Dobrica Erić, stranica mog života: Nisam mislio ni o ratu, ni o vojskama - tugovao sam za svojim bratom

Oktobar 1976: Moji snovi skoro uvek počinju od detinjstva, a moje detinjstvo počinje od mog starijeg brata, Dobrivoja. Sve, čega još imam, počinje od njega kojeg više nema.

Gde je on sada, upitam se ponekad, u sutonu, u osami, gde li je on sada? Da li me gleda sa nekog lista, iz nekog cveta, sa neke zvezde, ili sa onog brda u Osoju na koje se, takođe, često pentraju moje misli?

To brdo je postalo u mojoj svesti za vreme rata...

...i ništa ga više ne može odatle ukloniti, a gde je ono, zapravo, sada ne znam. Odlazio sam u Osoje, u Ćirikovac, u Kozjaču, gde smo proveli jednu zimu našeg detinjstva, i tražio ga, to brdo, ali više ga nema.

Doduše, ima nekih brda, ovaj naš kraj je sav od brda i stvoren, vetrovi bi nas odavno oduvali da nije brda na koja se penjemo i s kojih silazimo, ali onog brda, našeg detinjstva i našeg ranog beskućništva, brda koje se jednom davno beše isprečilo između nas dvojice, nema.

Gde je to brdo pitam se kad god se pitam: gde je moj brat? Prvo je iščezlo to brdo, pa posle i moj brat. Možda on i sada čuva tuđe ovce na tom brdu s jeseni i sanka se preko zime, kao što je to činio onda, one jeseni našeg proleća, one zime našeg detinjstva. Bio je rat, bio je strah, bila je glad, bile su bežanje i potucanje po zabitima sela, po šumama, obasjanim požarom naših kuća i ambara.

Mi smo bili u dolini zvanoj Osoje, u kući Vasa Radosavljevića, a moj brat Dobrivoje bio je na brdu, u drugom selu, kod naših bliskih rođaka, u kući Milovana "Bebeta", iz koje smo se i mi, to jest, stric Leso i otac Miloš, sa sestrama Bojom, Bogdom, Ljubicom i Zlatom, i sa strinom Jelkom - preselili u novu kuću kraj druma.


JA NISAM mislio ni o ratu ni o gladi, ni o vojskama, ja sam tugovao za svojim bratom. Sanjao sam ga skoro svake noći i tražio ga i dozivao svakoga dana. Odlazio sam sa Vasovim sinom Penjom u Kozjaču, odakle se videla jedna strma i gola padina tog brda, na kome je moj brat čuvao nečije ovce.

Ja sam bio dole, duboko dole, kao u zemlji, a on gore, visoko, kao na nebesima. Još tada je, izgleda, pripremao svoj prerani odlazak u plavetnilo, samo to nije mogao, ili hteo, da mi kaže. Gledali smo se i dozivali kroz ogroman vazdušni prostor, ja podignute glave, a on spuštene, mahali jedan drugome, prevrtali se po travi ili snegu, ne znam, i izvodili svakojake vratolomije, samo da bismo se nekako razdragali, ili bar malo razgalili jedan drugoga, jer smo, čini mi se obojica mislili da je onaj drugi tužniji, i više bili tužni zbog toga, zbog te tuge, nego zbog sebe samih.

A ono brdo je raslo između nas, i prostor se širio: izjutra smo bili najbliži jedan drugome, a potom, što je dan odmicao, i brdo je raslo i ponor se produbljivao, i mi smo bivali sve dalji i tužniji.

"Siđi malo kod nas!" - vikao sam odozgo bratu.

"Popni se ti malo kod mene!" - vikao je, činilo mi se, on odozgo.

I niti je on silazio, niti sam se ja peo. Brdo je bilo ogromno i neprelazno, najveće brdo koje sam ja do tada, koje sam ikada video, a divlje zveri i razne ale i aveti vrebale su nas sa svih strana, iz svakog žbuna, iz svake jaruge, iz svake pukotine.

Pričali su da na tom brdu ima i vukova, i ja sam svakog predvečerja, plačući, odlazio kući sa Penjom, upućujući bratu poslednji pogled i pozdrav, kao da ga posle toga odlaska i noći koja je dolazila iz šume, više nikada neću videti.

Dolazio sam neutešan u tuđu kuću, koja nam je bila otvorila svoja nedra kao da je naša, ali nije bila naša, ja sam to znao, i nije u njoj bilo mog brata. Kuća je bila u dolini, kraj reke, u zavetrini, među voćnjacima i šumama, duboko u selu, a moj brat je bio na brdu, na mrazu i vetrometini, daleko negde i visoko gore, među zvezdama.

Nisu mogli da me uteše ni uštipci koje je pržila tetka Mika, ni majčine priče, ni očevi dolasci, ni Penjovi nestašluci, koje je zbog mene izvodio, pa čak ni moja vršnjakinja iz komšiluka, devojčica Zlata, koja je dolazila do plota i čekala me, šćućurena, u korovu, sve dok je majka ne pronađe i ne odnese u postelju.


MOJE SUZE mogao je da prekine samo jedan stari, džepni sat, čika Vasov sat "Lonžin" sa 18 rubina, koji mi je on svake večeri stavljao na uvo, i uz čije sam kucanje bezbroj puta zaspao. A zaspivao sam tada nekako neobično, nisam tonuo u san već uzletao iz sna, dizao se na nevidljivim krilima kao da me leptiri nose, i to na ono brdo, na brdo mog brata, koje je raslo brže nego što sam ja uzletao, i samo sam nekoliko puta uspeo da se popnem na njega u snu.

Ali, tada mog brata nije bilo na brdu, bile su samo ovce i cveće, ili sneg i njegovi tragovi u snegu. Njega ili nije bilo, ili je odlazio, zamicao za neke oblake, i nestajao baš onda kada sam se ja pojavljivao, i ja sam opet plakao, još gorče nego na javi, i dozivao ga, i kotrljao se strmoglavce niz brdo, pravo u tuđu kuću, u tuđu postelju.

I tek u tim trenucima pomalo sam shvatao da se na svetu nešto čudno, nešto strašno događa, i da mi više nemamo svoju kuću, svoju avliju po kojoj sam se igrao sa bratom i sa svicima, svoj bunar pred kućom i svoje nebo nad bunarom, i da smo tu, kod tih dobrih ljudi, koji su nas prihvatili kao svoje, samo privremeno, do ujutru, možda, do sutra ili prekosutra, najdalje, a onda ćemo krenuti dalje, ko zna kuda, u neku još dublju dubodolinu, u neko još osojnije Osoje.

Otići ćemo zauvek iz te urvine, koju nikada nisam zavoleo kao svoju, kao onu zimzelenu dolinu pored rečice Gruže, ali koje sam se svakoga jutra sve manje plašio. Otići ćemo dakle, iz nje, a ono brdo će ostati, i na njemu moj brat.

Više neću moći da ga viđam ni iz daljine, više neću moći da ga dovikujem i da zamišljam kako i on mene dovikuje, jer jedan drugoga nismo mogli čuti, brdo je bilo isuviše veliko za naše slabačke glasove.

Ali, znali smo, slutili smo to nekim dečjim čulom da bar naši glasovi dosežu jedan do drugoga i da se dodiruju negde u vazduhu, na polovici puta između nas, i to nam je mnogo značilo, u stvari, sve. Naši glasovi se sastaju, naši glasovi razgovaraju negde u visinama, naši glasovi se drže za ruke i trčkaraju po beskrajnim nebeskim proplancnma, kao što smo i mi donedavno, naši glasovi plaču i pevaju, isto kao i naša srca, i kao ptice.


NE ZNAM da li sam ikada čuo glas moga brata sa tog brda, niti da li je on čuo kad moj glas, o tome nikad nismo razgovarali, ali znam da su se naši glasovi čuli, naša srca su čula naše glasove. Moje srce je čulo glas mog brata sa brda, glas koji ja i sada, katkad, načujem i pokušam da razaznam šta mi je govorio, ali uzalud. Vetrovi ga brzo raznesu, magla ga upije, ili ga sunce sagori.

Možda ću ga jednog dana ili jedne noći jasnije čuti i razabrati, možda ću tada saznati gde je to brdo i gde je on, moj brat, sada?

Da li se pretvorio u onu pticu što stoji na njegovom spomeniku, u cvetak na grobu, u pčelu što zuji oko tog cveta, da li me gleda sa neke daleke zvezde i, ako gleda, kako može da izdrži a da se ne javi našoj majci Radi, koja ga svake nedelje doziva sa groblja?

Kad god na to pomislim, ugledam ono brdo, brdo kojeg nema, i na njemu mog brata. Nema više tog brda, nema više ni brata, ali ja ih još vidim; pa kako da čovek pomiri ta dva nemanja?


A NISU TO jedina nemanja ovoga sveta, svakoga dana poživimo poneko novo nemanje, ali ono potraje kratko, zaboli pa prestane, kao da ga nije ni bilo, a ovo prvo nemanje traje, ono ne prestaje i ne zarasta.

To brdo i moj brat na njemu seta su koja ne presušuje, rana koja ne zarasta.

Ponekad u samoći, dok tumaram po zavičajnim livadama i šumarcima, po mračnim noćnim dolinama i mesečevim bregovima oko Gruže, ili po hladnim ulicama i blještavim gradskim bulevarima, pomislim, zatreperim i zadrhtim, od studeni ili od nade i straha ne znam:

Šta ako jednom, negde, naiđem na ono brdo, prepoznam ga među svim drugim brdima, a na njemu ne nađem, ne ugledam mog brata? Šta onda?

Mogu li posle i dalje verovati da je to bila java, da je moj brat, zaista, nekado stajao na tom brdu i mahao mi, čuvao ovce i želeo da se i ja popnem do njega, ili ću poverovati da je sve to bio sam san. Daleki davni san.

A ako je to bio samo san, onda je samo san bilo i sve ostalo: i detinjstvo, i rat, i potucanje po tuđim kućama i tuđim danima i noćima, i naše nove kuće, i pesme, i voćnjaci, i bašte, pa i sam moj brat, najzad.

Zar je i moj brat bio san?

Moj brat Dobrivoje, glavati osnovac u kratkim pantalonama sa tregerima i u dugačkim vunenim čarapama, tihi gimnazijalac u opancima od automobilske gume čije smo šljapkanje čuli još sa Kalipolja kada je subotom dolazio kući, bledi student više pedagoške škole u suknenom odelu, nastavnik, član partije, komunista, odbornik, upravitelj škole, profesor srpskog jezika, a pre svega i posle svega - čobanin koji je jednog jesenjeg proleća stajao na brdu, na nekom brdu, negde, među vucima, među vetrovima, među oblacima, i dozivao me.

I plakao, kao i ja.

To mi, doduše, nikada nije rekao, nisam ga ja ni pitao, ali znam da jeste, znam da je plakao, i znam da u svakoj kiši koja s proleća i jeseni rominja oko naših kuća, i u svakoj rosi koja u letnja jutra posrebri naše livade, pšeničnjake i vinograde, ima i njegovih i mojih suza, i suza naše majke.

I imaće ih još dugo, iako onog brda, iako mog brata, iako nas odavno - nema.

Napisao: Dobrica Erić, pripremio: Radovan Tomašević (TV novosti, 1976.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate



No comments:

Post a Comment