Mladen Nelević, Obala broj 13: Okupilo se društvo koje se voli i koje misli da može zajedno da radi...






Možda to možemo ovako da objasnimo: među rediteljima ima onih koji se bave ljudima, ali i onih koji se bave samo svojim idejama. Ovi drugi te koriste kao neki dekor, mešaju ti se u posao, zaboravljajući pri tom da svaki reditelj svoju ideju može da realizuje, mislim najbolje, tek u saradnji sa nama



Jun 1986: "U Sarajevu sam stranac i plaćam stan dva miliona, dok plata u pozorištu iznosi dva i po. Bio sam stipendista Narodnog pozorišta, ali mi se nije isplatio stalni radni odnos. Puno radim, i mada bih bio stalno zaposlen, ne bih to mogao da postignem. Glad za pozorištem zadovoljavam u "Obali", gde se na pravi način bavim glumom", kaže ovaj Titograđanin "na radu u Sarajevu", koga smo nedavno gledali kao Rodoljuba Čolakovića u TV drami "Vrenje"...


*****



Sve vrvi od života u zgradi Obala broj 13 u Sarajevu. Tamo se, naime, nalazi Akademija za film i pozorište, a u podrumu je smešten mali i vazda prepun studentski klub.

Par metara dalje, sala vrlo skromnih dimenzija u kojoj je svaki kvadratni santimetar upotrebljen za sedenje, stajanje i guranje.

U takvoj atmosferi (sjajnoj, naravno) odvijaju se predstave pozorišta "Obala" od kojih je svaka hit i rasprodata mesecima unapred.

Na jednu od poslednjih premijera, "Mrešćenje šarana" Aleksandra Popovića, upadamo preko veze zahvaljujući našem sagovorniku - glumcu Mladenu Neleviću.

Na sceni, što je jugoslovenski kuriozitet, izmešani profesori i studenti predvođeni sjajnim Borom Stjepanovićem, koji superiorno igra profesora.


• Zbog toga i prvo pitanje glasi - šta se to dešava na Obali 13?


Pa, kao što vidite - kaže Nelević - igraju profesori i đaci. Ukazuju nam time veliku čast, a izgleda da nam i veruju. I to je sjajno. Tako najbolje možemo da vidimo šta znamo i šta možemo, tu smo ravnopravni, tu najbolje učimo.

Jer, jedno je iskustvo, bar kad su studije glume u pitanju, kad je profesor za katedrom a student ispred, a nešto sasvim drugo kad su zajedno na sceni.


I vaše pozorište "Obala", poput sličnih vaninstitucionalnih teatara tipa Zvezdare ili Studentski kulturni centar, uvek radi pred punom dvoranom, dobijate mnoge pohvale, rečju, uspešni ste. Zašto?

Jer se prave stvari odvijaju u slobodi. A pozorište, kad je institucija, nije baš neka sloboda za glumca. Jer često mora da igra i ono što ne želi, ili mora da igra sa onima sa kojima ne želi.

Ovako - okupi se društvo koje se voli i koje misli da može zajedno da radi - i eto vam uspeha.

Ljudi nisu u situaciji da im neko određuje šta će da rade, tu glumac nije izmanipulisan, tu njegova kreativnost dolazi do punog izražaja, jer radi ono što zaista voli.

Sve su vam to pozorišta glumaca a ne reditelja - on se tu uzima kao fini, pristojan posmatrač, što reče Piter Bruk.



Četiri bezuspešna pokušaja




• Koliko znamo vi ste iz Titograda. Živite i radite u Sarajevu. Tu ste i Akademiju završili. Malo neobično kad se zna da svi glumački putevi iz Crne Gore obično vode ka Beogradu...


To je potpuno tačno. Ali, ja sam četiri puta pokušavao na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti, bez uspeha. A onda je 1981. Boro Stjepanović primio klasu na novoosnovanoj Akademiji u Sarajevu i ja sam otišao tamo.

Osnovni razlog bio je taj što je reč o zaista sjajnom glumcu i pedagogu. A sada me za Sarajevo veže ta naša grupa okupljena na Akademiji. Da nije nje, verovatno bih otišao.


• Čime ste se bavili u vreme tih neuspelih pokušaja prodora na beogradski Fakultet dramskih umetnosti?


Glumom, naravno. Četiri godine bio sam profesionalni glumac u Titogradskom pozorištu, gde me je kasnije pronašao i Peter Veček i odveo u Varaždin, gde sam proveo jednu sezonu.


• Kako to da niste zaposleni u Narodnom pozorištu u Sarajevu?


Jer sam u Sarajevu stranac i plaćam stan dva miliona, dok plata u pozorištu iznosi dva i po. Ja sam bio stipendista Narodnog pozorišta, ali mi se uopšte nije isplatio stalni radni odnos.

Imam dosta posla, a kad bih bio zaposlen sve to ne bih mogao da postignem.

Pozorišnu glad zadovoljavam u "Obali" gde se na pravi način bavim glumom, što je inače retko u pozorištu.


• Prošle nedelje prikazana je televizijska drama "Vrenje" u kojoj je vama pripala čast da odigrate Rodoljuba Čolakovića. Koliko su te takozvane dokumentarne drame zanimljive vama kao glumcu, i da li znate kako publika reaguje na njih?


Što se mene tiče, bilo mi je vrlo interesantno da ulazim u taj lik i u te meni nepoznate prostore, pogotovu što sam o svemu tome malo znao.

Razume se da sam proučio dosta materijala, dosta se raspitivao kod ljudi koji to vreme bolje poznaju i posle svega sam shvatio koliko su ti ljudi koji su obeležili naše predrevolucionarno vreme bili zanimljivi ljudi, tako mladi, a sa već velikim iskustvom, pa i obrazovanjem.

S druge strane, međutim, čini mi se da stoji činjenica da ove vrste drama nemaju neku naročito veliku publiku. Njih poglavito gledaju ljudi koji su u manjoj ili većoj meri upućeni u tu materiju, dok onima koji malo znaju o tome sve skupa može biti nerazumljivo, pa samim tim i nezanimljivo.


• "Vrenje" je režirao Miljenko Dereta, s kojim ste nedavno radili i TV dramu pod naslovom "Špadijer" koja je, kažu, tako dobra da je TV Novi Sad donela odluku da se premontira u igrani film i prijavi za predstojeći Pulski festival. Znamo da je reč o melodrami čiji je glavni junak nezaposleni novinar, koji se teškom mukom bori za goli opstanak, jer uza sve ostale nevolje ima i teško bolesno dete, koje je ostavila majka. Jeste li vi zadovoljni tim filmom?


Jesam, jer se bavi našom svakodnevicom i mislim da će ga publika prihvatiti. "Špadijer" se, uopšte, bavi nekim vrlo konkretnim i velikim problemima našeg društva koji jeste da su tragični, ali tako je.

Čovek koga ja igram konkuriše dve hiljade puta za dve godine, i nikako da dobije posao jer ga smatraju čudakom pošto, da bi se izdržavao, radi bukvalno sve i svašta: od fizičkih poslova pa sve do kuvanja kafe po preduzećima...



Kao dekor




• Partnerka vam je Mira Furlan s kojom ste igrali i u Čengićevom filmu "Pismo glava", vašem prvom filmu. Ispada da Mira i vi postajete pravi glumački par...


Nadam se da ćemo postati. Eto, ispalo je da se dobro slažemo, da možemo da se dogovaramo i da dobro radimo zajedno. Kad je Mira u pitanju naravno da je to lako i lepo, jer je ona dobra glumica i od nje se mnogo toga može naučiti.


• I sa Miljenkom Deretom ste radili već više puta. Kažete nam da vam je to vrlo drago, jer on ume s glumcima. Šta to zapravo znači - umeti raditi sa glumcima?


Pa, možda to možemo ovako da objasnimo: među rediteljima ima onih koji se bave ljudima, ali i onih koji se bave samo svojim idejama.

Ovi drugi te koriste kao neki dekor, mešaju ti se u posao, zaboravljajući pri tom da svaki reditelj svoju ideju može da realizuje, mislim najbolje, tek u saradnji sa nama.


• Kakva su vaša iskustva na tom planu?


Imao sam veliku sreću da sam prvo radio sa Batom Čengićem čiji su film "Pismo glava" nedavno videli naši televizijski gledaoci. On je maštovit reditelj koji je uspeo da se na pravi način pozabavi sa mnom od koga je, budući da sam igrao glavnu ulogu, film i zavisio.

Čengić me naučio koliko su važne pripreme. Ja sam mesecima živeo među radnicima, naučio da vozim kamion, i još mnogo toga što mi je kasnije dobro došlo.


• A kako stoji stvar sa onim drugim rediteljima, kojima služite kao dekor?


Ne znam šta bi o njima moglo da se kaže. Čini mi se da je uvek veliki promašaj ako reditelji zaborave onu osnovnu liniju koju je jednoj drami ili filmu odredio scenarista, pa počnu da se bave okolnim stvarima.

Najomiljenije im je, na primer, da u sve trpaju politiku, što nije naodmet, budući da je ona i inače prisutna u svemu što nas okružuje, ali ne valja da se zbog toga zaborave i neke važnije stvari.

Osećanja, na primer.

Ima puno pametnih reditelja, ali po mom skromnom mišljenju taj kvalitet ne mora da bude od najvećeg značaja. Intelektualni blok kod njih često zasmeta, a osim toga neki slabo poznaju život pa ne mogu ni da osete šta je od krvi i mesa.



Gluma je jedna




• Ima vas i u pozorištu, i na televiziji, a i na filmu vam ne ide loše. Kome ste od ovih medija specijalno naklonjeni?


Što se mene tiče, ja glumu ne delim na pozorišnu, filmsku ili televizijsku. Gluma je jedna. Samo što se taj posao obavlja pod različitim okolnostima. Ja volim sve što se podrazumeva pod mojim poslom i mislim da sam uspeo da u tome napravim dobru ravnotežu.


• Koliko vam je televizija važna?


Vrlo. Nema tu šta da se krije - zna se da mi glumci preko televizije obezbeđujemo uslove da postojimo. Sve poslove sam dobio zahvaljujući filmu i televiziji.

Konačno i predstava pozorišta "Obala", mislim najpopularnija predstava, koja se zove "Audicija", postala je hit baš zahvaljujući televiziji.


• Jedno vreme stalno smo vas gledali u ulogama radnika. Da li se to nama samo čini, ili je postojala realna opasnost da vam to postane fah?


Može se reći da sam bio na tom putu. Naročito ovde u Sarajevu. Srećom, dobijao sam poslove u Beogradu i Zagrebu gde sam bio i doktor, i naučnik, i tako...


• Ali i novinar, mislim na ulogu u "Špadijeru". Šta mislite, kako nam je?


Teško. Dovoljno je već i to što, bar samo tako čitao, umirete mladi. Može se čak reći da u neku ruku vaše i naše zanimanje ima i nekih sličnosti. Radimo sa ljudima, a to troši čoveka.

Razgovarala: Nevenka Opačić, snimio: Radivoj Bajac, obrada: Yugopapir (RTV revija, jun 1986.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate