Nikola Karaklajić, rock prvoborac: "Veče uz radio" i prvi uspeh YU rocka u Engleskoj - još 1963...

Novembar 1987: U pionirska vremena, šezdesetih godina, rock muzika je u jugoslovenskim medijima teško nalazila mesto pod suncem. Svoj prostor je prvo, ali dosta teško, izborila na radiju i to zahvaljujući Nikoli Karaklajiću, novinaru, pokretaču i uredniku prvog "Džuboksa" i internacionalnom šahovskom majstoru.

Na njegovim emisijama su se odškolovale generacije muzičara i novinara. Svojevremeno je emisija " Veče uz radio" zbog ekskluziviteta predstavljala onu vrstu programa koji se ne propušta.

A verne slušaoce je svakog ponedeljka uveče dočekivalo Nikolino: 

"Dobro veče! Kako ste?"

Danas je možda teško shvatiti koliki je značaj i popularnost emisija "Veče uz radio" svojevremeno imala. U vreme kada je aktuelnija muzika imala samo retke oaze u programima radio-stanica, termin ponedeljkom uveče je bio rezervisan za provereni kvalitet.


Nikola je zajedno sa svojim brojnim saradnicima obezbeđivao svež i dinamičan program koji bar po količini novih ploča nije mnogo zaostajao za tada vrlo uticajnim i slušanim Radio Luksemburgom. 

Pored toga, emisija se emitovala na I programu Radio Beograda što je obezbeđivalo ogroman auditorijum se samo u Jugoslaviji već i u inostranstvu. 

Sa ove vremenske distance postaje jasno da je emisija utrla put onome što se danas podrazumeva pod rock novinarstvom na radiju. Nikola se trudio da pravi emisiju u kojoj neće jednostavno da ređa nove ploče, već da stvara program mnogo šireg obima.

Većina redovnih rubrika u današnjim radio emisijama je postojala i u "Veče uz radio". Pored toga, ova redakcija je puno polagala na ostvarivanje kontakta sa slušaocima. Organizovane su radne brigade koje su leti išle na akcije, zajednička letovanja na kojima se okupljala ekipa mladih muzičara, neafirmisanih novinara i najdarovitijih slušalaca. 

Nikola je prvi na radiju uveo zvaničan termin za pravljenje demo-snimaka novim grupama, tako da je ova emisija izbacila u prvi plan čitavu seriju bitnih domaćih sastava iz prve polovine sedamdesetih godina. 

Kao rezultat toga svojevremeno se pojavio album na kome su se našle najuspešnije pesme grupa koje su snimale za produkciju "Veče uz radio". Tu praksu je mnogo godina kasnije nastavio Zoran Modli i njegova emisija "Ventilator". 

Kroz emisiju su kao saradnici prošli brojni, danas etablirani rock novinari, tako da se slobodno može reći da je Nikola oformio svoju novinarsku rock školu. Pre par godina se povukao u penziju i danas se mnogo više bavi šahom nego muzikom. 

Od godina provedenih sa muzikom ostale su ploče i komplet ukoričenog "Džuboksa", čiji je prvi urednik i jedan od osnivača bio Nikola. 

I priča, naravno.


*****



- Eto, u početku sam bio šahista, sada sam šahista, između je bila muzika. Zahvaljujući šahu ja sam kao član državne reprezentacije imao mogućnost da puno putujem. Tako sam obišao pola sveta uključujući i udaljene zemlje kao što su Kuba, Filipini, Singapur, Argentina, Tajland. 1

I 1960. godine kada sam već postao novinar Radio Beograda bilo je potrebno predložiti ideju za novu emisiju. Ja sam kao diskofil sa putovanja uvek donosio ploče a tih godina se pojavila nova muzika, nepoznata u Jugoslaviji, koja se u svetu zvala beat muzika. 

I tako sam u to vreme bio među prvima koji je imao te ploče. Pošto su se one meni sviđale jer su izgledale drugačije nego one stare, ja sam Radio Beogradu predložio emisju koja bi se zvala "Muzički automat". 

Ideja je bila u tome da kao imamo zamišljen muzički automat koji treba puniti pločama a da slušaoci učestvuju u tome svojim komentarima o onome što su čuli, kažu šta im se najviše sviđa i na taj način dobijamo neku malu anketu o popularnosti i neku vrstu lestvice koju danas zovemo top-lista.

U isto vreme su strane radio-stanice davale vrlo zanimljiv program, na primer Radio Luksemburg i to se uglavnom slušalo noću između subote i nedelje kada je išao pregled top-lista. 

Jako popularni su bili Shadowsi, naravno i Klif Ričard koji je sa njima nastupao, tu je bio i Fets Domino. Beatlesi su tek koju godinu kasnije stigli. 

Uglavnom, ta muzika je uhvatila korene i moja uloga je u svemu tome bila što sam relativno slučajno došao u mogućnost da se pojavim na radio-talasima, i da počnem njeno emitovanje. 

Naravno, takva muzika je u to vreme bila proskribovana, veliki muzički autoriteti su nalazili da je to bezvredno, suviše uprošćeno i jednostavno i da je to karikiranje muzike. Ne malo puta bi se čulo kad su na primer Zlatni dečaci svirali "Labudovo jezero" ili Dvoržaka da neko od autoriteta kaže da se Čajkovski zbog toga prevrće u grobu. 

A pošto je ta muzika smatrana neumetničkom i nižeg reda, nije mogla da se pojavljuje na talasima Radio Beograda pa su zato Zlatni dečaci ispred svoje muzike isticali firmu Čajkovskog ili Dvoržaka.

A na mene su zbog propagiranja te muzike gledali dosta pokroviteljski. Ja sam kao novinar koji je radio i druge poslove, a i kao šahista koji je učestvovao u mnogim zbivanjima u javnosti, bio već poznat i onda je to moglo da mi se oprosti kao neki moj prolazni hir ili ludost. 

Smatrali su da mogu malo da se zamajavam sa tim a nisam im bio opasan jer sam bio pripadnik njihove generacije. I na to se gledalo kao na moj hobi. U redu, mogu da puštam tu neku glupu muziku, ali ne smem da preterujem u tome jer to kvari neki opšti nivo radija i njihovu vaspitnu ulogu. 

Upravo zbog toga su tinejdžeri koji su dolazili sa izvrsnim idejama za odlične emisije redom bili odbijeni jer to što su oni zastupali nije moglo da se uvrsti u vrednosti i konstante koje mora da zastupa Radio Beograd.

Isto tako se u štampi samo uzgredno pisalo o novoj muzici i to najčešće ako je bio neki izgred. A ja sam nju smatrao važnom i zbog mogućnosti kontakta, jedno vreme sam kao novinar radio u omladinskom programu i kada bih sa nekom grupom mladih pričao o značajnim događajima u društvu to je sve imalo neki formalni karakter, oni su bez žara odgovarali. Tu bi se naš kontakt završavao.

Šta donosi nova radio emisija Nikole Karaklajića?



Postavilo se pitanje idejnosti moje emisije



Ali kada je stigla ova muzika onda se odjednom promenio taj odnos mene kao novinara sa slušaocima jer oni više nimalo nisu bili pasivni ili učtivi u svojim odgovorima, već naprotiv ponekad su bili agresivni u svojim željama, pisanjima, predlozima. 

Odjednom se otvorila mogućnost uključivanja široke publike u stvaranju programa. To je do tada bilo nešto neviđeno u našoj zemlji. Takav rad nije bio. Znalo se da smo mi zaduženi da prosvećujemo taj narod a neka povratna akcija nije bila moguća. 

To je prvi veliki uspeh koji sam postigao, da uvučem veliki broj slušalaca da budu aktivni, da govore šta misle.

E posle nekog vremena u Radio Beogradu se postavilo pitanje idejnosti moje emisije, s obzirom da su se tu uglavnom slušale ploče engleskog i američkog porekla. 

Jednog dana me zove direktor i kaže: 

"Molim te lepo, na toj tvojoj listi ne mogu da se nalaze samo Englezi, tu moraš da ubaciš jednog Bugarina, pa jednog Rumuna".

Tu se ja pobunim a on nastavi u stilu: 

"Vidiš kakva smo mi zemlja, kakvu politiku vodimo, nećeš sad ti meni da menjaš koncepciju".

Objasnim mu da ne mogu da nađem te ploče, da one ne postoje - a on kaže:

"Ne tiče me se, iskopaj kako znaš". 

I sad naravno, gde da nađem te ploče, kad ni u našoj zemlji nije bilo produkcije te vrste a kamoli u ovim susednim. Kažem mu: ja to ne umem da nađem, a on kaže: 

"E ako ne umeš, ostavi taj mikrofon i emisiju pa će da radi neko ko ume." 

I tako sam morao da napustim radio i jedno godinu dana sam proveo van. Neko drugi je radio emisije po instrukcijama tih programskih ljudi, ali to nije bila stvar koju su ljudi želeli da slušaju. 

Mislim da je i taj direktor shvatio da je učinio grešku, jer ne može se zaustaviti progres i ponovo me zvao da dođem. I tako je kao nekom gumicom izbrisana neka moja nepodobnost.


Ovaj put na Prvom programu...



Odjednom su uvideli da toj jednoj maloj emisiji na Drugom programu treba dati veći autoritet i ona se premešta na Prvi program koji se čuje u celom svetu i emisija pod nazivom "Veče uz radio" startuje 1968. godine. 

Vodio sam je skoro dve decenije.

U emisiji je muzika bila samo povod, lukavstvo da se nametnem vrlo mladim slušaocima, birajući muziku koja im se sviđa pa im onda ja između dve ploče kažem nešto što mislim da treba da čuju. 

Znači, neka vrsta popovanja, ali sa velikom merom, čak možda skriveno, ali je davalo svoje rezultate. Uz pomoć muzike uspeo sam da oformim širok krug slušalaca, čak su se neki lično upoznavali, družili, išli smo zajednički na letovanja, pravili neke albume prijateljstva. 

Sve te stvari koje sada mogu da izgledaju vrlo naivno, ali mislim da to nikada nije prevaziđeno jer se uvek oseća potreba za druženjem. 

Tu je po meni muzika taj lepak, malter koji može da spoji dve odvojene cigle.

Pisma slušalaca: Nikola, vi ste ubica dosade!



YU ROCK U ENGLESKOJ 1963.




Kao šahista vrlo često sam odlazio na turnire u Englesku. I pošto znam jezik uspevao sam da ostvarim kontakte sa ljudima i redovno su me zvali u jedno malo mesto na jugu Engleske - Bognož Fičis. 

I u toku turnira 1962. godine je jedne subote uveče trebalo da odigram prekinutu partiju. A u tom terminu je išla jedna televizijska emisija šarenog tipa u kojoj su se smenjivali pevači, grupe, glumci, komičari, dakle po svim elementima vrlo privlačna emisija za mene. 

I zamolio sam sudiju turnira da mi dozvoli da partiju odigram sutra ujutro. Kad su novinari došli da uzmu rezultat te prekinute partije, onda im je sudija rekao da je još nisam odigrao jer sam želeo da gledam tu televizijsku emisiju. 

Za njih je to bila senzacija pa su me našli i pričao sam im o situaciji kod nas, kako izgledaju jugoslovenski Shadows, Beatles i oni to objave kao vest dana: Šahista zapostavio šah zbog televizijske emisije. 

Kroz dva dana sam dobio od redakcije te emisije pismo u kome mi zahvaljuju na lepim rečima i pozivaju me sledeće subote da budem njihov gost. I posle sam gostovao tamo, malo pričao o šahu, ali i o muzici u Jugoslaviji. 

Oni su naravno, bili iznenađeni da se kod nas "iza gvozdene zavese" svira takva muzika. I rekli su da bi za njih bila senzacija da vide neku beat grupu iz Jugoslavije. Obećao sam im da ću sledeće godine doći sa grupom. 

Onda je trebalo naći grupu koja bi finansirala svoj put. Ali to se lako našlo. Sećam se da sam razgovarao sa Robotima, Bijelim strelama i Zlatnim dečacima, ali je u poslednjem trenutku ispalo da Zlatni dečaci mogu da idu. 

Ali kad smo se prijavili Engleskoj ambasadi njima su odbili vizu jer su se prijavili kao muzičari a meni je odobrena kao šahisti. 

E onda smo se kao šahisti dosetili da napravimo tajni potez, pa su se oni prijavili pojedinačno sa željom da igraju na tom turniru. Od engleskog organizatora sam obezbedio pismo u kome se poziva, recimo Dule Banović ili Borko Kacl da uzmu učešće na turniru. 

I tamo su stvarno sačekani prijateljski, pa su nastupali po klubovima. Boba Stefanović se potpisivao po rukama i leđima devojčica iz publike. Tada sam prvi put video da autogram može da se ispiše i na kožu. 

I to je bila prva jugoslovenska grupa koja se prošvercovala na englesko tržište. 

Ja sam poneo njihove trake i u Englesku i Holandiju, gde sam takođe bio na turniru, i onda se producentima dopala baš verzija "Labudovog jezera" i "Humoreske" i odštampali su im ploču sa četiri instrumentala. 

I koliko mi je poznato, to je prva ploča koju je jedna naša grupa snimila u inostranstvu.

Zabeležio: Petar Janjatović (Rock, 1987.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate