju, a smanjuju se zato što se tako bezglavo mešamo. Svet je divan samo dok je različit. Na čemu biste se, inače, ogledali?

Između ciklusa portret emisija "To sam ja" u kojoj je predstavljeno niz uglednih imena iz kulture i TV serije "Sutra" koja se upravo prikazuje, njihov autor Dragan Babić bio je, po sopstvenoj želji, odsutan oko dve godine iz zemlje.

Sada je opet tu. Razgovaramo o razlozima njegove iznenadne odluke da ode i razlozima povratka...


*****



Šta je čoveka poput vas, na početku pete decenije života, motivisalo da načini rez, da se usudi na krupnu promenu?


- To što vi zovete promenom, to bi mogao da bude problem sociološko-psiholoških studija. To sad mogu da kažem.

A promena nije bilo, niti je ima. Nisam ja ništa menjao, nego mi se s vremena na vreme događa da u jednom strašnom skoku sve okrenem naopako da bih video da promena - nema!

Mogu da vam kažem jednu rečenicu, koja će pokriti sve to: Izgnanstvo nema nikakvog smisla ako nije trajno. A ja, ja sam loš izgnanink...

Dragan Babić (foto: RTV revija)

Zbog čega?


- Zbog toga što sam vaspitan na kritičkom ukusu, i opštem i ličnom, i teško mogu da priznam za promenu ono što je samo još jedan dokaz mog pesimistčkog iskustva. Na žalost, ja nemam tu veselost koju svet pruža, nemam receptore za to veselje, nemam psihičku aparaturu koja bi mi omogućila da se svemu radujem.

Osim toga, ja sam tako čvrsto posađen, u sećanju posađen, i teško se primam na drugim stranama.

Sve projektujem u prošlost. Svaku sitnicu.

Čini mi se da za mene čak i ne postoji danas. Postoji samo juče, a s tim teretom se malo šta meša.


Ipak, pokušali ste... Šta ste hteli?


- Svaka strast, a ja sam bio njome vođen, je samoubilačka. Vidite, kad govorim o samoubistvu, mislim o tome da me više ovakvog nema. To bih vam mogao objasniti na primeru jednog projekta koji je sad daleko od realizacije, kao što je uvek i bio:

Imam jednu tablicu, običnu školsku tablicu, i imam strašnu želju da ponovo pođem u osnovnu školu, potpuno ispranog mozga, i da sve učim što se učilo, kosa tanka, uspravna debela...

Jedina stvar koju bih mogao da nazovem instinktivnom željom za promenom je jedan moj neljudski napor ka savršenstvu, koji ja ne regulišem, već on reguliše mene.

U tome je bio nesporazum: govorili su da sam ozbiljan, tvrd... a niko se nije dosetio da između nas, sagovornika i mene, postoji jedan fluid, jači od svake reči.

Često stvar i nije u rečima.

Danas čak razmišljam, došao sam dotle, da i ne treba da govorim. Sve vidim kao na staklu. To je jedno staračko iskustvo. Čovek bi mogao da odabere jednog sagovornika ili čak da prekine svaku komunikaciju, ne iz mržnje, već iz dubokog razumevanja.

Znao sam nekoliko ljudi koji su umeli sjajno da ćute. S Bogdanom Tirnanićem sam proveo nekoliko sjajnih godina ćuteći...




Dakle, da se vratim onome o čemu ste me pitali: ako postoji neki jasan cilj na koji bih pristao, to je ono što sam već rekao, to je napor da se bude savršen u svemu. Samurajska stvar.


Koliko su vaša putovanja, vaše nepotpuno izgnanstvo, uneli smisla toj želji za kompletnim životom iliti potrebi da se bude savršen?


- Da, to bi se moglo nazvati željom za potpunim životom, u kome ne viri nijedan končić. Imao sam osećaj da sam putujući po svetu, bio na domaku. A, strašno sam mnogo putovao.

Bio sam u Americi, u Aziji, u Africi, bio po Skandinaviji.

Hoćete dalje da vam nabrajam?


Ne, ali recite nešto više o tome...


- Možda o tome kako sam Indiju mogao mirno da zaobiđem. Ničemu se nisam naučio u Indiji, niti me je išta tamo privuklo. Mislim da svako klimatsko područje ima svoju osobenu filozofiju. Ostalo je nakit.

Geografija je filozofija. Postoje neopisive razlike između sveta i nas. Užas je, međutim, što se one smanjuju, a smanjuju se zato što se tako bezglavo mešamo.

Svet je divan samo dok je različit. Na čemu biste se, inače, ogledali?


Da li ste nešto i radili, od čega živeli?


- Uradio sam nekoliko stvari, što tamo nije preterano teško. Ovde je teže. Pišem knjigu, zapravo jedan ciklus od tri knjige. Melanholija i neugodnost izgnanstva pravi su podstrekači za zapisivanje.



Povremeno sam čovek velike buke




O kakvoj neugodnosti govorite?


- Za mene je neugodnost bila da svoj neizbeživi mentalitet nosim po svetu. Kad sam pomenuo smisao izgnanstva kao trajne kategorije, onda sam mislio da je to istovetno onom stanju kada ljudi posle neke teške operacije ili umru, ili ustanu kao novi.

Meni se ovo drugo gadi.

Za mene ima značenja samo ono što ja jesam i u tom smislu sam prilično u božjim rukama, jer nemam prilike da sebe zavedem budućnošću.

Nisam se ja trudio da menjam ili se odričem svog integriteta kako bih postao izgnanik. Džojs kaže da je pitanje izgnanstva, pitanje tišine i veštine.

Ta tišina, to ne podnosim, jer sam povremeno čovek velike buke. Pri tom, nisam nikakav fanatik. Moj jedini fanatizam je ona muka da od sebe načinim najviše što mogu.

I to opet na instinktivnom planu, nikako ne na socijalnom. Za mene je to oduvek bilo kasno.


Kakva su vaša poslednja iskustva iz belog sveta? Recimo, na planu filmskog ili televizijskog rada...


- Radili smo jedan film u Kanadi, a u Skandinaviji sam objavio nekoliko intervjua. Tamo su dve stvari svete: rad i građanska odgovornost, to jest disciplina.

Tamo ljudi padaju u nesvest ako neko zakasni pet minuta, tamo je nemogućno da neko tokom rada nešto izmišlja ili demonstrira svoju volju ili hir.


Upoznali ste i puno poznatog sveta...


- Da, jedne noći sam se sažalio na Dika Kaveta, onako malog i inferiornog, a tako je dobar voditelj. Istom prilikom sam susreo i Vudija Alena, takođe sitnog i inferiornog, ali veštijeg i drskijeg.

Sedeo sam u jednoj kafani, i to sa neopisivim zadovoljstvom, sa Silvijom Sidni, divnom starom glumicom kojoj se još moja majka divila.




Upitala me je u jednom trenutku koliko je sati, a ja rekao da nemam sat, ne nosim ga.

Odmahnula je glavom i kazala: "Ah, vi Jugosloveni, svi ste isti!"

Svi smo isti! Baka je pobegla, i ja nisam stigao da je pitam kog je to Jugoslovena upoznala.

Džona Hjustona, Lindu Ronštat, pa i Šeli Vinters sam lako privoleo na intervju.

Za njih je, ako pristanu, i to jedna od njihovih svetih dužnosti koja će se prekrasno pretvoriti u razgovor u kome niko od njih ne pokušava da ukloni neka pitanja kao što ja sad pokušavam da uklonim neka od sebe.


Posebno je u ovoj sredini odjeknuo vaš razgovor sa Šeli Vinters...


- Da, čuo sam da se većini on najviše dopao.




Pre nego što sam je susreo, pročitao sam njene memoare, jednu ogromnu knjižurinu, i sećam se, dok smo razgovarali, da sam u jednom trenutku intenzivno mislio na Ferlija Grendžera za kojim je moja generacija ludovala...

Upravo u tom trenutku, neočekivano, neko ja zazvonio na vratima i u kuću je ušao on!

Lica nepromenjenog, samo što je osedeo.




Volim tako...


Kako?


- Pa, tako, da neko zazvoni...



Hoću da odučim sebe od svake jarosti




Da li je vaše izgnanstvo, kako kažete, moralo da traje baš dve godine?


- Svaka stvar traje dok ne istruni ili da budem precizniji: traje onoliko koliko je ima. Samo su Staša i Damjan, moja deca, večiti.

Njih puno ima.



Otišli ste iz ljubavi, vi kažete samoubilačke strasti: koliko nje još ima?


- To što vi časkom nazivate ljubavlju, ja mogu da nazovem tolerancijom i pre će biti da je to jedno saznanje, nego porazna definicija ljubavi.

To je, na žalost, jedna razumska definicija. Možda vam to nije jasno, jer ne prihvatate moje gledište da je svaka strast samoubilačka, resto je tolerancija.


Zašto ste se vratili? Kakav je ukus povratka?


- Tačnije bi bilo: zašto se vraćam. A, mogu da vam govorim samo o svom ukusu u ustima. Ne znam kakav je imao Miloš Crnjanski, ili Rastko Petrović koji se nikad i nije vratio.




Za mene se ništa nije promenilo, samo je učinilo da ja sa više volje prihvatam ovde i ono što ne volim.


Šta to?


- Lenjost, glupost, nerad, prostakluk, nekulturu, nevaspitanje, pa još odozgo i razmetljivost. Budući da je to moj lični izbor, ja nikad nisam ni sumnjao da bilo šta u svetu mogu da prihvatim u zamenu za ono što sam poređao.

Čitam nedavno kako je Žika Pavlović rekao da nije ljubitelj ovog mentaliteta, pri čemu je tu, mislim, isključio sebe.




Kad ja kažem ja, mislim na nas, i obratno. Mogu samo da govorim o svom ličnom naporu da popravim malo taj moj mentalitet. Na toj nijansi sve počiva.


Zar je toliko bolje tamo?


- Nije bolje, u jednom dubljem smislu, zato što se mi ne možemo presađivati. Ali, vi se grdno varate ako mislite da su sendviči u Oslu isti kao i ovde i da je isto biti u autobusu u Oslu, i ovde.


Kako su vas ovde primili, na televiziji mislim?


- Primili su me kao brata rođenog. Tako sam barem ja video stvari. Uvek ima i druga strana.


Osim TV-serije "Sutra", da li pripremate još nešto? Drugim rečima, šta sad radite?


- Hoću prvo da sačekam za dan-dva odgovor iz Engleske gde smo Liv i ja poslali jednu dramu njhovoj televiziji, a ne čekajući ja sedim ovde i radiću to što radim.




Od Nove godine trebalo bi da krene nova serija emisija koja bi delom bila intervju, a delom bila sazdana od dokumentarnog materijala.


Dakle, sad ste tu. Dokle?


- Zauvek sam ja ovde. I nadam se da ću imati pogreb o državnom trošku. Čini mi se da sam ga zaradio.


Razgovarali smo pre tri godine. Danas mi se činite komunikativnijim, pripitomljenijim...


- Nečija su iskustva samo pitanje tolerancije. Hoću da odučim sebe od svake jarosti, da ne nazovem budalom čoveka očas.

Za mene je zaista tolerancija mera iskustva, pri čemu znam još toliko ljudi za koje je ona nedostižno stanje duha.

Razgovarala: Jasmina Lekić, obrada: Yugopapir (RTV revija, jul 1982.)



TV barometar: "Sutra" Dragana Babića



Među nama je ponovo Dragan Babić, zanimljiv i pametan kozer koga znamo iz mnogih TV razgovora, ali još za korak povučeniji u svoju pomalo gorku ozbiljnost.

Ovoga puta, u seriji "Sutra" (reditelj Ratko Ilić), on ne priređuje seanse kojima je svrha da nam predstave druge interesantne ljude, nego se takvim ljudima služi da nam priča o naoko jednostavnim temama iz života, u kojima će se tek naknadnom intelektualnom preradom dolaziti do katkad neočekivanih emocionalno-semantičkih slojeva.

Tema njegove druge emisije bio je hleb; možda zato što je reč o najelementarnijoj tzv. životnoj namirnici, o kojoj, međutim, na našem jeziku, kako čusmo, nema čak ni jedne jedine poštene knjige!

Pozivajući pisca M. Brujića, slikara Z. Boureka i novinara M. Vasića, Babić je računao ne samo na njihovu specifičnu obaveštenost o predmetu emisije, nego je, služeći se hlebom kao povodom i okvirom, dopuštao i podsticao sve ono čega se sličnošću ili suprotnošću asocijacija mogla dotaći.

Tako je Brujić dobio priliku za jednu pomalo prustovsku evokaciju detnjstva (ometanu jedino pripovedačevim tikom, ili je to ipak bila samo kijavica?), Bourek je govorio o hlebu kao umetničkoj inspiraciji, a Vasić, između ostaloga, i o savremenoj reviziji socijalnih vrednosti, u kojoj je hleb - kao, recimo, brak - samo jedna od devalviranih kategorija.

Strogo racionalnim duhovima ovde možda nedostaje čvršće određenje pravaca kojima će se razgovor kretati, ali Babić nema nameru da drži časove TV škole, i njegovo dijaloško bavljenje nekim elementarnim pojmovima iz života (koje će, kroz emisije "Krov", "Znanje", "Rad" i "Ljubav" potrajati i u narednim sedmicama) omeđeno je jedino iskustvom, pameću i maštom njegovom i njegovih sagovornika.

Ocena: 4, napisao: Predrag Milićević (RTV revija, jul 1982.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate