Mostarske priče: Dušan Bajević - Zlatne godine "Princa sa Neretve" (2. deo)


U drugom delu podsećanja na fudbalsku karijeru Dušana Bajevića kroz prizmu YU sportske štampe: intervju koji je dao samo mesec dana pre skidanja uniforme JNA - i po ko zna koji put potvrđena vernost Veležu i Mostaru. Tu je i (uspeli) novinarski pokušaj Bajevićevog klupskog kolege, Veležovog halfa Vladimira Vlatka Pecelja, koji je dobio zadatak da opiše i intervjuiše svoje "rođene" kolege - Duška i Vahida Halilhodžića...



Stefan Grubač za Tempo, 1976: Još samo mesec dana i vojnik Dušan Bajević će skinuti uniformu, i već sada Bajevića pitaju gde će, šta će, posle vojske.

- Pravac u Mostar, odgovara on svima, lakonski.

Dabome, to se već zna da će u Mostar, ali ljude interesuje nešto drugo: gde će Dušan Bajević da nastavi fudbalsku karijeru, u Mostaru, ili drugde, to jest inostranstvu, jer se, takođe, zna da ga i u Beogradu, gde služi vojsku saleću menadžeri svojim ponudama.

- Idem pravo u Velež, ponovo jasno kaže Dušan Bajević. - Idem pravo u Velež, i - ni reč više!

Šetamo Beogradom, on priča:

- Nekoliko puta sam mogao da pređem ovde da igram fudbal. 

Volim ovaj grad, a sad, otkad sam u vojsci, zavoleo sam ga još jače, još mi je bliži. Ali, ja nikada ne bih mogao bez Mostara. Samo je to razlog što svojevremeno nisam prešao u Beograd... 

Taj Mostar je za mene fatalan, on je ljubav bez koje ne mogu.

Nabraja prijatelje, i druge razloge, nabraja ljubavi mostarske.


Bega! Ona i Mostar su u svakoj njegovoj priči, kao da su se prepleli oko njega, »princa od Mostara«. Dušan Bajević ni kao dečak nikom ništa nije silom oteo. On je samo »ukrao«. Begu!


Mostar: Fatalna ljubav Dušana Bajevića
- Samo ljubav smeš da ukradeš - kroz osmeh kaže Bajević. - Samo se ta krađa - oprašta. Šalim se, mada mislim da ovde ima neke istine...

Bajević je čovek koji jednako lepo i zanimljivo priča i o fudbalu, i o životu, i o ljubavi, i o sitnim stvarima do kojih ljudi drže, ili ne drže.

Bajević ne pije, ali ponekad, kad mu se prohte, popije čašicu viskija. Jedan njegov dobar prijatelj iz Beograda, zakleti protivnik alkohola, bio je celom društvu poznat po tome što nikada nije okusio alkohol. I, jednom ga Bajević pozove, i kaže da mu je rođendan, da je red da popije jedan viski. Prijatelj ni tada nije hteo da pije ali Bajević nije dozvoljavao da mu čestita rođendan dok ne popije čašicu, te ovaj pristane... Ali, Bajeviću nije bio rođendan.

- Otada smo još veći prijatelji - kaže Bajević. - Hoću da kažem da mi je jasno da je taj moj prijatelj popio viski, prvi put u životu, zbog mene. Eto, recimo, to mi se sviđa.

Toga ponedeljka je trenirao u Partizanu. Posle je rekao:

- Kad budeš pisao o meni, svakako napiši da se mnogo zahvaljujem Partizanu, što mi je omogućio odličan trening. Ljudi iz toga kluba su me zadužili. Mnogo im hvala.

Nikada Dušan Bajević neće zaboraviti da uputi lepu reč - onome kome treba. A on svuda ima prijatelje, u svakom klubu, u svakom gradu... Ipak...

- Nisam za ovo vreme, koliko sam u vojsci, ni zavirio u Zvezdu.

Zar toliko ne voli Zvezdu?

- Ne, ne mrzim ja Zvezdu. Nego njeni navijači su čuli da treniram u Partizanu, pa mi dobacuju. Ne volim to.


Trideset i jedan put je igrao za reprezentaciju, i dao je, pri tom, dvadeset i šest golova, što je sjajan golgeterski bilans, pa ipak, nije ga bilo u reprezentaciji - odavno.

- Mladinić je hteo da me pozove da treniram sa reprezentativcima. Pitao sam ga da mi jasno kaže da li na mene ozbiljno računa, ili ne, ali nisam dobio određen odgovor. Onda sam ja rekao da sam vojnik, i da mi nije stalo do toga da me neko izvlači iz kasarne, da to ne želim. Mladinić na to nije ništa rekao. Ja, tako, nisam trenirao sa reprezentacijom.

Neću da kažem da je trebalo da ja igram, niti bih to ikada rekao, ali mi se čini da mi je mesto među kandidatima za reprezentaciju.

On je, evo, jasan, kao i uvek. Kao što je jasan kada ga pitate gde će po izlasku iz vojske:

- Pravo u Mostar.

Bajević u akciji: Velež - Hajduk, YU liga sedamdesetih


Piše: Vladimir Pecelj
Tempo, decembar 1976: Veliko je zadovoljstvo igrati u ekipi koja ima dva vrsna centarfora kakve ima Velež u Dušku Bajeviću i Vahidu Halilhodžiću. Kad su oni u timu, zna se da će biti golova. Jer, retko se desi da zataje obojica. A kad naizmenično počnu da daju golove - Bajević, pa Halilhodžić, ili obrnuto, kao nedavno u susretu sa Hajdukom - teško onoj ekipi koja nam je tog dana protivnik: mreža joj obično bude prepunjena!

Odbrana teško izlazi na kraj sa njima, a u »vazdušnim duelima« pored njih je svako bez šanse, zato ih i publika zove »letačima«.

Bajevića i Halilhodžića krase otprilike isti fudbalski kvaliteti - izvanredna tehnička sprema, odlična igra glavom, naglašen osećaj za gol, veoma jaki i precizni šutevi iz gotovo svih pozicija - a uveliko se razlikuju po ponašanju na terenu, u odnosima sa saigračima i u životu uopšte, što se, u krajnjoj liniji, ipak odražava i na njihov fudbalski učinak.


Duško Bajević je uvek miran, tih i pribran. Kod njega su »eksplozije radosti« vrlo retke. I kad postigne gol, on to, stiče se utisak, doživljava kao logičan kraj jedne akcije i ne pokazuje uobičajene izlive oduševljenja.

Jedinstveni tandem: Bajević i Halilhodžić
Vahid Halilhodžić je drukčiji. On je temperamentan, govorljiv, još mladenački eksplozivan i to ispoljava na svakom koraku. Svaki gol proslavlja na specifičan način, raduje mu se kao malo dete. Zna da prigovori sudiji i saigraču i za to obično dobije žuti karton, ali posle brzo prizna svoju grešku. Na sreću, to sve ređe čini. Očigledno je da on postaje sve stabilnija ličnost.

I pored normalne razlike u karakterima, Bajević i Halilhodžić su na terenu izvanredni saradnici. Daleko su i od pomisli da bi mogli da budu ljubomorni jedan na drugog, gol bilo kojeg smatraju zajedničkim uspehom, uspehom čitavog tima.

Dobro se sećam, to nikada neću zaboraviti. Pre nekoliko godina smo igrali sa Sutjeskom pod Bijelim brijegom. Bližio se kraj utakmice, a rezultat je glasio 0:0. Svega nekoliko minuta pred kraj, Bajević je strahovitim volejom zatresao mrežu gostiju. Sudija Radić je energično pokazao na centar, stadion se prolomio od oduševljenja, a gosti su tužno pognuli glave. 

Svi mi iz ekipe smo potrčali da čestitamo Bajeviću, ali umesto nama u zagrljaj - Duško je potrčao za sudijom Radićem. Mi za njim. Stigli smo da čujemo samo sudijine reči: 

- Hvala ti, Duško. Ovo ti nikada neću zaboraviti!

Šta se desilo? Duško je priznao Radiću da je lopta u gol Sutjeske ušla sa strane, kroz pocepanu mrežu i zahtevao je da ga sudija poništi, što je ovaj i učinio. Svima među nama u prvi mah nije bilo pravo što je to uradio, ali njegovo urođeno poštenje nije mu dozvolilo da se »okiti« neregularnim golom i tražio je da se poništi.


Bajević zaista zaslužuje svako poštovanje - i kao fudbaler i kao čovek. Utoliko je nama u Veležu čudnije što ga poslednjih godina savezni selektori zaobilaze. Govori se i piše da reprezentacija traži klasičnog centarfora, a on je upravo taj.

U najdražem plavom dresu: Bajević pored Dragana Holcera, prilazi trener Ćirić
Pitao sam ga šta misli o svemu tome, da slučajno nije dolazio u sukob sa ljudima koji su vodili reprezentaciju...

- Igrati u reprezentaciji, u dresu sa državnim grbom na grudima, slušati »Hej, Sloveni«... najlepše je što se može doživeti u fudbalu - kaže Duško. A ja sam to zadovoljstvo poslednji put osetio pre dve i po godine, na Svetskom prvenstvu u SR Nemačkoj, na utakmici protiv Šveđana. Otada - nikad više.

Nikada ni sa kim nisam bio u sukobu i zato me čudi da me selektori više ne pozivaju. Ja sam u 31. nastupu za reprezentaciju postigao 26 golova i... Čini mi se da za ovaj zaborav uveliko mogu da »zahvalim« Miljanu Miljaniću, koji mi nije pružio pravu šansu na SP. On je kratko vreme bio selektor, ali je interes reprezentacije, bar na SP, bacio u drugi plan - tražeći angažmane za svoje fudbalere. Ja sam bio žrtva takvog njegovog ponašanja ...

V.D. selektora Ivan Toplak je izjavio da Bajević nije za klupu za rezerve, Mi, Bajevićevi klupski drugovi, s tim se potpuno slažemo, jer smatramo da je Dušku bez pogovora mesto u reprezentaciji. Mi ga najbolje poznajemo, a znamo i vrednost njegovih konkurenata.

Iz albuma "Minhen '74 u karikaturi"
Čim je izišao iz vojske, Bajević je počeo da trese mreže, što je još jedna potvrda njegove visoke fudbaiske klase.

- Nisam opterećen time da budem prvi strelac, igram onako kako trener zahteva od mene, kaže Duško. - Mi, inače, imamo dosta dobrih gol-igrača, tačnije, za godinu-dve imaćemo tri-četiri centarfora svetske klase. A da li će me selektor ponovo pozvati u reprezentaciju, to je njegova stvar. Ne želim da mu se sam namećem, ili da neko drugi vrši pritisak na njega da me pozove. Želeo bih samo da me tretira ravnopravno sa ostalim kandidatima.

Bajević se trenutno nalazi pred jednom velikom odlukom. Ostati ili otići. 

- Fudbaleri iz moje generacije, reprezentativci i klupski drugovi, mahom su se već obezbedili za budućnost, a ja još nisam, veli Duško. - Svi moji planovi do sada su bili vezani za Velež i Mostar, ali sada sam se našao u situaciji da ipak moram - u pečalbu. Znam koliko je to gorak hleb - ali....

Na kraju sam ga upitao ko je, po njemu, najbolji jugoslovenski fudbaler u 1976?

- Džemal Hadžiabdić - odgovorio je. - Ne zbog toga što nam je klupski drug, već što je stvarno bio najbolji u ovoj godini.


Vahid Halilhodžić je u poslednje vreme dva puta ustalasao našu fudbalsku javnost. Najpre je izbila »bura« oko toga da mu se mora pronaći mešto u državnoj reprezentaciji, a zatim je došao prelazni rok i pitanja hoće li ostati u Veležu ili preći u Partizan, Dinamo, Crvenu zvezdu...

Bajević ugrožava gol Španaca
U oba slučaja pronađeno je »srednje rešenje« : igrao je dva puta u državnom timu i ostao u Veležu.

- U prelaznom roku zaista nisam znao šta da radim, priča sada Vaha, kako Halilhodžića zovemo mi, njegovi klupski drugovi. - Želeo sam da ostanem u Veležu, ali sam bio svestan i toga da je to jedinstvena prilika da rešim neke svoje probleme. Srećan sam što je Velež ispunio moje uslove. Jer, najlepše je, ipak, u »svom jatu«, u Veležu, Mostaru.

Vaha je, rekoh već, temperamentan, a ponekad kapriciozan i drzak.

- Ne smetaju mi ti »epiteti«, jer u njima ima istine - kaže on. - Smatram da sportista mora da u sebi ima i sportskog inata, nešto svoje lično, pa i dozu drskosti. Ne mogu se preko noći izmeniti, zrelost dolazi sa godinama. Neizmerno volim da tresem protivničke mreže, neizmerno volim fudbal i sve što uz njega ide pa...

Vaha voli i disko-klubove, društvo devojaka, brza kola i brzu vožnju. Voli život. Za njega se može reći: »Sve što mu se čini privlačnim - nije mu strano«. Valja ga razumeti: mlad je, pun snage i života, bez ozbiljnih problema.

- Poziv u državni tim me neizmerno obradovao, mada sam i ranije očekivao - rekao mi je kad smo prešli na čisto fudbalske teme. - U Kardifu sam sedeo na klupi za rezerve, a igrao protiv Holandije i Italije - u oba slučaja kada su protivnici već vodili sa 2:0. Svakom je jasno da kod takvog rezultata debitant ne može učiniti čudo. Zato, pravu šansu još čekam. Želja mi je da jednom igram od početka utakmice, u triju sa klupskim drugovima Bajevićem i Vladićem.

- Utakmica protiv Španije u Sevilji je pokazala da se ne može igrati bez pravog centarfora, bez golgetera, nastavio je Halilhodžić. - Činjenica da su naši odbrambeni igrači imali najpovoljnije šanse u tom meču jasno govori da je bez dobrog centarfora napad jalov. A takav centarfor je, pre svih, Duško Bajević...

- Vaha, ko je za tebe fudbaler godine?

- Ova godina je bila nekako siromašna i vrlo je teško nekog izdvojiti. Ipak, više od ostalih isticali su se Svilar i Hadžiabdić.






Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)