Nataša, Mihailo, Branko, Vuk i Ljubivoje Ršumović, porodično: Kuća lafova i drugara (1981)

Mart 1981: Ove godine, Osmi mart, međunarodni praznik žena, ima sasvim posebno obeležje - proslavlja se u znaku 40-godišnjice ustanka naroda i narodnosti Jugoslavije, revolucije u kojoj su žene masovno učestvovale. Istorijski podaci su neumoljivi: u toku rata poginulo je 620 hiljada žena, a ostalo je 300 hiljada ratne siročadi. Sa oružjem u ruci, borilo se 100 hiljada žena, 40 hiljada su ostale ratni invalidi, 3 hiljade od njih izrazito teški invalidi rata, a 2 hiljade pripadnica "slabijeg" pola završilo je oslobodilački rat protiv fašizma u činu oficira! Osmomartovska čestitka Jugoslovenkama 1981. glasi: "Da se rat više nikada i nikome ne ponovi!"...  I da se nikada ne zaboravi koliko su žene pre rata bile obespravljene - hroničari podsećaju da im je posle smrti muža određivan staratelj, baš kao da se radi o maloj deci... Naravno, u savremenoj porodici svi članovi su ravnopravni - a posebno u domu popularnog pesnika i TV lica Ljubivoja Ršumovića...

"Kažu da odrasli više čitaju pesme nego deca, a ja ljude i čovečanstvo ne delim na decu i odrasle. Sve su to ljudi, samo su jedni mali a drugi malo veći. A što se pameti i inteligencije tiče, često su ovi mali pametniji i inteligentniji"
Pre pet godina, u prvom broju "Nade", Ljubivoje Ršumović Ršum otvorio je našu rubriku "Razgovaramo s poznatim ličnostima". Uz razgovor je objavljena i porodična fotografija sa suprugom Natašom i sinovima. Vuk je tad tek "ulazio" u četvrti mesec, Mihailo je imao pet godina, a Branko je bio đak drugog razreda osnovne škole.

Predstavili smo Ljubivoja kao pesnika s nekoliko knjiga poezije iza sebe, kao "čoveka s televizije", velikog putnika i emancipovanog muškarca koji smatra da su oni ti, koji bi trebalo da se bore za ravnopravnost sa ženom, a ne obmuto. 

- Lično mislim, rekao je u tadašnjem razgovoru, da žene vladaju svetom, a da kukavice i poltroni to ne žele da priznaju. Znam mnoge žene koje su bile više ljudi od mnogih muškaraca, a i mnoge muškarce koji su bili manje čovek nego mnoge žene. 

I danas je tako. Muškarci su češće podložni banalnostima, neukusu, svemu onome što može da se nazove šundom i kičem, ne samo u literaturi, već i u životu. Skidam kapu ženama. One imaju više kontrole i više ukusa.

Ne namerno i sasvim slučajno, ovog puta, Ljubivoja Ršumovića predstavljamo u njegovom domu i u jubilamom trenutku na petogodišnjicu izlaženja "Nade", ali sad kao oca porodice, Mrkog (kako ga oslovljava supruga Nataša), velikog drugara svoje dece i sve ostale, kao Ršuma.

U porodičnom krugu razgovor biva intimniji, iskreniji, što nam je dopuštalo da zavirimo i u privatni život.

Ako je verovati zvezdama, Nataša (u znaku vodolije) i Ljubivoje (rak) kao da su rodeni jedno za drugo. U slozi i ljubavi žive više od 20 godina, a u braku su već 16. 

Rodili su se i da bi mali Vuk i njegova braća, srednji Mihailo i najstariji Branko, imali mamu i tatu. A svi su jedni drugima drugari i po.


Radostan, Šaljiv, Uman, Muški



Dokazali su to ne samo rečima, već i delom.

Radost je svakom gostu ove porodice, u ovom stanu (velikom, lepo i ukusno opremljenom) kad mu pokažu jedan svojevrsni, rukom odštampani i ilustrovani list. To su kućne novine s razlogom nazvane RŠUM (Radostan, Šaljiv, Uman, Muški), list za pokazivanje gostima i čija se cena sasvim uklapa u mere stabilizacije.

Staje svega jedan osmeh. 

Svakog meseca muški članovi porodice izdaju po jedan broj s bogatim sadržajem: tu su literarni iskazi ljubavi prema majci i baki, braći i izveštaji o đačkim brigama, intervjui s drugarima iz komšiluka, reportaže "fotografisane" kolor flomasterima...

Za Vuka je, na primer, kijamet čovek koji kija, za Mihaila postoji samo jedan Vuk:

"Ima vuk samotnjak, ima vuk kurjak, ali je samo jedan Vuk - moj brat"

Kad unučići hoće da izraze ljubav baki Ljubi i majci Nataši, onda začas nastanu stihovi:

"Nani i mami, umesto cveća, evo poezije njihovih muških sreća... "

Detetu je igra - rad



- Naš odnos je drugarski, kaže Ljubivoje. - Mislim da se s decom ne treba posebno baviti. S njima treba živeti najnormalnije. Treba im obezbediti samo ono što oni sebi ne mogu - školovati ih, ali im ne stvarati život; neću im kupovati stanove, kola, kao što to neki očevi čine. 

Imam utisak da ni ja s njima, ni oni sa mnom, nemaju problema. 

Dobili smo da uradimo jedan zajednički posao. Časopis "Neven" iz Novog Sada poverio nam je svih 10 strana "Malog Nevena" da napišemo i ilustrujemo. 

Ali, kad je reč o deci... 

Opasno je i kad roditelji nemaju vremena za decu, opasno je i kad ga suviše imaju. 

Najbolje je deci dati do znanja koliko možeš da budeš s njima i truditi se da to vreme iskoristiš lepo. 

Kažu deci treba stvarati radne navike. A ni odrasli ih nemaju. Treba imati smisla za kombinatoriku, rad s decom je jedna vrsta šaha, roditelj mora da bude stalno svestan svog deteta, pored svih svojih briga i preokupacija. 

Mora, pre svega, da poštuje dečju igru i da mu tad ne daje nikakav drugi zadatak, jer je igra detetu rad! 

Ima i trenutka kad dete zuji po kući. Posmatrao sam svoje sinove. Tada ga je potrebno zaposliti. Tražiti mu čašu vode (treba piti vodu i ako nisi žedan), a dete će imati zadovoljstvo što je poslušalo roditelja.

Nisam za batine, one samo zaoštravaju stvar. Moja majka i otac imali su jedan instinktivni odnos prema nama, ponašali su se "lafovski" i uvažavali bratovljevo i moje mišljenje.

Ršum priprema, tim povodom, zanimljivo izdanje. To su sonetni venci. Prvi sadrži savete koje su mu davali roditelji kroz život, a u akrostihu daje njihova imena. 

Drugi je posvećen Ršumovim sinovima u kojem on njima daje savete. Pisan je modernim jezikom, koji se bitno razlikuje od jezika njegovih starih (Hercegovaca) i kako kaže, to je razgovor na šatrovačkom, "mangaškom" jeziku.

Nema prijateljstva među ljudima koji drukčije misle. A Nataša i Ljubivoje odista misle jednako, bar kad je reč o vaspitanju dece.


Iskamčena ljubav nije prava



- Svi smo u kući ravnopravni,  kaže Nataša. - Ako hoćete da vam je svako dete ličnost, koju poštujete, onda roditelji moraju da nađu rešenje u svakoj situaciji. Volim kad moja deca imaju svoj stav i kad su u tome dosledni, makar bili i protiv mene. 

Imaju pravo na svoje mišljenje. Nisam za kažnjavanje i zabrane, ali kad učine nešto što nije dobro, igram na "kartu ljubavi". Nedavno je Vuk objašnjavao šta je to tolerancija:

"To je kad se meni nešto ne sviđa, a ja mamu volim, pa hoću da joj učinim".

Na uzajamnom poštovanju ličnosti, cenjenju mišljenja svakog člana porodice, tolerantnosti, ravnopravnosti i saradnji temelji se Natašina i Ršumova zajednica.

- Mrki se bavi jednom posebnom profesijom i, kad ne bih imala razumevanja, došlo bi do kraha, iskrena je Nataša. - Pritom ne bih želela da živim u nekom klasičnom braku, gde je sve isprogramirano i da zahtevam da muž dolazi u određeno vreme kući. 

Svaka iskamčena ljubav nije prava. 

Pravo je samo ono što je dobrovoljno dato. Međutim, nismo mi model drugima kako treba živeti. Svako živi kako ume i kako mu odgovara. Ako neko voli pusto ostrvo, i to može da bude lepo.

O braku kao jednoj od mogućnosti - Ljubivoje kaže:

- Ne bih govorio o braku kao o nekoj kategoriji za sve ljude. Kao što neko hoće da kupi ova ili ona kola, da uradi ovo ili ono, tako isto želi da bude, ili da ne bude u braku. 

Nešto je onoliko značajno koliko mu značaja daje čovek. 

Volim, na primer, svadbeni ceremonijal, ali ako neko hoće da se venča u trapericama ili "kaubojski", onda će i brak biti to...

Nataša je savetnik u Saveznom sekretarijatu za informacije. Na poslu je dosta angažovana. Zahvaljujući visokom standardu, pomoći svoje majke Ljube, koja brine o deci dok su ona i Ršum van kuće i Milanki koja vodi domaćinstvo, oslobođena je poslova u kući.

- Uživam da radim, ali ne bih volela da sam domaćica. Pritom, nisam mnogo ambiciozna. Materinstvo mi predstavlja najveće zadovoljstvo. Da sam mlada počela da rađam, verovatno bih još dece imala.


I sukob može biti progres



Nataša je rasla "jedna u majke". Otuda njena želja za decom. I ne samo to.

- Mislim da je najveći problem u velikom gradu usamljenost. Volim da nam je puna kuća, volimo goste...

Kreativni, svaki u svom poslu, Nataša i Ljubivoje uvek znaju da osveže svoje časove druženja nečim novim. Baveći se "razbijanjem" monotonije, nisu imali vremena da zapadnu u takozvane, bračne krize.

- Moj suprug je ćutljiv i ne možete se s njim svađati. Ako me i naljuti, nikad ne reagujem odmah. Tek sutradan kad se malo smirim, objasnim mu šta mi je smetalo. To se pokazalo dobrim. 

Mislim da i sukob može biti progres, na izvestan način. Poznajem ljude koji se mnogo vole kroz verbalnu svađu. Takvi su temperamenti i to im odgovara.

Odista, sve je stvar temperamenta. Ako je ćutljiv kao čovek, Ršum nije takav i u stvaralaštvu. Uskoro ćemo se sresti s njegovom novom zbirkom pesama "Pesme uličarke", u izdanju "Znanja" iz Zagreba...

- To nisu pesme u onom klasičnom obliku,  objašnjava Ljubivoje. - Po meni je to više od poezije. Povod je bila provokacija sa ulica: natpisi, grafiti, firme, sve što je pisano i što može da se lako uoči i pročita.

Ovim stihovima želim da namamim čitaoca da stvari oko sebe gleda na još jedan način - da kad vidi natpis GORICA, da mu ne padne napamet da je tamo sva roba jeftinija, nego da se seti i neke Gorice koja može da se zatreska do "korice" u njega. 

Pisanje poruka po zidovima, po mom mišljenju, je svojevrsna kritika zatvorenosti svih vrsta medija.

Da čovek ima mogućnosti da saopšti svetu sve što želi, on ne bi zasigurno pisao po zidovima. 

Imam običaj da kažem - poeziju pišem za sebe zato što me raduje. Nikad neću dozvoliti da objavim dve iste ili slične knjige. Meni je to dosadno. Možda ću napisati i roman, ali u životu neću napisati dva romana. 

Kažu da odrasli više čitaju pesme nego deca, a ja ljude i čovečanstvo ne delim na decu i odrasle. 

Sve su to ljudi, samo su jedni mali a drugi malo veći. A što se pameti i inteligencije tiče, često su ovi mali pametniji i inteligentniji. 

Izmislio sam jedan slogan koji glasi: 

Odrasli često nisu dorasli deci.

Zabeležila: Danica Božović (Nada, mart 1981.)



Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)