Branimir Džoni Štulić: Sada ćemo četrdeset godina da slušamo blejanje ovaca... (1990)



Prije smo, pod Titom, imali svoju nezavisnost - kakva je bila, takva je bila - čiji je on bio garant, a s kim se on oko nje dogovarao manje je bitno... Ali je to ipak rađeno laički i zbog toga smo mi sad u ovakvoj situaciji. Ak’ se ovako nastavi, tu nema ništa za nas. Idemo ka totalitarnom svijetu, Orvelovom svijetu, gdje ćemo mi biti samo topovska hrana za, ne znam, islamski ili afrički front, kako se već gospoda nagode 

Branimir Štulić Džoni, jedna od ključnih i kultnih figura ovdašnjeg rock’n’rolla, došao je još jednom iz Holandije da zatalasa, pokrene, iziritira, podseti, pomeri... Kompletno beskompromisan i do besmisla uporan, valjda više nego ikada u skladu sa jednim od svojih životnih načela pregnantno formulisanih u naslovu jednog od ključnih albuma "Ravno do dna", rešio je da još pre nego sto je počeo da snima novu ploču celom svetu pokaže i dokaže da je sistem mišljenja, na čijem je razvijanju tolike godine radio, doveo skoro do savršenstva.

Iako ga nije uvek moguće razumeti, iako je nemoguće s njim se uvek složiti (ako niste on), teško mu je odoleti, a još teže parirati. 

Ovaj intervju je njegov potpisnik doživeo kao jedno od najtežih, ali i najzanimljivijih iskustava u ne više tako kratkoj karijeri profesionalnog slušaoca rock-muzičara.

U izvodu iz reda vožnje koji može poslužiti i kao beležnica, ostalo je zapisano da Džoni trenutno čita tri knjige: "Upotreba imaginacije i zalazak zapada" - Elemira Zole, "Struktura saraja (Azijatski despotizam kao tvorevina mašte na Zapadu u XVIII veku" - Alena Grorišara i "O nastajanju i nestajanju" - Aristotela

Ova poslednja rečenica bi trebalo da bude uvod.

STAV: Koji te lični motivi nagone da svoj mozak toliko držiš u stanju hiperaktivnosti, da tražiš odgovore i na najbesmislenija pitanja koja ti ljudi postavljaju u svakakvim intervjuima koje ovih dana daješ?

DŽONI: Mislim da je to, ako uopće imam ličnih motiva, želja za saznanjem, za istraživanjem, za dokučivanjem. I želja da pronađem odgovor na pitanje: šta ja u svemu ovome treba da radim? To je nulta točka. I te četiri stvari su nekakvi moji motivi.

STAV: Ne možeš poreći da si od početka karijere, blagodareći i pesmama i onome što si pričao vukao etiketa sve do ultralevičara. A u međuvremenu se toliko toga okolo promenilo da...

DŽONI: Da sam ostao na ljevici da bi ljevica došla na desnicu. Sve se ostalo oko mene promenilo, što je inače fakt. Najveći ljevičari su postali najveći desničari. Četrdeset godina smo slušali zavijanje vukova, sada ćemo četrdeset godina da slušamo blejanje ovaca. I sad, što bi ja u svemu tome trebalo da radim: da blekećem ili da zavijam? Što se od mene očekuje? Izgleda da moram da napravim takvu situaciju da se od mene očekuje da zavijam, ako već ne znam da blejim.

STAV: Možda bi bilo logično da posle "Pit i to je Amerika" sada napraviš nešto kao "Sergej i to je Azerbejdžan", ne znam...

DŽONI: Da, ali ako čovjek jednom napravi "Poljska u mom srcu", ne treba sada da radi "Srbija u mom srcu" ili "Makedonija u mom srcu" ili... Dovoljan je princip. Kud bi čovjek inače tako stigao? Niti bi itko više vjerovao, niti bi to bilo išta značajno.

Nisam kriv što Azerbejdžan nije bio tak’ popularan ko Amerika kad je ta pjesma nastala. Sad su svi počeli da rade pjesme o Rusiji da bi došli na njihov market, što je sasvim u redu. Ali ja nikad nisam imao pojma da bi trebalo da dođem na iranski market ili na austrijski, poljski ni na američki market. Uostalom, "Pit i to je Amerika" i nije moj tekst, samo sam imao melodiju koja mi je sjela. Inače, ja sam o Americi ne bih ni pisao.


Ne bih rekao da sam Mojsije



STAV: Planiraš da osnuješ Balkansku partiju rada. Hoće li ona biti transnacionalna?

DŽONI: Samo ukoliko se složimo da jebeš zemlju koja Bosne nema. Ak’ to vrijedi, vrijedi i ovo. A puni naziv treba da bude "Balkanska partija rada (goli kurac)". Da se jednog dana, kad se gospoda uohole, bar sete odakle su krenuli kad već ne znaju kuda idu.

STAV: Sve zajedno, i ideja i partija deluju prilično neozbiljno.

DŽONI: Tako je, da bi jednog dana sve to moglo da se pokaže kao vrlo ozbiljno. Jer, kad bi sad bilo vrlo ozbiljno, onda bi verovatno na kraju bilo vrlo neozbiljno. Bila bi opća komedija, kao što je slučaj sa mnogim dosadašnjim iskustvima tog tipa, ne samo kod nas. Ali neka ima bar malo humora u svemu tome, već će biti lakše.

STAV: Čudno je da se ti baviš radnicima, da se poistovećuješ s njima. Otkud to?

DŽONI: Takva mi je pozicija u lancu reprodukcije. Ko ima u rukama ekonomiju, taj ima i vlast. Ja je nemam, pa sam dakle u istoj poziciji kao i bilo koji radnik. Ja i jesam radnik.

STAV: U tome vidim tvoju želju da budeš Mesija, predvodnik.

DŽONI: A jel', kako si došao do toga, po čemu? Rekao sam ti što trebam - gole kurce. Ali bolje od sebe, jer su oni moj interes. Od gorih nemam nikakvu korist. Samo ću biti još gori, koji sam se kurac mučio u životu da budem gori. Moj interes su bolji od mene. Ja, bilo kao Mesija, bilo kao zadnji kurac, trebam boljeg od sebe. To je moj privatni interes.

Partija rada je vrlo časna organizacija, jer bez rada nema ništa. Ne potcjenjujem ljudski rad apsolutno. Ne bi’ rek’o da sam Mojsije. Ako moram to da radim, onda je to samo zato što neko mora da skupi nešto, da organizira, da se brine da nema što nema. Za to treba kvalitetan kadar, a njega nema. I zato će cjela stvar ostat na papiru još najmanje pedeset godina.


Topovska hrana na dva fronta



STAV: Čemu tolika preterivanja?

DŽONI: Namjerno pretjerujem da bi se stvari bolje vidjele. To je kao sa lastikom. Kada hoćeš da vidiš da li je negdje zarezana, moraš dobro da je nategneš da bi vidio gdje će da pukne prvom sljedećom prilikom.

STAV: Mislim da još nismo raščistili jednu stvar: da li si ti marksista?

DŽONI: Sada, kad su stvari ogoljele u ovoj zemlji i kad se preko noći posle četrdeset godina društvenog vlasništva i nacionalizacije formiraju klase patrona-gazda i radničke klase i odjednom priča o potpisivanju godišnjih ugovora između njih, jesam marksista, vrlo veliki. Ali samo u tom smislu i ne dalje od toga.

Ko su patroni u ovoj zemlji? Oni koji bi inače trebalo da plate za sve svoje kriminalne postupke u prošlih četrdeset godina. Sad su volšebno postali patroni dajući ljudima kosku da se oko nje glože, skidajući joj četiri nule. Što su založili za te četiri nule? Založili su zemlju i njenu slobodu! To su založili. To su kriminalci. A ja sam jedini čovjek u Jugoslaviji koji to govori, a svi ostali su sretni. Pa nek’ im bude, ali nek se zna da je Džoni sumnjao u to. Od samog početka.

STAV: Kako ti gledaš na ulogu pojedinca u istoriji čovečanstva?

DŽONI: Znam za tursku poslovicu, koja je univerzalna, da jedan čovjek vrijedi više od stotine ljudi i da stotinu ljudi ne vrijedi kao jedan čovjek, a ja Turcima generalno vrlo vjerujem. Druga stvar - znam historiju: znam da je sve ovo što sada imamo, ovaj razgovor koji se snima, radio, svjetlo, to je sve jedan čovjek - Tesla. Da nije bilo njega, mi bi sad bili u nekom drugom stadiju.

Pogledajmo drugu Jugoslaviju. To je isto bio jedan čovjek. Nije bitno tko je bio iza, tko je bio pored. To je bio Tito.

Kad gledam muziku vidim Džona i Pola - Beatlese. Da nije bilo njih, ja ne bi svir’o.

Pojedinac? To nam je najviše falilo do sad.

STAV: Da li se slažeš sa ocenom da smo ovde, u Jugoslaviji, sada generalno slobodniji nego ikad ranije?

DŽONI: U nekom smislu jesmo, a u nekom smislu nismo. Jesmo utoliko što nas ima više koji smemo da razgovaramo, da pomišljamo da nešto napravimo, a nismo utoliko što smo pre bili više svoji nego smo danas. 

Jer prije smo, pod Titom, imali svoju nezavisnost - kakva je bila, takva je bila - čiji je on bio garant, a s kim se on oko nje dogovarao manje je bitno... 

Ali je to ipak rađeno laički i zbog toga smo mi sad u ovakvoj situaciji. Ak’ se ovako nastavi, tu nema ništa za nas. Idemo ka totalitarnom svijetu, Orvelovom svijetu, gdje ćemo mi biti samo topovska hrana za, ne znam, islamski ili afrički front, kako se već gospoda nagode. 

Kao što je otprilike, uostalom bilo i do sada, ali smo nekako više nastojali da imamo stvar u svojim rukama.


Volej a la Džoni



STAV: Koliko si bio ozbiljan kada si rekao: Ako rocku oduzmeš seks i politiku, zašto onda da sviraš? Stavljaš li tu politiku na mesto droge u ono sveto trojstvo?

DŽONI: Pa zato smo mi ljudi i napravili politiku da je imamo umjesto droge. Tamo gdje politika ne funkcionira, tamo droga vlada. Da li je to crkva, po Marksu, ili je to faktička droga, nije bitno, ali to je činjenica. I zato Amerika ima tako grozne probleme s drogom. Tamo nema politike.

STAV: I dalje o Zapadu misliš uglavnom isto - negativno. Kažeš da je i tebe pokvario, a ipak ostaješ tamo. Zašto?

DŽONI: Ja taj proces ne mogu da sprečim. Što čovjek posmatra, to postaje. Tu ne mogu ništa, ko što niko od nas ne može. Možeš samo da ne posmatraš, a to nije rješenje.

STAV: Da li su te i ranije ovoliko interesovale teme bez veze s muzikom - ili je to stvar novijeg datuma?

DŽONI: Ja sam se i počeo bavit’ muzikom zato što sam sve ovo imao u glavi i muzika mi je bila jedini način da to nekak’ kanaliziram, da dođem do objekata za komunikaciju. Nema čovjek inače s kim da razgovara. I sad nemam s kim da razgovaram, a kamoli kad ne bi bio poznat. S kim bi mogao da razgovaram?

S kim? Stavili bi me u ludnicu! Da ne bi’ došao u ludnicu, moram da razgovaram.

STAV: Nekako mi se čini da ti s godinama narasta sklonost ka smatranju sebe za preteču svega postojećeg? Teško je naći bilo šta u ovoj zemlji što se hronološki pojavilo posle tebe, a da ne tvrdiš da je pod tvojim uticajem?

DŽONI: To je zato što imam bolje viđenje od drugih, pa znam. Ne zato da bi ja dobio išta poena na to. Sve što kažem može da se vrednuje: dobro i loše, je tako - nije tako, ali ja tako stvari vidim i tako mislim. Ali ova tvoja konstatacija stoji - a ako treba da dokazujem, možemo konkretno, tačku po tačku, ali neće biti mesta za sve.

STAV: Na šta si konkretno uticao u domaćem rock’n’rollu?

DŽONI: A na šta nisam?

STAV: Dobro, na šta nisi?

DŽONI: Nisam uticao na Bijelo dugme kad se pojavilo, nisam uticao na one pre Bijelog dugmeta, nisam uticao na Grupu 220. Ali od kad sam se pojavio - uticao sam na sve! I ne samo na rock’n’roll nego baš na sve. Možda ne na nogomet u tolikoj mjeri, ali sigurno i oni što igraju misle da bi trebalo da budu kao Džoni Štulić.

STAV: Postoji jedna tačka koju relativno lako prelaziš i kada počinješ da govoriš i ono što ne misliš. Svestan si toga?

DŽONI: Da. Kad govorim emocionalno onda sam takav, kad govorim logično onda sam onakav.

STAV: Ipak, u celom tvom novom medijskom nastupu vidim jednu vrlo veselu, obešenjačku žicu?

DŽONI: Vrlo je vesela, da. A što nam drugo preostaje? Ne da mi sad moramo svi da se veselimo, daleko od toga. Ali ako ispadne nešto veselo, daj da se svi nasmejemo pa će nam možda opet biti malo lakše. Jer ako nema šege i zajebancije, jebeš život.

STAV: Čini se da uživaš da se igraš sofizama. Da se uvaljuješ u teško razrešive logičke zavrzlame i da njima mučiš sagovornika, a nekad i sebe. Zašto?

DŽONI: Zato što čovjek mora da misli da bi se izvukao iz te nemoguće situacije. Ako nije u nemogućoj situaciji on ne misli. A pošto se od mene očekuje da mislim, a i ne samo od mene, volio bih da svi ljudi misle, onda bi ja još više mislio, pa bi nam svima bilo zanimljivije. Zato moram da se uvaljujem u te neke nemoguće situacije, to je isto fakt.


Sebi nisam čudan



STAV: Ne čini li ti se da si zatvarajući se u ovaj način mišljenja i ovaj krug tema suzio krug ljudi koji se interesuju za tvoju muziku? I koliko ti je to u suštini bitno? Koliko ti je uopšte stalo do toga da ljudi sada primaju tvoje pesme na način na koji su ih primali ranije?

DŽONI: Po svom karakteru sam emocionalno vezan za razumsko. Tako da nekako u svojoj biti ne mogu da volim ono za šta nemam interesa. Nisam puno pametan i kad ne mislim - pogodim, kada mislim - zajebem se. Ne misleći, ja sam mislio da je bolje da iza sebe imam pet hiljada ljudi koji me razumeju, nego pet miliona koji me kupuju i ne razumeju. Nikad neću pogodit’ bilo kome, to je moja politika. Jer ja bi prvi to kupovao. Ja.

STAV: Koliko u svim ovim intervjuima koje daješ ovih dana razgovaraš s ljudima koji te pitaju, a koliko sa samim sobom? Čini mi se da se nikaka ne daš kanalisati.

DŽONI: Znam samo to da ne želim da fasciniram druge, to mi nikad nije bila ambicija. Oduvjek sam govorio da bih bio sretan da imam najmanje od svih. Onda bi me ljudi bar pustili na miru. Prema tome, hoću da se i drugi obogate, da njima bude bolje, e onda će i meni puno bolje bit’. Jer kad je samo meni dobro, meni nije dobro, što će to meni?

Ne da ja idem za tim da svima bude dobro, idem za tim da me ostave na miru. A ostaviće me i pustiće me da prođem svojim putem samo ako su oni zadovoljni. Ja sam, ovak’ malo čudan čovjek, ali ako oni to vide i ne daju mi da prođem, šta onda meni drugo preostaje. Mali siroti provincijalac mora da se snalazi.

STAV: Misliš da si čudan?

DŽONI: Jesam, malo, da. Sebi nisam čudan, čudan sam kad se kompariram s drugima. Onda vidim gdje mi je mjesto. Nisam ja budala, to bar nisam. Ali to ne znači da ne bih mogao da budem budala. Niko nije savršen. I dobro je da čovjek nekad bude budala, tim se više vidi kad nije budala. Tak' da me to uopće ne smeta. 

Koji put od sebe i radim budalu samo zato da se vidi da to nisam oduvek bio i da tu ima i dobrih, pametnih stvari. Niko ti ne zna koji put reći tako dobru, pametnu stvar ko budala. To je stara stvar. Zato su kraljevi i imali lude.

I Turci su to slično rješavali. Oni su Sultanu slali vezira koji mu je ljubio noge jer nije smeo da ga gleda u oči i govorio: 

"O Presvjetli, o Veliko Sunce, oni kauri, oni bijesni psi, oni nevjernici, zamisli, oni kažu da si ti pizda!" 

Tako to funkcionira na cjelom svjetu. S kravatom ili bez nje.

STAV: Na kraju, kako se osećaš u situaciji kada su stare pesme bolje prihvaćene od ovih novih?

DŽONI: Pa bolje išta nego ništa.

STAV: To te ne uzbuđuje?

DŽONI: Ne. Uopće. Znam da će biti onako kako ja kažem. I ne samo to, kako kažem tako će i da bude jer nema drugog izbora. Sasvim sigurno. A ono što sam ja mislio prije deset godina mnogi misle sada. Tako će za deset godina da shvate da je i ovo bilo u redu. A onda će ponovo doći da me jebu u mozak sa istim stvarima. 

Razgovarao: Vladimir Stakić, obrada: Yugopapir (Stav, februar 1990.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)