Zoran Leković, tinejdžerska zvezda koja je zaludela naciju: Zoki, prosto poludim kad ti čujem glas!




Zoki, do sada sam ti napisala preko dvadeset pisama, a ti mi ni na jedno nisi odgovorio. Ukoliko možeš da dođeš u subotu oko podne pred bioskop "20. oktobar" ja ću te tamo čekati, jer posle toga možemo kod mene kući, jer mi u to vreme nema nikoga kod kuće 

Septembar 1971: Ako poranite ujutru, čućete obavezno pesmu "Vrednije od zlata". Preko dana, opet, uživaćete u pesmi "Ona je najlepša na svetu", "Ljubomori" i drugim hitovima koje peva Zoran Leković, inače učenik osmog razreda osnovne škole "Banović Strahinja" u Beogradu.

Posetili smo malog Zorana u njegovom stanu na Banovom brdu, u ulici Steve Todorovića.

I razgovor, obično, počinje od početka: kako je počeo da peva i tome slično.

- Čini mi se - priča nam Zoran - da sam počeo da pevam čim sam se rodio. Pevao sam u maminim krilima, zatim u dečjim kolicima, na ulici,u tramvaju... 

To moje pevanje je mamu strašno nerviralo pa sam i batine dobijao zbog toga. 

Onda, jednog dana, jedna mamina prijateljica predloži da me upišu u dečji hor "Kolibri".

Mama je odmah pristala i tako je počelo moje zvanično pevanje...


Zlatni kup San Rema



- Jednog dana - nastavlja Zoran - kompozitor Branko Karakaš posetio je hor a meni ponudio da pevam pesmu "Mali vojnik" na armijskom festivalu.

Tako sam požnjeo prve uspehe.

Tada me je čuo Aleksandar Korać i počeo da piše kompozicije specijalno za mene.

- To je bila prvo "Ljubomora"?

- Da. Sa njom sam osvojio Zlatnu ružu Portoroža i Zlatni kup San Rema.

Posle ove, čika Aca je napisao "Ona je najlepša na svetu" s kojom sam pobrao najviše aplauza na Zagrebačkom festivalu.

Ova ploča bi trebalo uskoro da postane zlatna.

Zoranovi uzori su Arsen Dedić i Tom Džons. Među pevačima ima mnogo prijatelja ali se najlepše oseća u društvu Dalibora Bruna, Saške Petkovske i - Bobe Stefanovića, za koga kaže da je laf nad lafovima i da se s njim neće posvađati čak i kad bi ga ovaj istukao!

Tu je i Dragan Antić i Lola Novaković - koja ga voli kao svog sina...



Devojčice me jure



Zoran Leković ima malo slobodnog vremena, a kad ga nađe, onda čita stripove ili igra lopte.

Od strip junaka najomiljeniji su mu Miki i Paja.

- Šta radiš s novcem koji dobijaš kao honorar?

- O tome vodi računa moja mama. Inače, prvi honorar sam potrošio s mojim najboljim drugovima: Ćanijem, Mišketom, Fukijem, Fudžom i Mićom, u poslastičarnici. Pet dana me je posle od slatkiša boleo stomak...

Zoran nije zaboravio svoje drugove.

Ostao je isti njihov drugar kao i pre slave. On kaže da je slava prolazna, a prijateljstvo traje večito.

- Šta ti pišu obožavaoci?

- Pisma dobijam puno, a uglavnom mi pišu devojčice. Neke traže sliku, neke me zovu kod njih u goste, i tako... Gde god se pojavim, one me jure i traže poznanstvo, da im pevam, i da ih lažem...


Taj Džaja!



- Imaš li stalnu devojku?

- Imam, ali s njom se uveče vidjam, jer mi je jedna Tanja poručila da će s prvom devojkom s kojom me vidi - da joj kosu počupa!

- Pa kakva ti je devojka?

- Ona je najlepša na svetu...

Zoran je vrlo dobar djak i škola je za njega u prvom planu. Pevanje ostaje samo hobi.

- A fudbal? Voliš li Džaju?

- Ne volim. Zato što kad god igra protiv mog Partizana, Partizan izgubi utakmicu...

(Karavan, septembar 1971.)


*****




Popularnost mladog beogradskog interpretatora zabavnih melodija Zorana Lekovića raste iz dana u dan. Kao dokaz tome su i mnogobrojna pisma od vrednih obožavalaca koja mu stižu svakoga dana na adresu, u proseku po 100 pisama na adresu na Banovom brdu. 

Pisma mu uglavnom pišu devojčice, one najmlađe i one malo starije. Uspeli smo da dobijemo nekoliko interesantnih pisama i objavljujemo ih.


1.



Već treći put ti pišem, ali ne dobijam odgovor od tebe.

ZOKI, pišem ti jer te volim.

ZOKI, jedina ljubavi, budi moj jer te ludo volim.

ZOKI, ako mi ne budeš odgovorio na ovo pismo biću prinuđena da izvršim samoubistvo!

ZOKI, ako budeš čuo za samoubistvo trinaestogodišnje devojčice, znaj da sam to uradila samo zbog tebe, jer te volim više nego sama sebe.

ZOKI, piši mi molim te, kad, gde i u koliko časova da se sastanemo.

ZOKI, piši mi molim te.

Piši, piši, piši...

Milena, Žarkovo



2.



Zovem se Mara i pohađam šesti razred Osnovne škole "Braća Bobetko" u Sisku.

U mom razredu svi me zovu "Zoki", jer znaju da tebe uvijek stavljam na prvo mjesto moje top liste.

Zbog toga, željela bih da se bar nešto ostvari od toga. Toliko te volim da ni sama ne znam šta bih učinila samo da se dopisujemo.

Učinilo bi me sretnom kad bi mi to ostvario.

Obavezno mi pošalji svoju fotografiju sa autogramom i to po mogućstvu da fotografija bude u koloru. Ja ti šaljem svoje dve.

A sada: Zoki, ćao!

Baj - baj!

Voli te Mara, Sisak



3.



Dragi moj Zoki,

Ostavila sam lutku da plače, medi sam rekla da ga ne volim više, sat sam navila da zvoni jače, a maci naredila da prede tiše.

Sad volim jednog dečaka, a za lutku, medu i macu baš me briga, neka se sad sami plaše mraka i neka čekaju da počne igra.

Mene će Zoran držati za ruku i lutaćemo kraj plave reke, tražeći našu nepoznatu luku dok lutke i mede plaču spuštene glave .

Ovu pesmu sam posvetila tebi, i bila bih najsrećnija osoba na svetu kada bi mi poslao nekoliko tvojih fotografija. Primi puno srdačnih pozdrava i iskrenih pozdrava od tvoje Perse.

Persa, Titovo Užice


4.



Pišem ti već drugo pismo, ali ne bih volela da i ovo pismo prođe kao prvo.

Već odavno sam tvoja vatrena obožavateljka. Prosto poludim kad čujem tvoj glas. Imam 14 godina i učenica sam sedmog razreda. Živim na selu pored Novog Sada.

Želela bih da mi pošalješ tvoju fotografiju sa autogramom.

Čula sam da se dopisuješ sa jednom mojom komšinicom, pa bih najviše zbog toga volela da i meni napišeš jedno pismo u kome bi mi napisao svoju biografiju jer iz novina koje čitam to ne mogu da saznam.

Ako možeš to pismo mi pošalji najkasnije do 5. VI 1972. godine.

Čekam tvoj brzi odgovor. Do groba tvoja verna obožavateljka.

Katarina, Bački Petrovac



5.



... Pismo ti pišem, ne znam dal' bol primaš.

Možda bolju drugaricu imaš, ako imaš u pismu mi javi da me tvoje srce zaboravi,

A ja tebe zaboravit neću, dok mi na grob ne upališ sveću i dok sveća cela ne izgori

Toliko te Zoki tvoja Goca voli.

Gordana, Bežanija



6.



Pre nekoliko dana, mama, pre nego što je pošla na posao, ostavila mi je na stolu 500 dinara i na parčetu papira napisala da od tih para kupim 2 kilograma hleba i Novosti.

Međutim, kada sam došla kod prodavca novina u izlogu sam videla tvoju fotografiju na naslovnoj strani Bazara, koja me je prosto opčinila i od koje nikako nisam mogla da se odvojim.

Posle kratkog razmišljanja rešila sam da kupim taj Bazar, a mami sam rekla kad se vratila s posla da sam pare koje je ostavila za hleb i Novosti izgubila na putu do prodavca što je ona i poverovala.

Zoki, svako veče pre nego što pođem na spavanje, nekoliko puta poljubim ovu fotografiju na kojoj si ti kao "princ iz bajke".

Kad prvi put budeš imao slobodnog vremena ti mi napiši jedno pismo, kako bi mogla svojim drugaricama da dokažem da se uredno dopisujemo.

Ljerka, Banja Luka


7.



Zoki, do sada sam ti napisala preko dvadeset pisama, a ti mi ni na jedno nisi odgovorio. Čim budeš pročitao ovo pismo, ti mi napiši odgovor i zakaži mi sastanak gde bi mogli da se nađemo.

Ukoliko možeš da dođeš u subotu oko podne pred bioskop "20. oktobar" ja ću te tamo čekati, jer posle toga možemo kod mene kući, jer mi u to vreme nema nikoga kod kuće.

Zoki, ne znam šta bih dala kad bih mogla da budem s tobom samo pet minuta.

Do sada nisam imala veze ni sa jednim muškarcem i volela bih da baš ti budeš prvi muškarac u mom životu.

Verica, Beograd

Obrada: Yugopapir (Karavan, 1971 - 1972.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate