Olga Ivanović: Ko zna šta sve može da se desi 2000. godine, stvari o kojima mi i ne sanjamo! (1973)




Otac me je stalno negirao u životu jer ništa nije bilo onako kako je on zamišljao, sve je bilo suprotno. Mi smo imali jedan konflikt, dosta smo slični on i ja, jer sam ja uvek tražila da mi svaku svoju zabranu motiviše, obrazloži, a njemu to nije padalo na pamet da čini. On je jednostavno izdavao naređenja. A ja, na svetu najviše mrzim naređenja!

Ona je neodoljiva televizijska tašta, opasna majka dva sina, popustljiva dvadesetogodišnja supruga, odana prijateljica, rasejana žena. Ona je jednom rečju - Olga Ivanović, glumica, sa stanom u Beogradu, Bukureška...


Imate li neki predlog kako da počnemo ovaj naš razgovor?


E, pa nemojte da me dovodite u takvu situaciju. Vi ste spremili pitanja? Prema tome, na sredu s pitanjima.


Opišite sebe u tri reči.


Uh, uh, uh, što je to teško! Reći u tri reči nešto o sebi. To bi možda mogao da kaže neko ko sa mnom živi. Prvo, jako sam eksplozivna, nedosledna, na prvoj prepreci pokleknem. Sve što sam u životu uradila bilo je iz "cuga“, ili nikad. I nedisciplinovana sam. I to je sve, sve tri loše osobine.

Olga Ivanović (foto: TV novosti)


Pa dobro, kažite onda tri dobre.


Mlislim da sam vrlo humana, da imam mnogo razumevanja za ljude oko sebe, da mogu da se vezujem za ljudske probleme, da može da me pogodi tuđa nevolja.


Jeste li brzi na jeziku, kako se to kaže?


Bila sam brža ranije, sad više nisam. Brza sam na jeziku u svojoj kući, prema osobama prema kojima nemam taj kontrolor, kad sam potpuno opuštena. Ali nisam ni prema prijateljima, ni na poslu. Uostalom, ovaj mali bi mogao da kaže štošta o mojoj brzini na jeziku (razgovoru prisustvuje mlađi sin).


Je li Vam danas žao što niste nastavili studije medicine?


Mislim da ne bih bolje prošla kao lekar. Mislim da bih bila loš lekar jer nemam tu psihičku konstituciju za lekara i mislim da je sticaj okolnosti bio vrlo dobar što sam se opredelila za glumu. I volim što sam glumica. Ranije sam volela nešto više, sada nešto manje.


Zašto?


Nekako mi se čini da ta naša profesija nije dovoljno... ne mogu da kažem da nije dovoljno cenjena, ali - eto, prosto nije dovoljno nagrađena. Nemamo odgovarajuću naknadu za svoj posao.


Mislite materijalnu?


Pa, mislim i na materijalnu i opšte na priznanja. To daleko više imaju glumci i u istočnim i zapadnim zemljama.


Kakvi ste bili kao devojka?


Strašno svojeglava! Otac je imao velikih muka sa mnom. Nisam bila jedinica ali sam dosta dugo bila jedino dete u familiji, dok nisu došla duga deca. Jedno sedam godina sam žarila i palila u velikoj familiji koja me mazila i obožavala.

Bila sam jako svojeglava i na neki način su me naučili tako da je moja volja zakon. Nije bilo stvari koje mi ne bi učinili. I u školi sam bila jako nedisciplinovana. Pravi problem. Što se tiče učenja, tu je bilo sve u redu ali sam bila stalno u dnevniku. Znate ono, ukor razrednog starešine, ukor razrednog veća. Grozno!


Jeste li kao devojka imali mnogo udvarača?


Pa kako u kom periodu. Kao devojčica sam bila grozno ružna. Sa 13, 14, 15 godina, bila sam krakata, mršava, nije se znalo koje je prednja, a koja zadnja strana i dečaci su me naravno zafrkavali. Nisam imala ništa uspeha. Bila sam muškobanjasta, volela da vozim bicikl, sport.

Međutim, kasnije sam pronašla nekakve elemente ženkosti u sebi, pa sam počela na tome da radim, da se trudim da to malo ... I onda su došli i prvi uspesi, naravno. Recimo: lepša frizura, pa malo se ofarba kosa, pa malo šminke.

To mi se dopalo, pa sam nastavila i dalje da radim na tome - sve do današnjeg dana se trudim, ha, ha, da izgledam nekako, da zabašurim koliko imam godina.



Niko me nikada nije prosio, pravo da vam kažem!




Pa koliko imate godina?


Dvadeset prve sam rođena. Vrlo sam ponosna na te moje godine i nemam razloga da ih krijem.


Šta mislite zašto druge žene tako očajnički to rade?


Ne znam zašto. Možda ja grešim što ne krijem godine jer kad kažem prave godine, ljudi mi, misleći da ih krijem, dodaju četiri, pet, a kad bih ih sakrila, onda bi mi dodavali one moje prave. Mene mrzi da krijem godine jer mogu da dođem u neku glupu situaciju, da se pojavi neka moja školska drugarica. Zašto bi ih krila?


Sa koliko godina ste se udali?


Jako kasno. Prvi put sa 26, a drugi put sa 30. Ali ta naša ratna generacija nije ni mogla drukčije da se udaje. Ko je mislio na udaju za vreme okupacije? Posle oslobođenja smo počeli sve od početka ali sve je to bilo vrlo kasno.

Tako da sam i majka postala kasno. Starijeg sam rodila u 30, a ovog malog sa 39 godina. Zato možda i ne krijem godine jer to je za mene neka vrsta afirmacije kao žene, a nikako razlog da se osećam iskompleksiranom.


Koliko su vas puta u životu prosili?


Niko me nikada nije prosio, pravo da vam kažem!


Da li to znači da ste vi isprosili svoja dva muža?


Ne, ali nikada me nisu prosili u onom smislu "Hoćete li da budete moja žena?" Od mame i tate, da kažem na klasičan način. Udala sam se dva puta iz ljubavi, ali to nije bilo prošenje. Prosto je iz te ljubavi izrastao brak.


Da li vam je prijatno da razgovarate sa novinarima?


Volim da pričam sa novinarima naročito ako lepo razgovaraju ili su duhoviti, ali ne volim kad
mi stavljaju u usta neke rečenice. Ja i nemam tako loša iskustva sa njima.


S kim se vi viđate, družite?


Prijatelje sam jako menjala u životu, i nemam one sa kojima sam već dvadeset godina. Ne znam, izgleda da nisam sposobna da budem u prijateljstvu dugo godina jer se čovek strahovito menja sam u nekoj svojoj suštini i meni je nemoguće da budem dvadeset, trideset godina sa istom osobom.

Mislim, ja ne prekidam svoje odnose sa, recimo, školskim drugaricama, ali to nije više ono što je bilo. Onda mi život donese nove prijatelje, intenzivno se sa njima družim, ali i to prođe, oni odu svako na svoju stranu.

To je lepo kao uspomena, ali nije više ono što je bilo.


Vozite li kola?


Ne, ne vozim. Počela sam da učim, pala sam na vozačkom ispitu i digla ruke. Kao što sam rekla malopre - ili iz cuga ili nikad!


Kako izlazite na kraj sa dva sina i mužem? Mislim sa tolikim muškim svetom u kući?


E, tu ste pogodili u žicu. Jako sam se umorila i čini mi se da više ne mogu.


A da umesto jednog sina imate kćer?


Mislim da ne bih volela jer sumnjam da kćeri nešto pomažu. Možda je trebalo da sinove vaspitam drukčije, da oni imaju malo više dužnosti u kući, da mi olakšaju. Da ne prave toliki lom, da održavaju svoje sobe, da se brinu o svojim stvarima, sklanjaju garderobu, te neke osnovne stvari.



Ne mogu da se pomirim da na drugim planetama nema života




O čemu razmišljate kad ste sami?


Najčešće se trudim da prevaziđem neka svoja loša raspoloženja. Vrlo sam sklona depresijama, crnim mislima. Ujutro kad se probudim, treba mi pola sata da se onaj jezičak na onoj vagi nekako stabilizuje, da dođe do balansa.


Šta mislite, hoćete li dugo živeti?


A ja, iskreno da vam kažem, ne bih volela da dugo živim. Volela bih da živim onoliko dugo koliko sam sposobna za život, u svakom smislu. A onu, duboku starost, kad čovek prosto samo vegetira, to stvarno ne bih volela da dočekam.

Dok sam aktivna, dok su mi i fizičke i umne snage, aktivne, toliko dugo. Dalje ne.


Razmišljate li o načinu na koji ćete umreti?


Da. Znam samo da bih volela da me spale. A o smrti razmišljam na jedan čudan način. Skoro sam sasvim sigurna da ću hteti, mada čoveka niko ne pita kako hoće da umre, da ću hteti da umrem u bolnici.

A kao i nešto mu dođe nehumano da čovek umre u bolesničkoj sobi, okružen indiferentnim ljudima? U stvari, šta tu ima drugo da se uradi? Tu nije potrebna humanost. Čoveku na samrti je potrebna stručna sestra, je l’ tako?

A sva ona deca i familija, svi ti koji se muvaju tu i plaču, samo je jedno odmaganje, je l’ tako?


Da li biste voleli da doživeti trenutak otkrivanja neke nove civilizacije na drugim planetama?


Vrlo bih volela. Baš sam razmišljala o tome kako ću 2000. godine imati, pomozite mi da izračunam, imati negde oko 80 godina.

Ta godina može da nam donese takve stvari o kojima mi i ne sanjamo! Ja prosto ne mogu da se pomirim da na drugim planetama nema života. Ne znaš ti šta ima tamo!

Ima nekog zrnca razuma u Denikenovim knjigama u kojima on tvrdi da su Zemlju posetili stanovnici drugih planeta. Ima tu nečega, nije to pusto lupetanje!


Da li se rado sećate vremena kada ste bili mladi?


Pa, čovek uvek misli da je neko drugo vreme bilo lepše. To je skoro po pravilu tako, i za mene je u svemu bilo više draži nego sada. Svud sam nalazila neke tajne, pa kuda ću pre. Baš u ovom istom gradu, u Beogradu, koji je onda imao tri automobila i nije izgledao kao danas.

Ali, on je imao nekih čari. Te čari su, u stvari, bile moje godine.


Jeste li pedantni?


E, to je sad jedno vrlo čudno pitanje i ja moram da razmislim šta da vam odgovorim. Na nekim stvarima sam vrlo pedantna, a na drugim haotična. Recimo fijoke. Fijoke su kod mene haos u kome se ja inače odlično snalazim.

A kad je u pitanju higijena, tu sam bolesno pedantna. Muku sam mučila sa sinovima koji nisu hteli da se peru.

Naravno, čim počne zaljubljivanje u devojčice, počne i pranje.


Šta mislite, kakva ćete biti svekrva?


Teoretski gledano, sada mislim da ću biti dobra svekrva jer nemam one klasične predrasude o snaji i svekrvi. Ali ne znam šta nosi život. Kad si u svakodnevnom kontaktu, jako je teško to reći.

Ne bih volela da budem svekrva tako što smo i snaha i ja domaćice u istoj kući. Ona treba da ima svoju kuću, a ja da ostanem u mojoj kući.


Jeste li tukli decu?


Znate, ja sam od onih osoba koje ne smeju da tuku dete jer kad ga uhvate da biju, ne znaju da stanu. Decu treba udarati ali ne u afektu, nego hladnokrvno. A ja dete tučem samo kad jako pobesnim.


Jeste li kao dete dobijali batine?


Ne, nisam. Ali se saćam jednog šamara koji sam dobila od oca kad mi je bilo 23 godine. Sa mlađom sestrom sam se posvađala, sestra me je naljutila i ja sam bacila jednu čašu na pod. U tom je ušao otac na vrata, nije ga zanimalo ko je u pravu.

Jednostavno je na taj moj gest razbijanja čaše reagovao šamarom, na šta sam se ja uvredila i jedno mesec dana nisam sa njim htela da govorim.

Olga Ivanović: Na nekim stvarima pedantna, na nekim haotična
(foto: TV novosti)


Sa ženama se ne slažem dobro




Jeste li bili očeva ljubimica?


Nisam, naprotiv. Otac me je stalno negirao u životu jer ništa nije bilo onako kako je on zamišljao, sve je bilo suprotno. Mi smo imali jedan konflikt, dosta smo slični on i ja, jer sam ja uvek tražila da mi svaku svoju zabranu motiviše, obrazloži, a njemu to nije padalo na pamet da čini.

On je jednostavno izdavao naređenja. A ja, na svetu najviše mrzim naređenja!


Da li to znači da svojoj deci uvek objašnjavate svoje stavove?


Objašnjavam, ali i tu postoji jedan feler u vaspitanju. Jer ja sam neke stvari morala da prihvatim iako mi ih otac nije objasnio. A moja deca baš zato što previše objašnjavam neke stvari apsolutno neće da akcentiraju.

A njihov otac je pomalo kao moj otac. On vaspitanje poistovećuje sa dresurom. Ja se opet trudim da tu dresuru ublažim i deca su onda tu negde između nas, u jednom raskoraku mog i njegovog stava.


Jeste li vi tip žene koja se bolje slaže sa muškarcima nego sa ženama?


Jesam. Sa ženama se ne slažem dobro. Recimo kad idem u neko nadleštvo da svršim neki posao i vidim ženu, da ona o tome odlučuje, ja unapred znam da će to biti promašaj. Ne znam zašto je tako.


Čega se plašite?


Plašim se mnogih stvari. Najviše se plašim za decu. Oko dece ima milion strahova. Onog momenta kad mi dete dobije temperaturu 38 stepeni, ja imam 42. To me raspamećuje.


A plašite li se, na primer, miša?


Miša? Ne! Miša obožavam, to je tako mala slatka životinja!


A zmije?


Au! Zmiju mi nemojte pominjati. Zmija, to je užas, naježim se na samu pomisao. Imam još jedno iskustvo sa strahom. Za vreme zemljotresa bila sam u Banjaluci. To je strah koji se ne može uporediti ni sa jednim drugim.

To je onaj pravi, životinjski strah.

Bila sam u hotelu "Bosna“ na drugom spratu i meni je padalo na glavu svašta, nisam ni shvatila u prvi mah o čemu se radi.


Jeste li se vraćali svojoj majci u onom klasičnom smislu?


Ne, nisam se nikad vraćala u definitivnom smislu.


A jeste li se pakovali?


Pakovala sam se u prvom braku. U drugom nisam. Ti koji se vraćaju mami, žive sto godina zajedno.


Jeste li taktični?


Ne, za to sam antitalenat. Nisam nikakav diplomata i to mi je veliki minus. Jer da imam malo više takta, život bi mi sigurno bio lepši. Ali to se ne može naučiti, s tim se čovek rodi. Prosto kao što je neko daltonista, tako neko nema takta.

Ja iz najbolje namere umem da izvalim takvu groznu stvar, da lupim nešto i da tek posle shvatim da sam lupila.


Jeste li disciplinovani?


Nisam. I imam još jednu manu - užasno zakašnjavam. Skoro da nisam u stanju da budem tačna. Ja se u stvari kockam s vremenom. Meni to knap vreme stvara neku vrstu uzbuđenja, kao na trkama.

I ja, umesto da lepo pođem ranije, gledam u sat i još uzimam jedan posao da radim. Tenzija raste, nervi se španuju, kao neki finiš na konjskim trkama. Kladim se sama na sebe i uvek izgubim jer zakasnim, ha, ha, ha! 


Kako vam muž to podnosi?


On to ne može da podnese i na sreću retko izlazimo zajedno. A kad putujemo, on se skloni negde ili ode, a ja po svome. Ovaj mlađi sin je isti na mene, a stariji na oca, smiren.


Jeste li igrali u drami?


Jesam ali sam uvek bila katastrofa! Moja je drama uvek smešna. Moja intimna drama je što sam ja smešna u drami! Smešnija sam u drami nego u komediji. Ozbiljno. Ja ne znam zašto je to tako. Čak i u privatnom životu, kad mi se dogodi nešto grozno i odem kod prijateljice sva očajna da joj o tome pričam - ona se smeje.

Pa mislim da li je moguće da ću ja jednog dana umreti, a drugi će se smejati? Ja ne mislim da sam smešna, i čak mislim da uopšte nisam ni komičarka. Ja sam karakterna glumica. A u životu sam ja mojim prijateljima smešna!

Razgovarala: Mina Selimbegović, obrada: Yugopapir (TV novosti, januar 1973.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate