Kako dočekuju Novu godinu - Zora Korać, Borka Pavićević, Olga Ivanović i Milka Lukić

Već dvadeset godina, Zora Korać, urednik Televizije Beograd, dočekuje Novu godinu "na radnom mestu". Emisije se snimaju i pripremaju do poslednjeg trenutka, i ne ostane vremena za privatno uzbuđenje, pripreme i planiranja.

Taj poslednji radni dan završavao se, obično, napomenom: "Svratite, bićemo kod kuće", i ta napomena se i usvajala. Kod kuće se slavilo. Iako kaže da je "taj dan kao i svi ostali", Zora Korać mu ne poriče uzbudljivost.

- Samo se krug ljudi koji se uzbuđuju, menja - kaže. - Menja se i kvalitet uzbuđenja. Prvu Novu godinu posle oslobođenja dočekali smo na ulici. Čovek je osećao potrebu da izađe i podeli radost zbog slobode sa prvim nepoznatim na ulici.

Onda su sledile godine sa novim uzbuđenjima: recimo, prva novogodišnja haljina. Bilo ju je teško nabaviti. Trčalo se po komisionima, cele godine su se skupljale tačkice da bi se kupilo nešto što bi bilo vrlo elegantno, da bi moglo da posluži i za obične prilike a po mogućnosti da bude i svečana haljina za sledeći doček - samo da se to ne primeti!

Tih prvih godina posle rata, novogodišnja haljina iz inostranstva, bila je retkost. Niko nije ni putovao u inostranstvo. Danas, haljine i ne uzbuđuju, umesto jedne univerzalne, šije se češće i više - senzacija nema.

Mesta za izlaske nije bilo, i doček u organizaciji sindikalne podružnice, bio je pravi događaj. Danas se izlazi svaki dan, ljudi su zauzeti van kuće, i sada je Nova godina prilika da se nađu kod kuće.

Zora Korać ove godine ne čeka Novu godinu "na radnom mestu", televizija je obavila novogodišnje poslove, ali, ostaje ono "bićemo kod kuće".


*****



Prvi put, na istom tom radnom mestu novo leto dočekaće Borka Pavićević, dramaturg Ateljea 212, a odskora i voditelj na televiziji. Ona ovih dana "prelistava Istoriju umetnosti ne bi li se prikladno obukla", a za svoj prvi, jedini i najuzbudljiviji doček konsultovala je "Vog".

- Ne znam šta sam očekivala da će se dogoditi, ali u taj događaj sam sve investirala. Po običaju, investicije baš nisu bile adekvatne rezultatu. Kao što već i priliči, prvu novu godinu dočekivala sam kao maturantkinja. Dotle me nisu puštali. Sad sam bila punoletna, skoro akademski građanin, pa je moglo. Ceo razred je zajedno čekao, i svi smo imali zaduženja.

Zaprako, mame su dobile zaduženja šta da spremaju, a mi smo se danima dogovarali, planirali, preinačivali planove. Ta kućna zabava za ceo razred obavezivala me je da sve učinim za sebe. Uz sva praktična zaduženja, najvažnije je bilo šta obući, kako se našminkati.

Haljina je bila sa širokim rukavima, neki porupčići, mašnice - čuda božja po njoj. Danima sam letela tražeći čarape bez pete, samo su takve dolazile u obzir. Sećam se, imala sam neko cveće u kosi, gomilu cveća.

Sate sam provela pred ogledalom šminkajući se, crtajući i brišući senke i polusenke. Da li se nešto dogodilo? Došla je Nova godina!


*****



- E, osećanja su se suštinski promenila - kaže Olga Ivanović, bivša tašta Nikolajevićka. - Nekad sam volela nove godine, očekivala ih, a sada su mi teret. Kupi dovoljne količine hrane, spremi hranu, nahrani gladne i napoji žedne, donesi još hrane, spremi još hrane, hrane, hrane...

Ne, nema šta da se dogodi.

Da li se događalo? Jeste, pre trideset godina. "Grand amore", prvi korak do toga.

U to vreme sam šila i izdržavala se od šnajderaja. Dok sam stigla da svim svojim mušterijama pripremim krpice, da prepravim domaće haljine u večernje, sašijem večernje ogrtače od ćebeta - za mene nije ostalo vremena.

Sećam se kao danas: sebi sam sašila haljinu od babine suknje, kragnu i manžetne sam napravila od starih jastučnica, dobro ih ištirkala, a imala sam i bele cipele.

Sačuvaj bože da su bile moderne! Onda su se nosile braon cipele, a bila je i velika zima. Dočekivalo se u starom Manježu. Stigla sam u pet do dvanaest, ne u staklenoj kočiji već peške, i osećala sam se veoma ratoborno.

Bilo je: "Veni, vidi, vici!" Dekor je bio mizeran, sirotinjski, raspoloženje najbolje moguće, i - onda
se pojavio on u svom jedinom odelu, koje je, valjda, dobio ili pozajmio.

Princ u starom Manježu!

Posle, oblačila sam se u šljokice, dekor je bivao i raskošan, ali - ništa se nije dogodilo. Nekad sam volela novogodišnja uzbuđenja, ali tada sam bila i mlada.


*****



- Mislim da ću ove godine biti za taj dan u Dubrovniku - kaže Milka Lukić, glumica. - Nije zbog dočeka, već imam nekoliko slobodnih dana. Valja malo i otputovati.

Nekada se nije mnogo putovalo, a slavilo se i u pozorištima:

- Bio je običaj da se glumci skupe u pozorišnom klubu. To je bilo pravo slavlje. Još kao učenica Pozorišne škole u Novom Sadu, igrala sam sa kolegama u tim novogodišnjim programima koje je priređivalo Srpsko narodno pozorište.

Kada se publika raziđe, mi u klub.

Coka Perić-Nešić igra crnog i belog labuda! Još i danas se toga sećam. I svih uzbuđenja, kada smo sami pripremali šta će se jesti, piti.

A tek oblačenje: nešto treba prekrojiti, nešto pozajmiti, nešto ofarbati. Kakve su to bile pripreme. Posle su glumci izostavili te pozorišne dočeke.

I nekako, izostaje uzbuđenje, ili ga je sve manje. Možda su nove godine drukčije?

Obrada: Yugopapir (TV novosti, decembar 1976.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate