Bekim Fehmiu '82: Godinama i decenijama slušam kako se Kosovu daje, daje, daje... Pa, gde su te pare?

Oktobar 1982: "Nedavno je jedan visoki funkcioner izjavio da nije znao šta se sprema na Kosovu. Mene je to iznenadilo, iznenadilo me je da oni koji su odgovorni da znaju - ne znaju; a ja sam kao Bekim, običan građanin, to znao... "

Poslednjih godina štampa sve ređe piše o vama - šta se zapravo događalo, da li ste radili, šta ste radili - pitamo jednog od naših najpopularnijih glumaca Bekima Fehmiu.

- Radio sam.

Najpre film "Široko je lišće", odnosno TV seriju "Partizanska škola", zatim film "Koliko zemlje čoveku treba" u italijansko-francusko-tunisko-čehoslovačkoj koprodukciji. Onda "Majku Terezu", prikazanu na poslednjem Venecijanskom festivalu, i sada, letos, film "Paviljon zveri", opet u čehoslovačkoj produkciji.

Kakva je to nova veza sa čehoslovačkim filmom?

- Nikakva veza - kaže Fehmiu. - Slučajno se dogodilo da je na snimanju filma "Smrt gospodina Goluže" u Bratislavi bila i naša prijateljica Bojana Isaković i čuvši da oni traže glumca za film "Paviljon zveri" reditelja Dušana Trančeka predložila mene. Oni nisu verovali da će uopšte moći da stupe u kontakt sa mnom i nisu verovali da ću prihvatiti. Ispostavilo se da je sve to bilo vrlo jednostavno i mi smo na obostrano zadovoljstvo radili i odradili taj projekat. To je i, moram reći, prva moja veza sa istočnom kinematografijom.

Zbog čega ste se vi, koji ste isključivo radili u zemlji, odnosno na Zapadu, sada okrenuli Istoku?

- Nisam se okrenuo. Ja sam okrenut bilo kojoj strani odakle stižu primamljive i zanimljive ponude. Takvom mi se učinila uloga u filmu "Paviljon zveri": reč je o jednom radniku u zoološkom vrtu, amaterskom dreseru tigrova, koji je potpuno zadovoljan, a film u celini tretira temu da slabost u čoveku izaziva agresiju. 

Da li to znači da su ponude sa Zapada usahle?

- Sa Zapada ne stižu, a ne stižu ni sa jedne druge strane. Verovatno da ja, Bekim Fehmiu, ne trebam ljudima. U Srbiji van pokrajina ja već šest godina nisam snimio nijedan film. Poslednji je bio "Specijalno vaspitanje". Posle Markovićevog filma radio sam još, to je bilo 1977. godine, "Partizansku eskadrilu" (Sutjeska film) i godinu dana kasnije film "Stići pre svitanja" (Neoplanta), kad sam i doživeo saobraćajnu nesreću koja me je izbacila iz koloseka. U tom periodu imao sam dosta ponuda, ali iz zdravstvenih razloga nisam mogao da ih prihvatim, a film, pogotovu uloge koje se meni nude, traže često velike fizičke napore. Prošle godine, nekako u ovo vreme, odbio sam na dan snimanja film "Zona senke" italijanskog producenta, jer sam shvatio da ima nameru da ga pretvori u pornografski, iako su me u suprotno ubeđivali. Ipak, odustao sam.

Zbog čega ste Zapadu danas manje zanimljivi?

- Pa, znate, postoji ono "daleko od očiju, daleko od srca". Ali, koliko Zapad može da bude manje zainteresovan za mene, toliko sam i ja manje zainteresovan za Zapad, i ne samo Zapad već i za svoju profesiju.

Zašto?

- Vidite, toliko me obuzelo ovo stanje u zemlji, toliko me sve tangira, da ja ovo doživljavam kao najkritičniji trenutak našeg bitisanja u ovoj zajednici. Mislim, pre svega, na nacionalizam, uz koji idu i svi ostali izmi. Drugo, veoma sam zabrinut privrednom situacijom, a treće i najbitnije, odnosima u SKJ. Plašim se da će Savez komunista izgubiti poverenje radničke klase i ljudi naše zemlje. Pogledajte sve te devijacije u našem političko-ekonomskom sistemu: njihovi vinovnici su po pravilu članovi Saveza komunista. Ako se dotle dođe, onda će se zaista pružiti mogućnost i separatizmu i mnogopartijskom funkcionisanju zajednice, a sve to smo već doživeli. Pa, zar je to malo razloga za zabrinutost?

Mene to, kao čoveka, u toj meri iritira da jednostavno nisam spreman da radim, a naročito više da radim. Mislite li da ja kao Bekim, kao član ove zajednice u kojoj sam se razvijao i formirao, mogu da budem ravnodušan? Nikada! Mislite li da meni služi, možda, za impuls, podstrek takva situacija? Naprotiv. Ona mi deluje vrlo destruktivno, a vi znate da umetnici, posebno glumci, osim razumom, barataju i emocijom.

Možete li biti malo konkretniji: šta vas sve to direktno tangira?

- Sve negativne pojave u ovom društvu, sve ono što se čini da se razbije ova zajednica koja još služi kao san, kao ideal zemljama na Istoku i na Zapadu, uprkos manama koje imamo. Jasno je, međutim, da ono što me direktno deprimira jeste trenutak nacionalizma. Ja sam nacionalizam doživljavao u svakodnevnom životu i mnogo, mnogo ranije nego što se počelo o njemu govoriti, ali to me nikada nije toliko zabrinjavalo, kao sada, kada se on spustio do najmanjih nogu, do dece. Ja sam svedok šta ti nacionalizmi mogu da čine i kuda vode. Doživeo sam ga na sopstvenoj koži, a i očevidac sam sa svojih 46 godina.

Kako ste ga osetili na sopstvenoj koži?

- Nije važno. Ja želim da pominjem samo one stvari koje mogu da spajaju, a ne one koje bi vodile krvoproliću ili kako bi rekao Krleža: noževima.

Reklo bi se da ste se poslednjih godina vrlo politizovali...

- Ja nisam političar. Međutim, život je ne samo mene već i čitavu moju generaciju naučio političkom razmišljanju, a mene bacio i u specifičnu sredinu: petnaest godina ja sam pečalbario po Zapadu. Tu sam zaista morao, hteo ili ne hteo da na neki način budem ambasador naše zemlje, a ambasadori, kao što znate pripadaju političkoj strukturi.

Da li su vas, ipak, iznenadili događaji na Kosovu?

- Nisam bio iznenađen, jer ja pripadam onoj generaciji koju "ništa ne sme iznenaditi".

Jedan naš visoki funkcioner nedavno reče da nije znao šta se sprema na Kosovu...

- E, mene je to iznenadilo! Iznenadilo me da oni koji su odgovorni da znaju - ne znaju, a da sam ja kao Bekim, običan građanin, to znao.

Kako?

- Vidite, meni je to rekao jedan taksista u Beogradu, vozeći me iz Kluba književnika kući. Rekao je: "Šta je to, bre, Bekime, na Kosovu, ustanak?" A, to je bilo 1979. godine, to još nije 1981. Reče da mu je to kazao neki pukovnik, a jeste, bilo je baš tako, bilo je parola, ne kontrarevolucije. Ali, šta su parole? Da li treba da čekamo da neko počne da se skupi rulja po ulicama i da kažemo: e, sad je to to.

A, 1981?

- Vi treba da znate, pre svega, a i znate, kako je krenulo, odakle je krenulo, ko su kolovođe. Znamo i onu prvu izjavu u "Politici" tojom se daje politički značaj tim demonstracijama, a bile su poznate i ocene Pokrajinskog komiteta. Mišljenja su bila podeljena. Neki su dali pravo ime tim demonstracijama, neki neko drugo ime, vezujući ga za ekonomske probleme.

Kako ste vi reagovali?

- I tada i sada isto. Hteo sam onog trenutka da odem dole i da pokušam, normalno, da razbijem demonstracije. Bio sam svestan svih dalekosežnih posledica. Ali, s obzirom, da sam dole već imao tri brata i jednog zeta koji su bili između službe bezbednosti i demonstranata, smatrao sam da je to dovoljno, a onda sam se i plašio, pomalo, svog ličnog temperamenta, znači samog sebe, jer ne bih, sigurno, izdržao a da se fizički ne obračunavam sa kolovođama. Verovatno bih i poginuo.

Najteže mi je palo što su demonstracije krenule tamo gde je meka ljudskog uma i trbuha. Pazite, bilo je to u Univerzitetskoj menzi, a za tu meku se moj pokojni otac Ibrahim Fehmiu, učitelj, celoga svog života borio. To ćemo da sredimo, nema sumnje...

Često odlazim na Kosovo, bio sam i sad nedavno, znam sve akcije koje se vode još, od prvog dana i znam da su postignuti izvanredni rezultati, ne samo u tom uskom krugu prosvete, nego i mnogo šire. Znam i da se ono bezvlašće, barjaktarstvo, iz dana u dan minimizira jer, kako reče drug Dolanc, tamo je zaista bilo bezvlašća.

Drug Dolanc reče i da se trista miliona dnevno daje za bezbednost, ne računajući vojsku. Izračunajte koliko je novca dato od 26. marta 1981. do danas. Zar nije bilo pametnije da se deo tih već istrošenih sredstava podelio mnogo ranije da bi se školovali, formirali kadrovi službe bezbednosti i njime pokrili svi delovi Kosova. Bilo je krajeva, ja to znam, bez ijednog milicionara.

I kažem opet: sve ćemo to da rešimo, ali me najviše boli da smo već i naveliko počeli da grickamo kolač koji je krvavo decenijama formiran: istinu i autoritet zemlje u svetu. Ja znam koliko je bio težak taj put...

Kad sam prvi put, sedamnaestog novembra 1968. ušao u SAD, iako na velika vrata, gledali su me ispod oka zbog crvenog pasoša. Onda je tamo komunizam bio bauk još veći od droge. Ali znam i kad sam ponovo odlazio 1976. godine kako sam dočekan. Čovek nije ni pogledao pasoš, jednostavno me potapšao po ramenu i rekao: "Jugosloven!"

Naša zemlja nikad nije bila mirna što se tiče pritisaka spolja. Ali, zahvaljujući samo takvom čoveku kao što je bio drug Tito uspeli smo da ostvarimo ono što je evidentno.

Priča se da dugujemo grdne milijarde dolara, da smo se samo u periodu 1976-1980. zadužili oko trinaest milijardi dolara. Strašno puno! Ima mnogo bačenih milijardi na pogrešne investicije, domova kultura koji zvrje zatvoreni, znači, mrtvi su.

Ali, ako bacimo malo pogled unazad - koliko je od 1945. godine podignuto društvenih stanova, koliko fabrika, koliko puteva... pa, pobogu ljudi, po tim parama mi sad gazimo, stanujemo, provodimo se.

Život nas je strašno razmazio: nema kafe - strašno, nema deterdženta - strašno, nema benzina - strašno. Postali smo razmažena i neiživljena nacija. A dugo smo lepo živeli, tako reći bez problema. Ja sam dosta očekivao od XII kongresa i delimično sam zadovoljan.

Slušajući vas, čovek bi pomislio da ne razgovaramo sa glumcem. Politika, politika, politika... Da li je to političko interesovanje bitno uvećano kosovskim događajima?

- Ne, to je samo nastavak.

Možda će vam ličiti na provokaciju, a nije: zanima me da li ste imali, da li imate, ipak, neka svoja objašnjenja za događaje na Kosovu?

- Ako mislite na demonstracije, nemam. Ako mislite na parole "Kosovo - republika" i ostale, nemam. Vidite, mi smo organizovano društvo, imamo Ustav i vi možete u ovoj zemlji da postignete sve što hoćete, ne lako, ali borbom, ako ste u pravu, i ako je ta borba istrajna.

Pošao bih najpre od činjenice da je naša omladina, ne samo u celini, već, pre svega, na Kosovu, bila potpuno ispuštena iz ruku. Žao mi je da pomenem, ali brate mili, viđali smo omladinske rukovodioce koji od gojaznosti ne mogu da zakopčaju kaput. Za šta primaju platu? Koji je program, koji je koncept, šta mi hoćemo od te najveće sile naše zemlje i bilo koje druge?

Ako je omladina prepuštena sama sebi, ona može da se iskoristi i ovako i onako. Ceo smisao organizovanja te naše omladine svodi se, uglavnom, na radne akcije u toku leta.

Dalje, Kosovo je vrlo kompleksno, pre svega, u ekonomskom smislu. Po nekoj statistici iz 1945. godine, Slovenija, Hrvatska, i čini mi se, deo Srbije bili su dva puta razvijeniji od BiH, Crne Gore, Kosova i Makedonije.

Danas je Slovenija sedam puta razvijenija, a BiH, Crna Gora i Makedonija 2,7 puta od Kosova.

Ja postavljam pitanje: zašto? Ako smo svi krenuli iz iste pozicije, da li je Kosovo bilo pastorče pa ostalo tako, a znamo da je vrlo bogato. Ja godinama i decenijama slušam kako se Kosovu daje, daje, daje. Pa, gde su te pare? Osim Prištine, centra Uroševca, ako Kosovo malo više obiđete, stvarno biste sebi mogli da postavite pitanje: gde su te pare?

Sumnjate u te pare?

- Ne, ali ja ih ne vidim. Prosto ne znam gde su! Ja, recimo, znam da deca moje sestre idu u školu svako jutro u sedam sati, zato što u toj školi postoje četiri smene dnevno. Verovatno da se ne pitam samo ja, već svako u ovoj zemlji. Sociološki gledajući, mi znamo da je 1945. godine Kosovo bilo tako reći nepismeno, i da su se prvi kadrovi školovali na pedagoškim kursevima.

Znamo i kako su se rađali fakulteti, pa na kraju Univerzitet. Znamo i to da Kosovo nije dugo imalo svoju radničku klasu, izuzev radnika "Trepče", da je bilo agrarna zemlja u kojoj je vladao, tako reći feudalni sistem. Mi znamo naš istorijski proces: oslobođenje, izgradnja zemlje, samoupravljanje, Četvrti plenum, liberalizam, neonacionalizam, i onda Ustav 1974. godine. I šta se dešava dalje?

Republike i Pokrajina, koje imaju tradiciju u svakom pogledu idu na jednu stranu, jednim putem, dok Kosovo sa svojom još nerazvijenom prosvetom, kulturom i svešću ide na drugu stranu.

Uz to, mi smo imali i međuljudske odnose posebne vrste, što je sada na Kosovu veliki problem. Na njima se sada intenzivno radi što pokazuje sjajne rezultate.

Vidite, dalje, kao da se zaboravilo kako je Tito radio i kako se informisao. On je uvek išao direktno, na lice mesta, verovatno ne zato što nije verovao izveštajima, već da bi sam osetio puls radnog čoveka i seljaka.

Veoma me obradovalo kad sam video druga Ljubičića da je otišao na jug Srbije, stao nasred ulice, započeo razgovor sa običnim radnikom. To je jedini način rada, upoznavanja problema i htenja radnih ljudi. Ne može se iz kancelarija dirigovati. Mora se biti tamo. A ja se pitam: koliko su puta drugovi iz ostalih republika, pa i iz samog rukovodstva Kosova, otišli negde dalje po selima, da uspostave direktan kontakt sa čovekom. 

Da li ste vi išli po selima?

- Da, 1978. godine obišao sam od 1. septembra do kraja oktobra pedalj po pedalj Kosova. I provocirao ljude pitanjima, mada mi to nije manir, koliko su zadovoljni u toj svojoj nemaštini. A bili su, što su, uostalom, pokazali i izbori, na kojima je 92 odsto ljudi istaklo takvo raspoloženje. Ne mislim samo na Albance, već i na Srbe, Crnogorce i druge.

Međutim, ono najstrašnije što sam doživeo bilo je kad sam video ljude kako žive u istoj prostoriji sa stokom. Ja verujem da se to može videti i još negde, ali meni je to izgledalo strašno.

Da li ste vi, kao umetnik, kao glumac, pokušavali da na neki način pomognete smirivanju situacije na Kosovu? Govorilo se da ćete igrati Hamleta u Pokrajinskom pozorištu...

- Da. Ja sam želeo da idem dole i govorim omladini, jer znam šta za omladinu značim, ja sam se nudio u tom smislu Savezu SO Kosova i bio sam tamo i na razgovoru sa brigadirima i na brigadirskoj svadbi...

Što se tiče tog Hamleta, to je palo u vodu. Oni su mi ga ponudili, ja sam prihvatio. Ne iz ambicije, jer sam Hamleta za sebe igrao u svoja četiri zida još 1962. godine, već iz želja da pomognem u profesionalnom smislu tom kolektivu.

Probao sam u alternaciji sa Dibranom Tahirijem, ali umesto da premijera, kako je rečeno, izađe u aprilu, ispostavilo se da je reditelj, Englez, potpisao ugovor sa pozorištem da ona bude petog marta. Smatrao sam sebe nesposobnim da za tako kratko vreme spremim ulogu Hamleta, i m smo se razišli.

Da li je to bio pokušaj povratka pozorištu?

- To je bilo prvi put da me zovu iz Pokrajinskog pozorišta, za dvadeset sedam godina, jer ja sam u njemu počinjao 55-56. godine, u njemu polagao audiciju, igrao prve uloge. Tamo smo tada imali sjajno rukovodstvo, prave pozorišne mlade umetnike, kao što su reditelji Slavoljub Stefanović - Ravasi, Boško Pištalo i Zdravko Katić, i zahvaljujući njima, naročito Ravasiju, ja sam uspešno položio prijemni ispit 1956. godine na beogradskoj Akademiji dramskih umetnosti.

Bilo je to prvi put da jedan Albanac sa Kosova bude redovan student tadašnje pozorišne akademije. I, uopšte, oni kojima treba da budem zahvalan, i jesam zahvalan, za ovaj svoj put, to su umetnici. Jer, na primer, što se tiče tadašnje politike, trebalo bi da budem onaj koji čisti ili pere beogradske ulice.

Kako inače objasniti da su mi posle samo dva i po meseca studiranja ukinuli stipendiju sa Kosova. Ali, zato je umetnik i tadašnji dekan Akademije Dušan Matić, čuvši za to, kazao: "Pa, šta čekamo? Dajmo mladiću stipendiju". I dali su mi je, a tada još nisam dobro znao srpskohrvatski.

Recite mi, Bekime, kako ste se vi, kao Albanac, osećali ovde u Beogradu posle kosovskih nemira?

- Što ne pitate suprotno: kako se Beograd osećao prema meni. Ja sam iznad svega toga, jer sam svestan kuda to vodi, ja sam ogorčen, verujem, kao i svaki građanin ove zemlje, ali za nijansu, mi smo ogorčeniji.

Da li ste, ipak, doživljavali neprijatnosti? Kako ste se branili?

- ... I fizički, naravno, i fizički. Letos u jednom hrvatskom primorskom gradu, 8. avgusta, u jedan po ponoći, sedim i igram tablić sa jednom porodicom, prijateljima iz Zagreba i šefom restorana. Naiđe grupa od dvadesetak mladića u kojoj su bile i tri-četiri devojke, veseli, malo pod alkoholom i odjednom prsne flaša pored naših glava.

Ustanem i pitam šta je bilo. "Šta te boli k..." Ponovim opet pitanje i čujem isti odgovor. Prilazeći im, jedan dobaci kolovođi: Nemoj, to je Bekim. Uđem među njih i kolovođi postavim po treći put pitanje: "Šta je bilo".

On kaže: "Ja sam iz ovog mesta, ovo je moje mesto, iako si ti Bekim..." - hteo je da kaže Fehmiu, ali nije stigao nego je poljubio beton. Ustao je, zamahnuo, i ponovo je poljubio beton. Treći put ustane i onda mi je njih sedmoro skočilo na leđa, i počela je neravnopravna borba.

Ne znam kako se završila tuča, jedino koga sam imao na svojoj strani bio je moj prijatelj iz Zagreba, ali sa povređenom kičmom, pa nije mogao da interveniše. Samo je molio "dečke" da prestanu. Milicija je došla, popisali su imena, ne i adrese. I mislite li da su došli tada ili ikad kasnije da me pitaju kako se i zašto to dogodilo? Mislite li da sam dobio neki poziv? Ne, to je, verovatno, stavljeno ad acta.

Moja reakcija, uveren sam, bila je potpuno prirodna: u ovoj zemlji sam rođen, u njoj sam odrastao, formirao se i niko mi neće braniti da gazim na svakom pedlju ove zemlje.

Vi ste jedan od retkih Jugoslovena koji je imao priliku da ode i vidi Albaniju...

- Bio sam dva puta u Albaniji. Prvi put kao dete u Skadru i sećam se svoje prve malarije i svoje prve ljubavi i znam da je bilo močvarno... Drugi put, znači posle tridesetak godina, pozvali su me 1972. godine kao gosta Albanskog filma. Ideja je bila da igram Skender-bega, ja sam pristao, ali nikad više o tome ništa čuo nisam.

Obišao sam za dve nedelje uzduž i popreko celu Albaniju. Prvi utisak je bio da je to čista i obrađena zemlja, takva su čak i brda. Nema saobraćaja, retke su limuzine, uglavnom viđate pešake i ljude na biciklima. Ujednačeno su odeveni, arhitektura je skromna, više nije bilo močvara, cela zemlja je elektrificirana i ono što me iznenadilo je što su mogli da prate četiri tv-programa, albanski, naš, grčki i italijanski.

Susretao sam velike navijače Zvezde, Partizana, Hajduka. U kontaktu su ljudi vrlo srdačni, a imao sam i mnogo susreta i sve ono što sam imao da kažem, uviđao dobre ili loše strane, ja sam im bez ustezanja govorio. Reakcije su bile svojstvene njima.

Dok vas slušamo, gledamo kako govorite, ne možemo da ne pomislimo kako ste pravi Albanac.

- I jesam, jesam! Vidite, 1967. godine, posle premijere "Skupljača perja" u Puli, imali smo prijem kod druga Tita. Moja supruga Branka i ja sedeli smo preko puta Tita, pored Žarka Veselinova. Drug Veselinov i ja smo tri sata govorili o prosveti i kulturi u našoj zemlji. U toku razgovora on mi reče: "Bekime, treba da na svakom mestu istakneš da si Albanac."

Razmišljao sam o tome: zašto? I počeo da ističem da sam Albanac iz Jugoslavije, što je za mnogo opterećenih, koji ne vide dalje od nosa, to bio znak nacionalizma.

Novembra 1968. godine, priređen je u Njujorku prijem u moju čast i "Paramount" je hteo da me obuče na svoj način, a ja sam rešio da se pred svetom, elitnim svetom Njujorka, pojavim u albanskoj stilizovanoj nacionalnoj nošnji. Njihova štampa je zabeležila događaj, ali "Njujork post" je akcentirao tu nošnju i postavio pitanje: zašto?

Iz ove distance ja mogu lako da odgovorim na to pitanje: postoji ogromna anti-jugoslovenska propaganda u kojoj se često ističe ugnjetavanje albanskog naroda.

Uzmite, recimo, period do brionskog plenuma. Pojaviti se u bilo kojoj nošnji naroda i narodnosti Jugoslavije, što sve izgleda pitoreskno, bilo je normalno. Ali, pojaviti se u albanskoj, bio je to najveći udarac, pravo pesnicama u nos svim tim propagandama.

Jer, jedan Albančić iz Prizrena stiže do "Pjer" hotela u Njujorku! Zar to nije bila prava istinita slika međunacionalnih odnosa u našoj zemlji?!

Učite li svoje sinove albanski?

- Da, učim.

Čemu ih još učite?

- Ono što i moj otac mene: da je imanje u glavi, ne u džepu; da koliko jezika znaš toliko i vrediš; da pomognu slabijem; da nikad ne dozvoljavaju da ih bilo ko ponižava... Ja sam to zapamtio, držim se toga, i držaću se.

Razgovarala: Jasmina Lekić (Intervju, 1982.)


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate


No comments:

Post a Comment