Dugim ležanjem po bolnicama u kojima je ostavio najlepše dane svoje mladosti, nemaštinom koja ga je prirodno usmeravala na prijateljstvo sa sebi ravnima, i stalnim druženjem sa gitarom, Točak je izgradio jedan poseban način života u kome se najbolje i najkomotnije osećao. U sukobu sa realnostima "drugog sveta" on se totalno okrenuo muzici i posvetio tako strastveno da je često zanimljivo razmišljati šta bi bilo od njega da nije otkrio ljubav prema muzici
Džuboks, avgust 1975: Šumadijska rok grupa koja, objektivno, nema popularnost BIJELOG DUGMETA, legendarnost ni iskustvo INDEXA, sigurnost YU GRUPE, sjaj i veličinu ansambla TIME, ozbiljnost KORNI GRUPE, ali istovremeno i sastav bez koga bi današnja jugoslovenska muzička scena bila siromašnija za istinsku atrakciju
Grupu Smak upoznavao sam, kada se svega dobro setim, dugo, možda čak godinama. Verovatno je baš zato moja privrženost njima velika i iskrena mada je već dugo prepuštena i izložena primedbama "prijatelja sa strane".
"Ko pokuša da na području istine nastupi kao autoritet strada od podsmeha bogova"
U mojim razmišljanjima o
ovoj muzici uvek sam ostao u ubeđenju da i onaj koji je pozvan da
sudi, kritikuje ili ocenjuje mora imati svoju "slabost".
Mora kao smrtnik da napravi ponekad neke privatne gradacije i mora da
se prepusti osećanjima.
Za mene je grupa SMAK od samog početka
bila vrlo interesantna. Nisam je gledao samo kao grupu muzičara željnu afirmacije već sam kroz nju tumačio relacije u našem "šou
biznisu". Oduševljavao sam se njihovom željom da uspeju,
njihovim verovanjem u tu, često neshvatljivu, muziku.
Divio sam se
njihovoj neiscrpnoj energiji koja im nije davala da odustanu od svega
u nekoliko kriznih trenutaka.
Skupili su se iz različitih gradova i
ujedinili sa željom da neguju muziku koju niko u Srbiji sedamdesetih
godina nije ponudio.
Ti momci su, opet, iz različitih socijalnih
sredina. Da su pošli nekim drugim putevima verovatno bi pre uspeli.
Da su želeli, mogli su, kao dobri muzičari, svirajući
komercijalniju muziku mnogo ranije da naprave ime i pare. Oni su sve
drugo odbili ili ostavili, tvrdoglavo verujući u ono što sviraju.
I
u danima nemaštine nisu gubili dah.
Uvek su sa verom pričali o
budućnosti jer je "to vreme koje dolazi" ono što oni
čekaju.
Od početka su nudili avangardnu muziku za kraj odakle
dolaze. Prva su muzička grupa iz Srbije koja je počela da se bavi
ozbiljnijim stvarima u rocku. Njihova je, možda nesreća što nisu
pri sebi, uz sebe uvek imali nekog ko bi njihove lucidne, često
grandiozne zamisli ukomponovao u ono što se realno moglo ponuditi
publici.
Ovako, oni su godinama bili heroji publike pre svega više
zbog instrumentalnih sposobnosti i kompaktnosti u muziciranju nego
zbog same muzike i vlastitih kompozicija koje su nudili. Srećom u
poslednje vreme i to se izmenilo ... i, opet srećom, ja nisam više
jedini kome su oni slabost.
Rekoh, SMAK sam upoznavao
godinama.
Prva faza razvoja grupe
Prvo sam saznao za Točka.
To je bilo 1969. godine u jedno
sasvim drugo vreme. Tada smo svi bili mlađi. Tada smo znatiželju za
avanturama zadovoljavali lutanjem po belom svetu za kojim sada možemo
samo da žalimo. Tada se svirala jedna druga muzika, koju danas svi
generalno nazivaju UNDERGROUND. Tada su se ljubile ko zna čije sada
ženske.
Tada, ruku na srce, niko nije verovao da se kod nas može
svirati "velika muzika".
Istina Bata Kovač je imao nekoliko poštovalaca i
nešto malo više "navijača" ...
Baš u jedno takvo vreme
ja sam čuo za Točka.
Za njega je moj brat Bora Đorđević (danas
poznati akustičar iz grupa "Zajedno", "Bora i
drugovi" i "Suncokret") tada čačanski dečak koji se
zanosio muzikom, tvrdio da je "gitarista neverovatnih
mogućnosti".
Čini mi se da u nekom zabačenom ćošku ormana
među starim rukopisima i prepiskama imam i neko Borino pismo sa
fotografijom sastava "Dečaci sa Morave" na kojoj je
obeležen strelicom "taj izvanredni Točakić".
Mada je
objašnjenje zvučalo prilično ubedljivo i mada sam uvek bio posebno
priklonjen ljudima iz Čačka ako zbog ničega drugog ono jer i sam
vučem odatle neke korene, bio sam ipak i pomalo skeptičan.
Recimo:
kako to da neko sa obale Morave može da svira baš kao Borko Kacl,
Boček, Vedran Božić ili Dragi Jelić.
Nekako, priznaćete, nije se
baš uklapalo.
Sticajem raznih okolnosti u naredne tri godine nisam o
Točku saznao mnogo. Kasnije sam čuo da je potražio sreću
po klubovima Belgije i Holandije. Slabog zdravlja i prilično
nespreman na fizička iskušenja nije mogao da ispunjava sve obaveze
jednog profesionalnog muzičara, a verovatno je i nostalgija dala svoj
priličan doprinos, tako da se Točak krajem 1971. godine definitivno
obreo u Čačku.
Sa sobom je iz "sveta" doneo jedno
"pametno" iskustvo i gitaru marke FENDER. Na njoj će
kasnije sam napraviti nekoliko izmena i to je onaj čudan instrumenat
kome je Točak i danas veran.
Kod kuće ga nije čekala
materijalna sigurnost. Iz jedne je od siromašnijih, a mnogočlanih
porodica tako da je morao misliti o svojoj budućnosti.
U početku je
svirao po čačanskim parkovima, kafanama a imao je i učenike koje
je obučavao veštinama na gitari. No to mu nije bitno menjalo
finansijsko stanje.
Neka mi oprosti što ću preći granice patetike
i spomenuti one dane kada bi ujutru kupio burek a uveče se vraćao
na smetlište tražeći ostatke tog istog bureka.
Vreme sa dosta
gladnih dana Radomira Mihajlovića.
Baš u takvim danima Točak je
susreo Kepu i Zorana.
Slodoban Kepa-Stojanović je išao u
gimnaziju i svirao bas gitaru. Uskoro su se svi okupili kod Zorana i
tako; na stalnim putovanjima između Čačka, Kraljeva i Kragujevca
nastao je trio SMAK.
Tri prijatelja će uvek ostati kostur grupe,
njen instrumentalni osnov a od samog početka počeće da brinu o
vokalnom solisti. To će vremenom postati najveći i najdugotrajniji
problem sa kojim će se suočavati, mada ne i jedini.
Kroz prvu fazu
razvoja grupe (dok se nismo bolje upoznali i dok nisu počeli dani
snimanja i veće afirmacije) pevači su prolazili dosta često kroz
redove SMAKA.
O samoj grupi, muzici i ljudima koji su je činili
nisam mnogo znao osim da sam plakate sa njihovim imenom često viđao
u Kragujevcu kada su me putevi nanosili u prestonicu Šumadije. Sećam
se da mi je o njima sa oduševljenjem pričao moj prijatelj Dragiša
Petrović koji je tada vodio popularnu radio-emisiju "Čavrljanje".
Pamtim i prvi susret sa grupom.
Bilo je to maja 1972. godine prilikom godišnjice
spomenute emisije. Dragiša je pravio proslavu sa "živim delom"
iz jedne bioskopske dvorane u prvom delu emisije, a za drugi deo
predvideo je program iz studia sa gostima.
A ti gosti bili smo Raša
Đelmaš koji je tada svirao bubnjeve u POP MAŠINI (nekako tada baš
i osnovanoj) i ja koji sam imao zadatak da ispred emisije VEČE UZ
RADIO, a u odsustvu Nikole Karaklajića čestitam jubilej, ispričam
nekoliko novosti iz sveta pop muzike i donesem nekoliko zvučnih
noviteta.
Kasno smo krenuli iz Beograda i posle pravih Rašinih
vratolomija stigli u Kragujevac na sam kraj "živog dela"
programa i čuli, doduše svega nekoliko minuta, muziku grupe SMAK.
Prvi utisak koji sam poneo bila je UVEŽBANOST, ali iskreno nisam bio
specijalno impresioniran. Možda i zato jer sam čuo svega jednu
nekompletnu numeru.
Kasnije, te iste 72. sve
češće sam se susretao sa imenom Točak.
Gdegod da sam išao po
Srbiji slušao sam priče o njemu i njegovoj veštini.
Ne grešim
niti preterujem kada kažem da su još tada o njemu kružili mitovi.
Znam da su u Čačku svi bili ponosni na gitaristu. Ono što su za
taj lepi grad bili Mišović i Kićanović u košarci, Radonjić ili
Topalović u fudbalu - to je bio Točak u muzici.
On je, opet, koliko
znam i tada kao i sada na sve to obraćao malo pažnje.
Bez obzira
što je bio tu, u gužvi, kafanama, na igrankama, na trgu, među
živim ljudima bio je hermetičan na svoj način, udaljen od svega
toga, privržen nekom svom posebnom svetu.
Dugim ležanjem po
bolnicama u kojima je ostavio najlepše dane svoje mladosti,
nemaštinom koja ga je prirodno usmeravala na prijateljstvo sa sebi
ravnima, i stalnim druženjem sa gitarom on je izgradio jedan poseban
način života u kome se najbolje i najkomotnije osećao.
Kako Točak psuje na gitari...
U sukobu sa
realnostima "drugog sveta" on se totalno okrenuo muzici i
posvetio tako strastveno da je često zanimljivo razmišljati šta bi
bilo od njega da nije otkrio ljubav prema muzici.
Nju je voleo, sam
je učio, otkrivao i kasnije počeo da stvara na način koji je često
nerazumljiv ali koji se idealno uklapa u njegovo shvatanje života.
Šta ga je u muzici zanimalo?
Čini mi se sve ono što je nosilo neku
neobičnost a tražilo majstorstvo i virtuoznost u izvođenju.
Često
smo pričali o interesovanjima i ukusima i na osnovu tih razgovora
slobodan sam da izvučem zaključak da on izdvaja muziku sastava YES
i JETHRO TULL, a da kao gitariste pre svih poštuje CLAPTON-a,
GALLAGHER-a i u poslednje vreme McLAUGHLIN-a.
Što se tiče naše
moderne muzike znam da je oduvek sa najvećom pažnjom i poštovanjem
pratio rad Kornelija Kovača a siguran sam da voli i ono što stvara
Dado Topić.
Još je nešto zanimljivo kada se priča o Točku: note
nikada nije ni pokušao da uči, mada gitaru poznaje izuzetno dobro.
Izmislio je svoj poseban štim, a ima bezbroj bezimenih akorada koje
prosto naziva "Točkovi akordi".
Na gitari zna da izvede
praktično sve.
U stanju je da preko nje PSUJE i - verovali ili ne - Točak PSUJE NA GITARI!
Toliko vešto podražava glas da to često deluje neverovatno.
U to vreme YU GRUPA je
bila na vrhuncu svoje moći, TIMEOVCI su ratovali na drugom planu sa
KORNI GRUPOM.
Tih dana SMAK je želeo
slavu.
U to gladno vreme, sanjajući o velikim danima, a živeći od
mrvica, trio je vežbao kao nijedna naša grupa. Nisu na živo imali
još sigurnost ni ubojitost, ali su sate i dane provodili uvežbavajući
do najmanjih sitnica komplikovane Točkove zamisli.
Ali te
kompozicije nisu svirali po gradovima u kojima su gostovali. Bojali
bi se reakcije i nerazumevanja. Zato su imali jedan pristupačniji
program ukomponovan od prearanžiranih rock numera u kojem se sve
zasnivalo na Točkovim majstorijama i gde su Kepa, Zoran i "pevač
na proputovanju" često bili ipak samo "ljudi u senci".
Točak je najviše dana
provodio u komponovanju.
Mislim da je taj period od 1971. do sredine
1973. godine bio period stvaranja.
To vreme nazivam "Biska
period".
Biska je ličnost iz Točkovog detinjstva i mladosti.
Taj čačanski ENFANT TERRIBLE bio je jedan od retkih koji su iskreno
voleli nesrećnog dečaka sa gitarom i koji su mu uvek ostajali
dosledni drugovi.
To prijateljstvo Točak nikada neće zaboraviti i u
ime njega napravio je 22 zanimljive kompozicije: od "Biska 2"
do "Biska 23".
Svaka od tih kompozicija je neobična,
kompleksna, puna čudnih harmonskih i ritmičkih rešenja a duboke
utiske ostavlja i zbog teksta. U stvari svaka pesma je deo beskrajnog
dijaloga između gitariste i njegovog prijatelja koji je uvek
udaljen, odvojen tamnijom stranom života.
Kroz "muzička pisma"
Točak priča svom Biski o svetu, slobodi. Daje mu savete, poziva ga
da se vrati na pravi put. Mene su "Biska" pesme uvek pomalo
zbunjivale i iskreno mislim da ta duboka iskrena Točkova ostvarenja
zaslužuju malo bolju muzičku analizu, možda i veću pažnju.
Jer,
to je prvi jugoslovenski rock pokušaj u novom pravcu i sa
specifičnom težinom. Ubeđen sam da ako se ikada bude ostvario
album "Biska" da će to biti nešto što će izlaziti iz
okvira poznate muzike.
Izlazak iz trougla Kragujevac - Čačak - Kraljevo
Poslednji put kada sam sreo Točka pričao mi
je da radi na "Biski 24". Za sam kraj ciklusa ostavio
je "Bisku 13". Sve što treba reći, tvrdi, staviće u
okvire te kompozicije i to će biti kulminacija, kraj sa "Biska
periodom."
Od svih tih pesama posvećenih "prijatelju sa
bogatom prošlošću ali neizvesnom budućnošću" najpoznatije su
"Biska 13" i "Biska 16" koje se nalaze na prvoj
singl ploči grupe (izdanje PGP RTB, mart 1974).
Publici su
najpoznatije "Biska 17" i "Biska 18". Naročito
je zanimljiva ova poslednja spomenuta jer je uvek na koncertima
izazivala kontroverzne reakcije kod publike i stručnjaka.
No,
vratimo se grupi.
Leto 1972. godine SMAK je proveo svirajući po
Herceg Novom i okolini. Kako je sve zvučalo - nisam siguran, ali znam
da sam kasnije od Popa Asanovića, Dade Topića i Vedrana Božića
čuo da su bili iznenađeni muzikom nepoznate grupe, a pogotovu
Točkovom veštinom.
Jedno je bilo evidentno: činili su ustupke
publici svirajući poznate stvari drugih autora, a istovremeno mučili
muku sa pevačima. U slobodnim trenucima vežbali su svoje
kompozicije i maštali o kvalitetnijoj opremi.
Po povratku počinju u
novom pravcu.
Izlaze iz trougla Kragujevac - Čačak - Kraljevo i
zadobijaju publiku širom Srbije.
Bili su od samog početka
hendikepirani jer nisu imali čoveka koji bi vodio posao kako treba. O njima su brinuli prijatelji sa iskrenim namerama i sve
je bilo lepo, samo od takvih odnosa nije bilo uopšte novaca, iako su
dvorane bile svakim danom sve punije, a prijem sve bolji.
Sećam se da je u rano
proleće 1973. godine u našu redakciju stiglo pismo-paket jednog
vojnika iz Novog Sada.
On je bio Čačanin i u pismu je poslao
magnetofonsku traku sa objašnjenjima da su na njoj snimljeni radni
materijali Radomira Mihajlovića Točka.
Posle prvog slušanja ostao
sam iskreno zadivljen.
Ceo dan sam jurio po "Šumatovcu" i
dovodio "Džezere" ("stručni" termin za pop
muzičare) da daju svoj sud.
Možda zato što se radilo o snimcima
napravljenim na akustičnoj gitari, najviše interesovanja pokazali su
prijatelji iz ansambla "S vremena na vreme" koji su odmah tvrdili da se radi o izuzetnom gitaristi.
Ceo dan proveo sam slušajući
traku koju mi je poslao nepoznati prijatelj (kome sada ne znam ni
imena), i kao danas sećam se i dveju kompozicija koje su mi se
posebno svidele: jedna se zvala "Ulazak u harem", a druga
"Bluz u parku".
