Istina o tiražima gramofonskih ploča u Jugoslaviji 1973: Ko ima najviše (lažnih) "zlatnih ploča"?

Januar 1973: Gotovo sve diskografske kuće unapred utisnu znak da je ploča "zlatna", iako se kasnije ona proda u skromnom tiražu - čak ne stignu ni do srebra...

Običaj je u svetu da tvornica gramofonskih ploča podari vredan trofej - "zlatnu ploču'' - pevaču koji samo jednu ploču proda u milion primeraka.

Ovaj trofej predaje se na "gala" večeri, uz bljesak reflektora, zujanje kamera, "pucanje" šampanjca, jer je njegov značaj veliki.

On je merilo trenutne komercijalne vrednosti pevača na tržištu, moći tvornice pod čijem je okrilju pevač, pokazatelj veličine pevačke slave, a istovremeno je i garancija da će sledeći biznis sa dotičnim ljubimcem masa doneti ogroman profit.


Od rata na ovamo, kada je ustoličen ovaj trofej, lansirano je nekoliko desetina hiljada pevačkih zvezda svetskog glasa, ali malo je onih koji se mogu pohvaliti da njihovu vitrinu krasi "zlatna ploča".

Jedva oko sto.

Među njima je i naš Ivo Robić, koji je osvojio dve prave "zlatne ploče", ali u Zapadnoj Nemačkoj. 

Bilo je takvih zvezda koje su prvom pločom osvajali ovaj vredan trofej, ali on im nije obezbedio karijeru, pa čak ni snimanje druge ploče. Završavali su u šestorazrednim noćnim barovima, a utehu su našli u alkoholu. Tako je nemilosrdan "zakon" ovog biznisa, nazvanog "šoubisnis".

Naši diskografi su mnogo milosrdniji. Oni taj trofej predaju na svečanom koktelu za samo 100.000 prodatih ploča, a pevača obavezno nagrađuju i sa 200.000 starih dinara. Istina, taj trofej za naše prilike nije od nekog naročitog značaja, izuzev finog kućnog ukrasa.

Međutim, kako su se naši diskografi utrkivali koja će od njih prva dodeliti "zlatnu", naslućivalo se da će ovaj trofej imati značaj i moć koju ima u svetu.

Naime, čak je sud morao da donese presudu ko je prvi prodao 100.000 primeraka jedne ploče.

Da li "Diskos" Karovićeve "Male Grkinje" ili PGP RTB Gojkovićeve "Kafu mi draga ispeci"?

Utvrđeno je da je Nikola Karović prvi vlasnik zlatne ploče" kod nas, a PGP RTB je prva proizvela 100.000 primeraka jedne ploče, ali je nije prodala. Bilo je to u vreme kada se pouzdano znalo da u Jugoslaviji postoji samo 120.000 gramofona.


"Zlatne ploče" - na rasprodaji



Danas, kada se ne može zamisliti jedna kuća bez gramofona, diskografi su, zbog jake konkurencije, uveli manir da "zlatne" i "srebrne" daju "na rasprodaju". Možda se za ovo ne bi saznalo da se nije pojavio nesuđeni arhitekta, harmonikaš Vladeta Kandić, zvani Bata Kanda.

Vladeta je snimio ploču za "Beograd disk" - "Bata Kandino kolo". Na njegovo veliko iznenađenje za svega mesec dana ploča je osvanula u izlozima naših prodavnica sa utisnutim znakom na omotu da je već postala "srebrna" - znači, prodata u 50,000 primeraka. Dva meseca kasnije ploča je zvanično postala "zlatna".

Kada je trebalo isplatiti tantijeme, ispostavilo se da je ploča prodata samo u 40.000 primeraka. I klupko je počelo da se odmotava.

Brzo je ustanovljeno da su se ovim "poslovnim manirom" bavile skoro sve naše fabrike ploča, čije su mogućnosti da odštampa 100.000 primeraka. Znači, nije se jedini "Beograd disk" ogrešio o poslovni moral i obmanuo javnost. Činili su to i ostali diskografi.

Zašto?

Mi se možemo pohvaliti da smo jedna od retkih zemalja u kojoj je disko industrija dostigla svoj vrhunac. Ono jest da taj vrhunac nije savršen kvalitet gramofonskih ploča, već broj proizvođača i godišnji tiraž ploča. 

Zvanično je registrovano 11 proizvođača gramofonskih ploča, a godišnje se proizvede oko 15,000.000.

U odnosu na broj stanovnika to je tiraž kojim se ne može pohvaliti ni jedna zemlja na svetu.

Najveći proizvođač je zagrebački "Jugoton", koji drži skoro polovinu celokupne godišnje proizvodnje u nas - 6,000.000 primeraka. Drugi po veličini je PGP RTB iz Beograda - 5,500.000, a ostatak otpada na 9 manjih proizvođača.

Drugi podatak, koji nas svrstava u red "muzički razvijenih zemalja" je broj pevača. Zvanično, od muzike u Jugoslaviji živi oko 60.000 stanovnika. Na pevače otpada 20.000. U odnosu na broj stanovnika tim odnosom ne mogu se pohvaliti ni zemlje nadaleko čuvene po muzici.

Od tih 20.000, ploče snima nekoliko stotina, dok ostatak hleb zarađuje pevajući po kafanama.

U Engleskoj, zemlji koja lansira muziku u Evropi, već godinama postoje samo dve zvezde - Tom Džons i Englbert Hamperdink. Ostali su sateliti koji bljesnu i ugase se vrlo brzo, jer tržište nije u stanju da ih apsorbuje. 

Kod nas postoji oko 30 stalnih "zvezda" zabavne i stotinak "narodnjaka".

U Jugoslaviji se godišnje održi muzičkih festivala koliko skoro u svim zapadno - evropskim zemljama. Tačan broj se ne zna. Vrti se negde između 50 i 52.

Festivali godišnje progutaju nekoliko milijardi starih dinara. Televizija prenosi oko 30 festivala.


Avansi donose lažno zlato



U ovakvoj situaciji, koja je iznenada zavladala u našem "šou biznisu'', tržištu je nuđeno više nego što je moglo da apsorbuje. Hiperprodukcija, koja je zavladala "šou biznisom'", naterala je diskografe da svakog dana lansiraju novu "zvezdu".

I tako je samo prošle i predprošle godine "lansirano" nekoliko stotina "zvezda", a publika je prihvatila oko desetak.

Disko industrija učinila je sebi medveđu uslugu. Uložila je veliki kapital lansirajući "zvezde", koje su joj stavile "nož pod grlo". Morala je da se osloni na nekolicinu pevača i da prihvati njihove uslove, koji nisu ni malo bezazleni.

Diskografi su, da bi pevače - prodavce gramofonskih ploča zadržali za sebe, potpisivali sa njima ekskluzivne ugovore. Ti ugovori su obavezivali pevača da ne snima za druge kuće. Kako zakonski za potpis tog ugovora pevač nije mogao da dobije nikakvu nadoknadu proizvođač se obavezao da će im isplatiti avans.

Odnosno, platiće im, odjednom, ono što su se oni usmeno dogovorili i što je predviđeno ugovorom. A usmeni dogovor je - da će svaka ploča biti "zlatna".

A ti avansi nisu bili mali - Lepa Lukić je dobila od PGP RTB - a 16,000.000 starih dinara, Silvana Armenulić 15,000.000 od "Jugotona". Našem najkomercijalnijem kompozitoru zabavne muzike Đorđu Novkoviću, "Diskos" je nudio 24 miliona, Meho Puzić je dobio onoliko koliko mu je trebalo za uređenje stana. Toma Zdravković za kupovinu stana...

Nabrajati koliko je ko dobio od proizvođača ploča, nije izvodljivo, jer su se oni prosto otimali oko pevača i avanse davali šakom i kapom. Pevači su se ponašali poput fudbalera, seljakali se iz fabrike u fabriku i tako stvarali haos na ionako haotičnom disko tržištu.

To što je dala pevačima, fabrika je htela i da vrati. Kako pevač dobije od jedne prodate ploče samo 20 starih dinara, trebalo je, znači, za trajanje ugovora - godinu, dve, tri - prodati nekoliko stotina hiljada ploča. Takvo stanje nesumnjivo da je odgovaralo samo pevačima.

Proizvođačima nije preostalo ništa drugo već da svoju proizvodnju orijentišu na pevače kojima su dali avans. Međutim, diskografi su se preračunali. Nisu vodili računa da li tržište može da primi ono što su oni svakodnevno izbacivali.

A oni su išli iz krajnosti u krajnost - štampali su ploče u 100.000 primeraka, sa utisnutim znakom da je "zlatna", a ona još ni iz proizvodnje nije izašla. Tako je danas PGP RTB zbog nekurentnih zaliha i zamrznutog kapitala dovedena u lošu situaciju.

Za ploče Lepe Lukić govorilo se, a i proizvođač je to na omotima isticao, da se prodaju u milionskom tiražu. Ako je verovati onome što stoji na omotu, ova nekadašnja "kraljica" narodne pesme prodala je oko 3 miliona ploča. Međutim, ona je do sada snimila svega 18 ploča, koje su prodate u tiražu 1,8 miliona primeraka.


Proizvođači nisu štedeli kada je u pitanju reklama



Dragan Živković - Tozovac, posle prošlogodišnje pobede na putujućem festivalu "Pesma leta" nije hteo da potpiše ekskluzivan ugovor. On je jednostavno tražio da se svaka njegova ploča štampa kao "zlatna".

Tako je Tozovac za "Diskos" snimio ploču "Šumadinac". Međutim, iako je u to vreme, a verovatno je i sada, naš najpopularniji i uz Safeta Isovića najtraženiji "narodnjak", Tozovac je precenio svoju popularnost.

U to vreme još uvek 100.000 Jugoslovena nije obožavalo Tozovca. "Šumadinac" nije doživeo "zlatni" tiraž, pa je Tozovac kasnije snimio još jednu ploču za "Diskos" koja je ipak "pozlatila" trenutno najvećeg šarmera domaće estrade.

Tozovac je, mimo verovanja i reklamnih priča, morao da čeka "Jeremiju" da bi njegovu vitrinu ukrasio trofej "zlatna" ploča.

Analiza disko tržišta pokazala je da svaka gramofonska ploča, koja se reklamira kao "zlatna" doživljava pravi bum. Proizvođači nisu štedeli kada je u pitanju reklama. Skoro svaka, od jedanaest disko kuća, ima na svim radio stanicama zakupljene minute i minute programa.

Na Televiziji su zakupili blokove u emisijama, kao i u reklamnim "Spotovima" uoči i posle najgledanije emisije "Dnevnika".

Proizvodnja jedne ploče košta tvornicu, sa svim izdacima, svega nešto malo preko 200 starih dinara. Ostatak od 500 starih dinara, kolika je prodajna cena tvornice, ostaje kao čista dobit.

Zato su proizvođači i u mogućnosti da izdvoje tolika sredstva za reklamu. Međutim, ispostavilo se da njihovo reklanniranje "zlatnih" predstavlja obmanu, jer mnoge mnogo slušane pesme nikad nisu postale "zlatne" - iako su kao takve prikazivane.


Ko ima najviše zlatnih ploča?



Slučaj malog beogradskog proizvođača gramofonskih ploča "Beograd diska" je posebno interesantan. On nije u stanju da godišnje proizvede ni milion primeraka, ali to nije smetalo "Beograd disku" da za javnost podeli oko 15 "zlatnih" ploča.

Ispada da su prodali više nego što mogu da proizvedu.

Gledajući omote ploča, slušajući plaćene reklame, poverovalo bi se da smo mi zemlja u kojoj se nekoliko stotina pevača kiti sa "zlatnim" pločama, koje im automatski daju naziv "zlatni glas".

Istina je da ih ima samo nekoliko.

Rekorderi su Lepa Lukić i Safet Isović, sa po 18 "zlatnih" ploča. 

Zilha - Silvana Armenulić reklamirana je kao pevačica sa nešto preko 15 "zlatnih" ploča. Međutim, i pored tolike reklame i buke ona je jedva sakupila dve do tri "zlatne".

Ostali pevači - Ivica Šerfezi, Mišo Kovač, Dragan Živković Tozovac, Miki Jevremović, Meho Puzić, Nedeljko Bilkić, Hašim Kučuk Hoki, te grupa "Pro arte", koji su stvarno "zlatni", imaju po jednu, dve ili najviše tri "zlatne" ploče. 

Sa ovog spiska nedostaju dva ili tri pevača, koji su "zlatni", dok ostali za koje se verovalo da poseduju ovaj trofej i pored njihove želje nisu uspeli da se njim okite.

Ima i takvih pevača koji su stavljali "veto" proizvođaču da ih reklamira kao "zlatne", jer oni to stvarno i nisu.

Među njima je svakako najinteresantniji slučaj Đorđa Marjanovića, koji već oko 15 godina suvereno vlada estradnom scenom, koji je godinama skoro u svakom većem mestu imao svoj klub, ali nije uspeo da ni jednu ploču proda u tiražu od 100.000 primeraka.

To jasno govori koliko je teško "pozlatiti" jednu ploču.

Proizvođači ove potrošačke muzike obmanjivali su javnost, kršili poslovni moral, a niko ih nije pozivao na odgovornost. U Zakonu o reklamama stoji da reklama mora biti istinita. U slučaju "zlatnih" ploča, koje su očito vrlo brzo zakržljale, reklama je u većini slučajeva lažna.

Napisao: Ratko Marić, obrada: Yugopapir (Revija 92, 1973.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate