Žarko i Dušan Dančuo, zajedno počeli da pjevaju 1952: Mužu i sinu slava, a mami - kuhača i metla!




Vidite, to su bile pristojne puce. Ali kaj sam ja već svašta doživela! Znate, meni baš nije jako drago kaj mi je sin pevač. Druge mame su ponosne kad im sin počne pevati. To im godi. I ja bi bila da je samo Žarko peval. Ali ovak; imati dva pevača v kući, to je malo previše

Ožujak 1968: Zaboravio sam broj kuće u kojoj stanuje obitelj Dančuo. Ali dva automobila nepogrešivi su orijentiri. Jedan stariji, sporiji, ali dostižni "VW" i brza "Simca 1000 GLS". Sasvim je jasno što pripada ocu, a što sinu. Iz stana na posljednjem katu čuje se pjesma "Znam, znam", koju u duetu izvode tata i sin.

Odjednom se vrata naglo otvaraju i na njima se pojavljuje namješteno stroga lica mama Dančuo.


*****



- Oh, vi ste! A ja sam mislila da se pred vratima šuljaju Žarkove obožavateljice.

Strog izraz u trenutku je zamijenio široki blagi osmijeh.

- Ja onak slovim ko stroga mama Dančuo. Nemrete drukče. Te puce znaju sedit po štengama i čekat na Žarka.

Nasmijan i srdačan, pojavljuje se Dušan Dančuo, poznati zagrebački pjevač, a zatim i njihov sin Žarko, koji u kućnom ogrtaču djeluje vrlo dostojanstveno.

- Vidite, osim ove male sobe imamo još jedan sobičak. I to je sve - pokazuje mi Duško.

Sve je minijaturno, pa stan zaista djeluje prenatrpano.

- Obojica smo pjevači, obojica moramo raditi, ali mi smo na neki način dva svijeta. Žarko ima svoje društvo, a ja svoje.

Sin, mama i tata Dančuo (foto: Plavi vjesnik)

- Postoji mogućnost da dobijemo veći stan - progovorio je Žarko. - I to bi nam sad bilo dovoljno. Meni još ne treba poseban stan. Dok završim faks, dok se lagano zaljubim ...

Zvoni telefon i Duško nekoj djevojci objašnjava da mu sina nema kod kuće, a zatim nastavlja razgovor.

- Ono da ćeš se zaljubiti, kako si rekao, to će već teže ići, koliko ja tebe poznajem. Bitno je da ti netko odgovara, da se slažeš s njim. Ljubav će s vremenom doći...

Zvoni telefon. 

Žarka opet nema kod kuće.

Nakon desetak telefonskih poziva dežurstvo preuzima mama:

- To je dobro dok Žarka zovu. Ali kad dignem slušalicu i čujem glasić: "Molim vas Duška ..." Kojiput je svega toga malo previše. Ako danas nisu barem pedeset puta zvale, onda nisu nijedanput.

Tri djevojke došle su pozdraviti svog idola Žarka.

Pričekale su da im potpiše na fotografiju i otišle.

- Vidite, to su bile pristojne puce. Ali kaj sam ja već svašta doživela! Znate, meni baš nije jako drago kaj mi je sin pevač. Druge mame su ponosne kad im sin počne pevati. To im godi. I ja bi bila da je samo Žarko peval. Ali ovak; imati dva pevača v kući, to je malo previše.

Meni je dosta. Mužu i sinu slava, a meni kuhača i metla ... Ja sam obično iskrena, a sad vi napišite kaj hoćete.


Imam dva pevača, ali Vici Vukovu skidam kapu



Opet zvoni telefon. Ženski glasić cvrkuće.

- Nema ga kod kuće. A tko zove? Iz Skoplja?

- Tu sam! - skače sa stolice kao oparen Žarko i preuzima slušalicu:

- Ciao, Maco! Kako si? Jesi dobila ploču za rođendan? Idem u ponedjeljak u Beograd snimati za Interviziju. Ne, nisam neraspoložen. Nego, nisam sam u sobi...

Poslije tog razgovora zbunjeno izvlači manšete košulje i poigrava se zlatnom narukvicom na desnoj ruci. Kretnje koje izvodi za vrijeme nastupa.

- Stalno mu govorim da se kontrolira i da to ne radi na pozornici. Ja mu govorim ko gledalac, a ne ko mama. Onda, na zagrebačkom festivalu, previše je kroz nos peval. Ne sviđa mi se uvek kak peva. Ni jedan pevač, pa ni Žarko, nema sposobnosti koju ima tata.

Kad Duška slušaju, svak ima osećaj da samo za njega peva.

Ja sam objektivna. Ja imam dva pevača, ali Vici Vukovu skidam kapu.

Tata Dančuo se složio s mišljenjem.

- Sad reklamirate konkurentsku firmu - protestira Žarko. - Vice je konstantno dobar, ali isti. Sve treba probati. Treba kopati. Kao Gabi Novak, Zdenka Vučković. To malo kroz nos, mislim, to sam namjerno tako pjevao, jer se te vibracije na kraju lakše i efektnije izvedu. To je novi stil. Jeste čuli "Deborah"?

Dušan Dančuo je tog trenutka pustio jednu svoju staru ploču. Interpretacija je bila naglašeno nazalna.

- To je moja prva ploča. Snimio sam je zahvaljujući Žarku. On je mene otkrio kao pjevača.

- Istina je, ja sam tatu otkrio. Kao dijete snimao sam neku radio-dramsku emisiju. Usput sam nešto pjevušio. Pitali su me tko mi to u porodici pjeva. Rekel sam: tata. I kad su se moje prve snimke počele vrtjeti na radio-stanici, izašla je tatina prva ploča. Tako smo mi zajedno počeli pjevačku karijeru 1952. godine.

Istovremeno je zazvonio telefon i zvonce na ulaznim vratima. Žarko se vratio u sobu i obavijestio oca:

- Rista, traže i tvoje slikice.

Zatim se ponovo oglasilo zvonce na ulaznim vratima. Ali bio je to stari tatin prijatelj, koji je navratio na proputovanju kroz Zagreb. Rekao mi je:

- Duško je pjevao otkako ga znam. Još dok je bio krojač, na poslu je toliko pjevao da bih mu znao reći: pobogu, Duško, prestani.

Na magnetofonu se vrtjela vrpca sa snimkom pjevačice koju sam uzaludno pokušavao identificirati. Bila je to snimka malog Žarka, "čuda od djeteta".

Žarko Dančuo: Gost stalne rubrike Plavog vjesnika


Plakati kroz tuđe riječi za mene je kič



- Bil je osam dana star kad se deral ko lud - priča Duško. - Otvorio sam radio i mali je ušutio. Uvijek je volil muziku.

- Bilo je dovoljno malo taknuti gitaru i već je bil miran - potvrđuje mama. - S pet godina je počel klavir učiti. Posle je išel u školu, pa na ritmiku, pa u srednju muzičku školu. Učil je pjevanje. Nikad nije imal vremena za igru. Bil je jako ozbiljan i uvijek je bil među ozbiljnima, ispred svojih godina.

On sve tako mirno, flegma nješava. Strahovito je ozbiljan. I mnogi ljudi zbog toga dobivaju pogrešnu predodžbu da je prepotentan.

Omiljen u društvu uz čašu najpopularnijeg napitka
(foto: Plavi vjesnik)

Žarko se smješka, malo podrugljivo.

- Jedino ne znam od koga je to nasledil. Svaku drugu njegovu stvar znam određeno. Vredan je po tati i dedi. Reže sve kao ja. Voli društvo, to je po teti Mirjani, poznatoj zagrebačkoj operetnoj pjevačici. Na baku Martinović je osjetljiv...

- Čujte, ja jesam malo nepovjerljiv - umiješao se Žarko. - Svi bi ljudi htjeli kontaktirati sa mnom. Odvažem pa onda razgovaram. Ja sam previše osjećajna duša. Katkad sam malo ukrućen na pozornici, ali nisam prepotentan. 

Kad pjevam tuđe tekstove, tuđe melodije, osjećam se nelagodno. Plakati kroz tuđe riječi za mene je kič. Kad pjevam svoje tekstove, sasvim je drugačije. Ja ne mogu pjevati neke stvari proživljeno, kad je očito da još nemam dovoljno životnog iskustva.

Sve te priredbe, festivali, meni to smešno zgleda.

Toliko ljudi koncentrirano na jednom mjestu, toliko puno očekuju od toga, a meni je sve tako jednostavno.

Zvuči pomalo naduveno. 

Ali treba imati na umu da je to mladić koji je odrastao uz pljesak publike.

Razgovarao: Ivan Kreutz, obrada: Yugopapir (Plavi vjesnik, III 1968.)




Podržite Yugopapir: FB TW Donate