Dara Džokić: Biti glumac ne znači težiti da budeš neko drugi - ceo štos je da budeš ono što jesi (1986)

Nije tačno da biti glumac znači težiti da budeš neko drugi. Ceo štos je u tome da budeš ono što jesi jer sve ono što nam posao nudi jeste u nama, sve strasti i sve misli, samo ih treba pronaći

Jun 1986: U televizijskoj seriji "Znamenite žene srpske prošlosti" povereno joj je da nam predstavi deliće iz života slikarke Katarine Ivanović. Prava stvar: upućeniji, naime, znaju da je detinjstvo, pa i ranu mladost, glumica Dara Džokić provela uz bojice i platno...

*****

- Slikarstvo je bila moja prva ljubav, a to ima veze sa činjenicom da sam rasla uz tetku, slikarku Milu Džokić - objašnjava Dara. - Prve igračke bile su mi bojice. Tetka me je uvela u taj svet i dugo je slikarstvo bilo moja jedina preokupacija. Kasnije, kad sam se ipak opredelila za glumu, desilo se nešto neverovatno - odjednom sam prestala time da se bavim.

Nemam ništa iz tog vremena, nijedan sačuvan crtež... Objašnjenje?

Najpre, ne mislim da je šteta što sam batalila slikanje, a zatim - ja sam od osoba koje idu do kraja i ne bih mogla time da se bavim paralelno sa nečim drugim

Onog trenutka kad sam otišla na Fakultet dramskih umetnosti - zaboravila sam na slikarstvo. S druge strane, ipak je ostalo mnogo toga u meni: ta bliska veza sa slikarstvom ostavila je trag - izgrađen stav prema vizuelnim umetnostima, dizajnu.

Ja sam, zapravo, osoba koja je naučila slikovito da misli, što smatram značajnim.

• Može li se očekivati da jednom ipak vidimo neko platno sa potpisom Dare Džokić?

Moguće. Padalo mi je povremeno na pamet da se time ponovo pozabavim, ali sam shvatila da ako to hoću onda to treba da uradim mnogo kasnije; u svakom slučaju u nekoj drugoj prilici. Sada nemam vremena i bilo bi to samo čačkanje.

• Isključivi ste i prema drugim umetnostima?

Kako kojim. Na primer, uopšte ne slušam ozbiljnu muziku i ne stidim se da to kažem i ovako javno. Po meni, ona zahteva neku ljudsku zrelost a ja sam još u fazi kad se palim na "Rolingstonse". Znam da ću je slušati jednoga dana, ali kad budem zrela za to.

Mrzim neko folirantsko slušanje, odlaženje na operske predstave, na pokazivanje...

• Nema kompromisa?

Ne. Desiće mi se kad budem spremna i kad nađem svoja objašnjenja i način kako se to sluša.

• Kad smo razgovarale pre šest godina, dok ste još počinjali, delovali ste kao osoba koja tačno zna šta hoće i kako to ima nameru da sprovede u delo. Još ste takvi?

Mislim, da jesam. Stvari u tom smislu nisu otišle ni u jednom drugom pravcu, s tim što postoji jedna znatna i velika kvalitativna razlika - sada, naime, znam i umem da sve to pretočim u stvarnost, s tim što još ima dosta mesta za dopune. I umeće da svima bude jasno o čemu se radi. Još sam na tom putu.

Nije bilo foliranja

• Na filmu ste počeli sjajno, u Radivojevićevom "Dečku koji obećava". Kasnije, međutim, videsmo vas u onom "Moljcu" Miće Miloševića. Zašto ste prihvatili tu ulogu?

Ne slažem se sa vama što se tiče filma Miše Radivojevića. Ja uopšte sobom nisam zadovoljna u tom filu, uza sve poštovanje prema Miši i njegovom delu. Dakle nisam dobro počela na filmu, nisam uspela da iskoristim svoju prvu filmsku šansu. Zadovoljila sam se malim.

Koristila sam tom filmu, ali je moglo mnogo više da se uradi kad je moja uloga u pitanju.

Kasnije sam shvatila da ako želim da u tom mediju prikupim neko iskustvo - neophodno je da igram u filmovima.

A pošto mi niko nije ništa nudio prihvatila sam Miloševićevu ponudu, jer mi je ta uloga pružala neke mogućnosti, plus što mislim da se - bez obzira na sve negativne kritičarske osvrte - on lično kao reditelj vrlo nelicemerno odnosi prema onome što radi. 

Ovo hoću da kažem: nije bilo foliranja, i on je, a i svi mi ostali, znao da pravi jedan običan, mali, komercijalan film.

Ne bi mi prošlo foliranje u smislu da, kao, stvaramo umetnost a ispod svašta. Ja sam htela da igram u tom filmu, da probam neke stvari. Kao glumica imam pravo na to.

• Kad je film u pitanju, kako ste to pravo dalje koristili?

Na svu sreću, posle su stigli pozivi po kojima se moglo zaključiti da mogu da radim i nešto drugo. Mislim na filmove "Zatvor" Gordane Boškov i "Obećana zemlja" Veljka Bulajića. Pored toga, film je medij koji podrazumeva, kontinuitet, mogućnost sticanja iskustva.

Ako budem imala sreće pa snimim, na primer, dvadeset filmova, tek onda ću znati da sigurno, s pravom, mogu da govorim i o filmskoj glumi.

• Kako objašnjavate činjenicu da vas nismo gledali u filmovima čiji reditelji pripadaju takozvanoj praškoj školi?

U samom početku karijere bila sam u situaciji da nešto odbijem. To, međutim, ništa ne objašnjava. Generalno, stvar je jasna i ja sam tu krajnje racionalna: onaj ko me je zvao taj je očigledno želeo sa mnom da radi i onda je to, pretpostavljam, preduslov za korisnu saradnju i obrnuto.

Zapravo, ja uopšte ne pokušavam to da objasnim, jer da to činim ušla bih u zamku sujete, tumačenja sebe same.

Zašto bih ja razmišljala o tome zašto mene neko ne zove? Vreme će pokazati da li je to dobro za njih ili za mene.

Klan se ne izbija klanom

• Otišli ste na snimanje "Obećane zemlje" baš u vreme kad se dizala onolika buka oko Veljka Bulajića, "Velikog transporta", i šire. Sve vam to nije smetalo?

Veljka Bulajića sam upoznala, prvo telefonom, tako što me je pitao da li ću da igram u njegovom filmu. Prethodno mi je, naravno, poslao scenario. Zatim i lično, kad sam otputovala u Zagreb da potpišem ugovor.

Dakle, čoveka nisam poznavala osim preko filmova koje sam gledala u detinjstvu i kasnije. Sve što se dešavalo sa njim i oko njega nije me interesovalo i nije bilo presudno za našu saradnju.

Odlučila sam to da radim, i mislim da mi je ta saradnja bila izuzetno dragocena i da je snimanje tog filma za mene veliko iskustvo. Bulajić ume da radi sa glumcima i bilo mi je zadovoljstvo da sarađujemo.

Bilo kakvi pritisci, koje ja lično nisam osetila, ali sam viđala kod drugih (kako sada mi radimo sa nekim ko je na odstrelu?!), učinili su mi se ružni. Zašto? Zato što smatram da nije u redu da se utiče na nekog, na nečiji rad, opredeljenje, a sve bez pokrića.

Ko to meni može da kaže da ja nešto treba da radim ili ne?

I - s kojim pravom na mene?

Takva mogućnost uticaja na nečije opredeljenje razumljiva mi je, na primer, u slučaju jednog Fasbindera i "njegove" glumice Hane Šigule. Oni su bili umetnički tandem i tu je stvar u redu.

Ali, ja ni sa jednim jugoslovenskim rediteljem nisam u takvoj umetničkoj vezi da bilo ko ima pravo da utiče na moje mišljenje, niti da meni kvari moju ideju o budućem poslu, s kojim sam, danas gledajući, vrlo zadovoljna.

Šta hoću da kažem? Ako se neko napada kao klan, pa se to onda radi sa još gorim klanovskim oružjem - onda je to po meni strašno.

• Vedrija tema je, pretpostavljam, "Atelje 212". Šta vam se sada tamo dešava?

Duško Kovačević, njegov prvi dramski tekst "Sveti Georgije ubija aždahu". Sjajno! Uveliko smo u poslu. Predložio nam je da igramo nešto što se retko sreće. Najkraće: srpska provincija, godina 1914...

• Koliko nam je poznato, rado napominjete da je bitno da se u pozorištu dešava nešto što će biti ogledalo vremena u kojem živimo. Kako se ta predstava uklapa u takav vaš stav?

Savršeno. Jer, nije u pitanju vreme i prostor, već šta se sa ljudima dešava. A ovi iz Duškove drame su sasvim blizu svih nas.

• Lepo vam je?

Divno. Potpuno sam u tome i ni na šta drugo ne mogu da mislim.

• Ipak, možda možemo o tome koje sve zamke vrebaju glumca u usponu: znamo da je potrebno obrazovanje, iskustvo, biti u toku, ali šta je to što može negativno da utiče na karijeru?

Prva zamka koja vas čeka u našem poslu, a neminovna je, jeste sujeta. Ona mora da postoji, jer inače taj posao ne bi bio realan, ali - postavlja se pitanje šta sa njom.

E, sad: inteligentan čovek je pronađe u sebi, opipa je, i zna kako da se bavi njome. Ne pronaći je vrlo je opasno, i zamka je. Preostaje, dakle, da se sa njom boriš kao sa ravnopravnim partnerom.

Druga zamka, ili problem, jeste - pristati na sebe. Mislim da ljudi i inače imaju taj problem, i bilo bi neophodno da sa njim izađu nakraj, samo što je u glumi to vidljivije i važnije.

Za glumca je, dakle, važno da pristane na svoje telo, glas, izgled, obrazovni nivo, na sebe do kraja.

Svi konflikti koji se dešavaju nama, dešavaju se i ličnostima koje igramo.

To, naravno, ne znači da treba pojednostaviti stvari - deo naših nesavršenstava će ostati - ali ono što je bitno to je da shvatiš u startu gde si, šta si i kakav si.

Nije tačno da biti glumac znači težiti da budeš neko drugi. Ceo štos je u tome da budeš ono što jesi jer sve ono što nam posao nudi da zaigramo jeste u nama - sve strasti i sve misli već su u svakom od nas, samo ih treba pronaći. Tu je i generalna razlika u dobroj i lošoj glumi,

• Rano ste to spoznali?

Ne znam. Nekako polako se desilo, ali dovoljno na vreme.

Kriza kao podsticaj

• Decenijama već govori se i piše da nam je pozorište u krizi. Vi imate običaj da tvrdite da je baš to prava stvar! Zašto?

Zato jer je kriza uvek podsticaj. Pozorište je, rekoše to pametni ljudi odavno, u stvari onakvo kakvo je i društvo. To jeste činjenica. Nema laganja: kakva nam je zemlja, kakav nam je grad - takvo je i pozorište.

Pa je to ujedno ono što provocira da stvari menjamo i pravimo po našem viđenju sveta.

Da smo zadovoljni, ne bi imali taj motiv. Da nam je lepo i da imamo mir - ne znam šta bismo onda želeli?

Strašno je što je tako, jer ko zna kakvi bi naši pokretači bili da je sve u redu.

• Da li ste u tom smislu zadovoljni sada u "Ateljeu"?

Da. Jer smo nešto počeli što treba da se vidi kroz deset godina. To postaje naše pozorište i sve više liči na nas. Ne sve, naravno, ali dovoljno za početak. I sve više ćemo imati da pokažemo.

Otkrivam sve više ljudi koji se časno i do kraja bave svojim poslom. Čini mi se da ih sve više i dolazi. Možda je to i moje trenutno raspoloženje, ali sada sam u fazi da hoću da verujem da je tako, pa mi se tako i čini.

• Mnogima se vrlo dopala ona simpatična emisija "Spomenar" koju vodite zajedno sa Svetozarom Cvetkovićem. Zašto je više nema na televiziji?

Postoji još nekoliko emisija koje su snimljene i koje tek treba da se emituju. Pisac scenarija je, međutim, Momo Kapor, i to je razlog što one ne idu u program.

• Poslednjih godina relativno smo vas često gledali na malim ekranima, u raznim emisijama i televizijskim dramama, ali nikad u komedijama? Da li biste voleli da se ogledate i u tom žanru?

Da. Ali, imam jedan strah: mislim da je teško biti dobar komičar, jer je to stepan glume koji zahteva veliko umeće. To je najskliskiji teren u našem poslu i mislim da ja lično još nisam spremna za to.

Ali bih kasnije to strašno volela da radim. Nastojaću da osvojim i taj prostor.

• Budući da ste, kako kažete, od onih koji dobro znaju šta hoće - možda je umesno upitati vas koliko ste bili u prilici da sami utičete na karijeru?

Mislim da je taj prostor eventualnog uticaja jako tesan i sve zapravo liči na tunel kroz koji čovek mora da prođe. Ipak, smatram da sam uspela da napravim nekoliko dobrih poteza u životu - tek sad shvatajući njihov značaj - koji su opredelili neko moje sadašnje mesto.

Na prvom mastu mislim na to što kad sam bila bez posla, nisam odabrala da se šetam od televizijskih do nekih filmskih vrata, da sedim i čekam da budem primećena, već sam, jednostavno, svesno donela odluku da odem u pozorište "Boško Buha".

Pa mi je krenulo.

Dalje, odbijala sam poslove koji bi me pogrešno obeležili i kasnije mi smetali.

Onda, napravila sam i pauzu u radu i to u onom trenutku kad sam shvatila da je bolje tako nego da sedim i gubim vreme. Pa se sve to složilo u neki put koji je dobar.

Naravno, povlačenje poteza u životu uvek je vrlo specifična igra i ima mnogo veze sa mudrošću i srećom. No, ipak, u krajnjoj liniji te poteze vučeš sam.

Razgovarala: Nevenka Opačić, snimio: Leon Pijade, obrada: Yugopapir (RTV revija, jun 1986.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate