Jul 1983: U filmu Srđana Karanovića "Nešto
između", koji nas je ove godine predstavljao na Kanskom
festivalu, glavnu ulogu tumačila je ova mlada američka glumica...
Keris Korfman inače ima 28 godina.
Diplomirala je glumu na Jelskom univerzitetu 1980. godine, prvi
angažman dobila je u Šekspirovoj "Oluji" u pozorištu pod
vedrim nebom, u Masačusetsu. Potom, sa predstavom "Amadeus",
u režiji Pitera Hola, odlazi pravo na Brodvej. U Jugoslaviji, u Karanovićevom "Nešto između" - prva uloga na filmu.
Keris Korfman pripada novoj generaciji
američkih glumaca, čija se osobenost ne ogleda toliko u posebnom
načinu glumačkog izražavanja, koliko u novom odnosu prema
medijima, njihovim zahtevima i ograničenjima, najzad, prema glumi
kao specifičnoj vrsti umetničkog iskustva.
Scena Brodveja - uloga u jugoslovenskom
filmu, da li su to dva različita iskustva iste vrste? Zapravo, smatrate li vi, Keris,
glumu univerzalnim umetničkim iskustvom ili uočavate neke razlike?
Moja iskustva stečena su, pre svega,
u radu na postavci britanskog komada "Amadeus", pa tako i
ona koja se odnose na različite glumačke stilove. Britanci su,
recimo, veoma svesni svog govora. Zato su njihove postavke i tehnika
glume veoma upućene na govor. Oni mogu satima da stoje i da recituju
monologe iz Šekspira, bez ikakvih gestikulacija; sve je usredsređeno
na glasovno izvođenje.
Tako je bilo i u našoj postavci "Amadeusa".
Glumci su, jednostavno, stajali na sceni i govorili tekst. Imala sam
priliku da vidim izvođenje "Amadeusa" u Beogradskom
dramskom pozorištu. Dok su Britanci stajali uspravni, u raskošnim
kostimima, balkanska predstava bila je puna strasti: Konstanca i Mocart su se
tukli, zatim bi jedno drugom oprostili, pa se ljubili.
Mislim da je
to u velikoj meri vezano za nacionalni izraz. Britanci su veoma
rezervisani, ne vole da pokazuju svoja osećanja. Balkanci se uopšte
u tome ne ustežu, oni daju pun zamah emocijama. U Americi, mislim da
postoji kombinacija ta dva načina. Mi, preko jezika, imamo tradiciju
preuzetu od Britanaca, ali isto tako primenjujemo tehniku
Stanislavskog po kojoj se emocije izvode na površinu. Sigurna sam da
Francuzi, Italijani, Španci, Grci imaju sopstvene glumačke stilove o kojima ja ne znam mnogo.
Kako ste, u tom smislu, doživeli ulogu
jugoslovenskih glumaca?
Kada sam prvi put videla kako rade
moje kolege glumci u Jugoslaviji, uočila sam da imaju, rekla bih, misteriozna lica. Sve
je u očima, svi kao da imaju neku tajnu, nije sve odmah vidljivo.
Posmatrala sam zatim sebe i rekla: Keris, gledaj, pa kod tebe je sve
na površini umesto da imaš neku tajnu.
Lica vaših glumaca su,
jednostavno, privatna. Otuda, publika mora da se trudi kako bi
otkrila značenje njihovih likova.
Da li se, po vašem mišljenju,
savremeni glumac u građenju lika više oslanja na glumački instinkt
ili na tehniku?
Kada pročitate dramu, tada steknete
neke osnovne ideje o tome kakav je lik i o čemu drama govori. U toj
fazi radi se po instinktu. Ali, kasnije, od proba pa do samog
izvođenja na pozornici, pogotovo u Americi, gde se igra i po osam
predstava nedeljno, ako se glumac osloni isključivo na instinkt,
poludeće.
Ako igrate Ninu u "Galebu" i morate svake večeri
da se pojavite na sceni plačući kao beba, doći ćete u situaciju
da lupate glavom o zidove. Zato se glumac oslanja na tehniku. Njome
obezbeđuje disciplinu u obavljanju glumačkog zadatka, kontroliše
svoje glasovne sposobnosti i fizičku kondiciju. Instinkt vas uvodi u
ulogu, ali tehnikom morate da se "ispomažete". Kada ste
umorni, kada dođete iz kafane u pet posle podne a uveče igrate,
morate biti u stanju da skupite snagu.
Da li se prilikom rada na filmu u tom
odnosu nešto menja? Da li filmski glumac zapravo, igra sebe, odnosno
da ulogu gradi na elementima svog karaktera?
Mislim da u svakoj ulozi glumac igra
tako da lik gradi prema sopstvenoj ličnosti. To je na filmu, možda,
uočljivije. Sve dolazi iz ličnosti samog glumca. Da bi se to
postiglo, potrebno je da postoji svest o glumačkom "ja"
kao i visok stepen tehnike za uobličavanje toga "ja".
U
pozorištu, međutim, postoje veće mogućnosti da se rade ekstremne
karakterizacije. Možete, recimo, uzeti majmuna kao uzor, Lorens
Olivije, kada je pripremao ulogu Ričarda Trećeg, za uzore je uzeo
majmuna i pauka. Mislim da je, u osnovi, to lakše raditi u teatru
nego na filmu.
Pretpostavljam da imate uvid u tokove
američke filmske glume. Posle sjajne generacije Dastina Hofmana, Al
Paćina, De Nira, Drajfusa, šta nagoveštava nova?
U novoj prevladavaju žene glumice.
Glumice kao što su Meri Bet Hart, Seli Filds, Meril Strip, engleske
glumice kao, recimo, Megi Smit, američke glumice Džin Aleksander,
Poli Drajper, Kitmin Klark i, nadam se, Keris Korfman. Rečju, glumice koje će
moći da ostvare transformacije na način na koji to čine ovi veoma
dobri glumci koje ste pomenuli.
Osećate li kod te vaše nove
generacije glumaca drugačiji odnos prema glumi na filmu, kao mediju,
i jednom vidu umetnosti, i prema filmu kao industriji?
Amerika je velika zemlja pa kada imate
angažman u teatru, potpuno ste odvojeni od glumaca koji rade na
filmu. Jugoslavija, Nemačka, Britanija su manje zemlje, pa glumci
imaju više mogućnosti da kombinuju film i pozorište.
U Americi
imamo tri različita sindikata za tri medija - teatar, film i
televiziju. Sada je prvi put takva situacija da glumci kažu: ne,
neću da radim samo na filmu, hoću da radim i u pozorištu.
Mislim
da je moja generacija prva koja će moći da kombinuje i jedno i
drugo, iako to nije baš iako ostvariti. Jer, glumac je u Americi
neka vrsta nomada. Nema siguran posao, ide sa jednog posla na drugi,
na treći, a pauze između dva angažmana ponekad su strašno duge.
Na koji način ste dobili ulogu u filmu
" Nešto između" Srđana Karanovića?
To je veoma komplikovan postupak. Imam
agenta koji mi nabavlja posao. U stvari, on me šalje na audicije kod
direktora zaduženog za angažovanje glumaca koji, opet, ima vezu sa
rediteljima i producentima.
Karanović je stupio u kontakt sa Amandom
Meki, koja angažuje glumce, a ona me je pozvala na audiciju gde je
bilo još oko tri stotine glumica. Onda je ona napravila uži izbor
onih za koje je smatrala da bi trebalo da se sastanu sa roditeljem.
Kada je Karanović došao u Njujork, video je 40 ili 50 tih glumica.
Ja sam bila jedna od njih. Pozvana sam drugi put na audiciju i tada
dobila posao.
Kakva ste iskustva stekli radeći u tom
filmu?
Mislim da sam imala veliku sreću da
svoj prvi film radim u Jugoslaviji. Ljudi iz ekipe su mi bili kao
porodica, naučila sam dosta i vaš jezik. Najzad, naučila sam kako
se radi na filmu: upoznala sam sve one tehničke detalje koji su
sastavni deo snimanja filma, a u Americi bih, čini mi se, bila
odvojena od toga.
Zapravo, ne bih imala uvid u to kako rade
tehničari, koji su problemi reditelja, kamermana... Sve u svemu, to
je za mene jedno značajno iskustvo koje se ne iscrpljuje samo u
otkrivanju nepoznatih detalja iz profesije...
Razgovarao: Nenad Dukić (Intervju, 1983.)
