Rade Drainac: Kako je pesnik bunta našao svoj večni mir / Odloženi san o odlasku u partizane (1961)




Francuski nije nikad čestito savladao, a sve pokušaje da se prikaže učenijim nego što je bio, razbijao mu je, nemilosrdno, Tin Ujević zajedljivošću sveznalice. Žalio se na izmišljene bolesti, a umro je od tuberkuloze



Rade Drainac, pesnik boemske Skadarlije nije imao mira ni u grobu. Najzad, prijatelji su mu uredili "večnu kuću", a Udruženje književnika Srbije priprema komemoraciju...


*****



Rade Drainac, nemirni pesnik, koji je drske, sočne, reči i skaradne stihove bez rima cinički bacao u lice samozadovoljnim sugrađanima, najzad, osamnaest godina posle smrti, našao je mir na beogradskom Novom groblju.

Mnoge su ga zore stare beogradske, boemske Skadarlije, zapamtile kad je lutao po kafanama, ispijao čaše, bratimio s beskućnicima, udvarao se...

"Dani, moji dani, kao lišće razvejani", pevao je i isticao, kao zastavu, svoje neverovanje u građanski red i moral koji ga je gušio. 

Spavao je po slikarskim ateljejima i nije se gadio prljavih, kafanskih čaršava i mirisa lošeg vina i bede. Ali, nosio je mašinicu za brijanje u džepu, kišobran ili štap u ruci.

Bio je pesnik gradskih bulevara, bordela i kanala. Voleo je da se naziva "dekadentom" i cinično razmeće kako je "napravio liru od prazne konzerve sa đubreta".

U stvari, rodio se u seoskoj štali u selu Trbunju (opština Blace) i krio je da mu se zaselak zvao "Džukele" čime ga je Tin Ujević često zadevao.

Po rođenju nosio je ime Radojko Jovanović. Drainac znači - iz Draine, sela, odakle ou mu preci.

Dovikivao je građanima:

- Nisam željan hvale ni tople supe sa vašeg stola. Ja! koji tako svirepo pljujem na vaš čistunski moral. 

Ipak, mnogo se trudio da ih zapanji istinama o kojima se, obično, ne govori da im dokaže svoj prezir.

Prezirao je i novac, a večito je bio dužan i poverioci su ga proganjali. S istom lakoćom trošio je svoje prihode - stečene novinarskim radom (bio je saradnik "Pravde") - i tuđe. Ostao je, često, bez hleba da bi dami za stolom kupio buket karanfila.

Govorio je "ceo život mi je bio đubrište pod maskom poezije i lirizma" i "sve su ljubavi izmišljene" a od žena, koje je voleo, stvarao je nit i dizao ih je u visine kai spomenike.

Oženio se, u Skoplju, i u braku je ostao kratko vreme. Sentimentalnu, pesničku ljubav sa jednom poznatom bugarskom pesnikinjom, iživeo je u prepisci i stihovima.

Često, u noći, kad bi se kafanski vazduh zgusnuo od dima, a gosti zajapurili od alkohola, uzimao je primaševu violinu i svirao Mendelsona, Griga, narodne pesme u sopstvenoj obradi - sa mnogo osećanja i malo tačnosti.


Stihovi-rafali



Sanjao je o daljinama i putevima po vodama Pacifika. Putovao je prstom po geografskoj karti i pisao o izmišljenim predelima sa južnih mora. Proveo je tri godine, za vreme prvog svetskog rata, u Francuskoj, gde se družio sa književnom elitom, izgubljenim boemima i klošarima pod mostovima.

Francuski nije nikad čestito savladao, a sve pokušaje da se prikaže učenijim nego što je bio, razbijao mu je, nemilosrdno, Tin Ujević zajedljivošću sveznalice.

Žalio se na izmišljene bolesti, a umro je od tuberkuloze.

Ponavljao je:

- Ja ne smem nikome da budem zastava - to i ništa više!

Mnogi potonji pesnici pošli su njegovim stopama. Ugledali su se na njegov slobodni stih i uzajmljivali od njega pozu i ideje.

Prodrmao je naparfimisanu i anemičnu građansku poeziju svoga doba, raščupao je, dao joj ulični žargon. Govorio je za sebe da je revolucionar, anarhista, pesnik bunta i da  mu je misao "bomba na skveru".

Nije se ustručavao da pali rafale stihova na protivnike sa kojima je, zatim, pio za istim stolom. Pojedine zbirke pesama su mu zabranjivali.

Ali, u zatvor je dospevao - zbog izgreda u pijanstvu.


Otkopani dnevnik



Više svoje rodne kuće u Trbunju, u vinogradima, bio je zakopao dnevnik "Crni dani" koji je vodio prvih meseci okupacije. Posle rata, rukopis je iskopan. U dnevniku opisuje kapitulaciju, očajanje i beznađe poraza.

Iz svoga zavičaja, Toplice, zabeležio je još strašnije doživljaje:

"Ubrzo zatim Nemci su napustili Prokuplje gde sam ja otišao da se sakrijem, kod izvesnih prijatelja. Međutim, u Prokuplju je bio vojvoda pop Raša Knežević i on je ubrzo saznao za mene. Sam mi je izrekao presudu smrtnu i poslao šest naoružanih ljudi da me ubiju u hotelu "Pariz" i bace u drva, iza štale. Čovek iz štaba je dotrčao i to mi javio. Imao sam jedva vremena da pobegnem ...

Jednog dana obreh se u Blacu, ali sat kasnije dva naoružana čoveka uperiše mi puške u grudi i pozvaše me "u ime zakona" da pođem sa njima.

Bio je to kraj mojim lutanjima: pop Mika me zatvori, osudiše me na smrt...

Međutim, u suton straže me izvedoše, saopštavajući mi da sam pušten na slobodu, pošto su građani iz okolnih mesta i samog Blaca garantovali za mene:

- Mi dole potpisani građani garantujemo moralno i materijalno i to da se Rade Drainac neće više baviti komunizmom ... !

U  Draguši sastadoh se sa partizanima, prijateljima iz mladosti, koje su oterali od kuće policajci i nasilnici.

Naoružani, uvereni u pobedu, u pobedu Rusije, koja se herojski borila protiv najkrvavijeg neprijatelja ljudskog roda svih vekova, oni mi rekoše ako ne mogu više da izdržim maltretiranje raznih vojvoda, da krenem sa njima makar me u ćebetu nosili.

Ipak, zdravlje mi to nije dozvoljavalo. Odložih taj san za izvesno vreme."

San mu se nije ispunio, jer mu se bližio kraj. 

Godine 1942. otišao je najpre u sanatorijum na Ozrenu, a onda u Opštu državnu bolnicu u Beogradu.

Umro je 1. maja 1943. godine.

O njemu i njegovom životu pričao nam je njegov prisan prijatelj, novinar Siniša Paunović.


Hajde da sklopimo ugovor...



Niko mu se nije bio starao o grobu. Bliže rodbine nije ostavio. Grob mu je obrastao travom, a krstača istrulila.

Doduše, nekada je pevao:

"Ja sam nebu pokazivao tabane i pete, u rupu za strvine strpajte moje kosti!" 

Ali, jednom prilikom kada je čuo da je njegov prijatelj, Siniša Paunović, podigao u rodnom mestu spomenik jednom zaslužnom Čačaninu, predložio mu je:

- Hajde da sklopimo ugovor - da jedan od nas digne spomenik onome koji ranije umre!

Godine su prolazile a Siniša Paunović se sećao reči Rada Drainca na njegovom zapuštenom grobu.

Menjale su se uprave Udruženja književnika Srbije. Vazda se odlučivalo da se grob uredi, a nikako se ta odluka nije sprovodila u delo.

Sveta Mandić, književnik, obilazio ga je, ponekad, obeležio mu ime na krstači i pobusao grob.

Ni mrtav pesnik pod zemljom nije našao mira. Nekoliko beogradskih boema iskopali su ga jedne noći i preneli u aleju velikana.

Ujutro, kada je Siniša Paunović došao na sveže zatrpan grob, upita ga jedan grobar:

- Da niste vi uzeli moj ašov i motiku?

- Nisam - odgovori novinar.

- Jedan tako prosedi čovek i neki bradonja zatražili su mi sinoć ašov da urede, tobože, grob svoje majke. Posle su ovog iskopali, pa sam morao da ga vraćam a ni alat mi nisu vratili.


Klupa na pesnikovom grobu



Grobar je naučio Sinišu Paunovića da kupi stari kameni opseg groba na licitaciji i da da se preradi. Posle je betonirana i staza oko groba. Nabavio je lep ripanjski kamen na kome mu je Boža Obradović, vajar, izradio plaketu sa pesnikovim likom.

Fioro Bertoto, poznati kamenorezac, istesao je kamen i urezao na njemu stihove:

"Ja sam pesnik bunta i misao je moja bomba na skveru" i "Dao bih sve a ništa nemam, glad mi je beskrajna i ruke večno prazne". 

Siniša Paunović je često, nosio kroz grad materijal za uređenje groba. U sredini opsega je zasadio plavi nezaboravak - pesničko cveće.

Kraj groba je postavio klupu onima koji će razmišljati o pesnikovoj poruci.

Danas je grob Rada Drainca, donedavno zapušten i napušten, jedan od najlepše uređenih na Novom groblju.

Tako je pesnik bunta, najzad, našao mir a grob mu dobio dostojne okvire. Udruženje književnika Srbije prirediće mu uskoro komemoraciju.

Napisala: Ivanka Bešević, obrada: Yugopapir (Ilustrovana, april 1961.)


Podržite Yugopapir: FB TW Donate