Smak, nastajanje YU rock fenomena (1. deo): "Bluz u parku" - traka iz vojničkog paketa...



Dugim ležanjem po bolnicama u kojima je ostavio najlepše dane svoje mladosti, nemaštinom koja ga je prirodno usmeravala na prijateljstvo sa sebi ravnima, i stalnim druženjem sa gitarom, Točak je izgradio jedan poseban način života u kome se najbolje i najkomotnije osećao. U sukobu sa realnostima "drugog sveta" on se totalno okrenuo muzici i posvetio tako strastveno da je često zanimljivo razmišljati šta bi bilo od njega da nije otkrio ljubav prema muzici 

Džuboks, avgust 1975: Šumadijska rok grupa koja, objektivno, nema popularnost BIJELOG DUGMETA, legendarnost ni iskustvo INDEXA, sigurnost YU GRUPE, sjaj i veličinu ansambla TIME, ozbiljnost KORNI GRUPE, ali istovremeno i sastav bez koga bi današnja jugoslovenska muzička scena bila siromašnija za istinsku atrakciju

Grupu Smak upoznavao sam, kada se svega dobro setim, dugo, možda čak godinama. Verovatno je baš zato moja privrženost njima velika i iskrena mada je već dugo prepuštena i izložena primedbama "prijatelja sa strane".


"Ko pokuša da na području istine nastupi kao autoritet strada od podsmeha bogova"


U mojim razmišljanjima o ovoj muzici uvek sam ostao u ubeđenju da i onaj koji je pozvan da sudi, kritikuje ili ocenjuje mora imati svoju "slabost". Mora kao smrtnik da napravi ponekad neke privatne gradacije i mora da se prepusti osećanjima. 

Za mene je grupa SMAK od samog početka bila vrlo interesantna. Nisam je gledao samo kao grupu muzičara željnu afirmacije već sam kroz nju tumačio relacije u našem "šou biznisu". Oduševljavao sam se njihovom željom da uspeju, njihovim verovanjem u tu, često neshvatljivu, muziku. 

Divio sam se njihovoj neiscrpnoj energiji koja im nije davala da odustanu od svega u nekoliko kriznih trenutaka. 

Skupili su se iz različitih gradova i ujedinili sa željom da neguju muziku koju niko u Srbiji sedamdesetih godina nije ponudio. 

Ti momci su, opet, iz različitih socijalnih sredina. Da su pošli nekim drugim putevima verovatno bi pre uspeli. Da su želeli, mogli su, kao dobri muzičari, svirajući komercijalniju muziku mnogo ranije da naprave ime i pare. Oni su sve drugo odbili ili ostavili, tvrdoglavo verujući u ono što sviraju. 

I u danima nemaštine nisu gubili dah. 

Uvek su sa verom pričali o budućnosti jer je "to vreme koje dolazi" ono što oni čekaju. 

Od početka su nudili avangardnu muziku za kraj odakle dolaze. Prva su muzička grupa iz Srbije koja je počela da se bavi ozbiljnijim stvarima u rocku. Njihova je, možda nesreća što nisu pri sebi, uz sebe uvek imali nekog ko bi njihove lucidne, često grandiozne zamisli ukomponovao u ono što se realno moglo ponuditi publici. 

Ovako, oni su godinama bili heroji publike pre svega više zbog instrumentalnih sposobnosti i kompaktnosti u muziciranju nego zbog same muzike i vlastitih kompozicija koje su nudili. Srećom u poslednje vreme i to se izmenilo ... i, opet srećom, ja nisam više jedini kome su oni slabost.

Rekoh, SMAK sam upoznavao godinama.

Smak (foto: Džuboks)


Prva faza razvoja grupe



Prvo sam saznao za Točka

To je bilo 1969. godine u jedno sasvim drugo vreme. Tada smo svi bili mlađi. Tada smo znatiželju za avanturama zadovoljavali lutanjem po belom svetu za kojim sada možemo samo da žalimo. Tada se svirala jedna druga muzika, koju danas svi generalno nazivaju UNDERGROUND. Tada su se ljubile ko zna čije sada ženske. 

Tada, ruku na srce, niko nije verovao da se kod nas može svirati "velika muzika". 

Istina Bata Kovač je imao nekoliko poštovalaca i nešto malo više "navijača" ... 

Baš u jedno takvo vreme ja sam čuo za Točka. 

Za njega je moj brat Bora Đorđević (danas poznati akustičar iz grupa "Zajedno", "Bora i drugovi" i "Suncokret") tada čačanski dečak koji se zanosio muzikom, tvrdio da je "gitarista neverovatnih mogućnosti". 

Čini mi se da u nekom zabačenom ćošku ormana među starim rukopisima i prepiskama imam i neko Borino pismo sa fotografijom sastava "Dečaci sa Morave" na kojoj je obeležen strelicom "taj izvanredni Točakić". 

Mada je objašnjenje zvučalo prilično ubedljivo i mada sam uvek bio posebno priklonjen ljudima iz Čačka ako zbog ničega drugog ono jer i sam vučem odatle neke korene, bio sam ipak i pomalo skeptičan. 

Recimo: kako to da neko sa obale Morave može da svira baš kao Borko Kacl, Boček, Vedran Božić ili Dragi Jelić

Nekako, priznaćete, nije se baš uklapalo. 

Sticajem raznih okolnosti u naredne tri godine nisam o Točku saznao mnogo. Kasnije sam čuo da je potražio sreću po klubovima Belgije i Holandije. Slabog zdravlja i prilično nespreman na fizička iskušenja nije mogao da ispunjava sve obaveze jednog profesionalnog muzičara, a verovatno je i nostalgija dala svoj priličan doprinos, tako da se Točak krajem 1971. godine definitivno obreo u Čačku. 

Sa sobom je iz "sveta" doneo jedno "pametno" iskustvo i gitaru marke FENDER. Na njoj će kasnije sam napraviti nekoliko izmena i to je onaj čudan instrumenat kome je Točak i danas veran. 

Kod kuće ga nije čekala materijalna sigurnost. Iz jedne je od siromašnijih, a mnogočlanih porodica tako da je morao misliti o svojoj budućnosti. 

U početku je svirao po čačanskim parkovima, kafanama a imao je i učenike koje je obučavao veštinama na gitari. No to mu nije bitno menjalo finansijsko stanje. 

Neka mi oprosti što ću preći granice patetike i spomenuti one dane kada bi ujutru kupio burek a uveče se vraćao na smetlište tražeći ostatke tog istog bureka. 

Vreme sa dosta gladnih dana Radomira Mihajlovića

Baš u takvim danima Točak je susreo Kepu i Zorana

Slodoban Kepa-Stojanović je išao u gimnaziju i svirao bas gitaru. Uskoro su se svi okupili kod Zorana i tako; na stalnim putovanjima između Čačka, Kraljeva i Kragujevca nastao je trio SMAK. 

Tri prijatelja će uvek ostati kostur grupe, njen instrumentalni osnov a od samog početka počeće da brinu o vokalnom solisti. To će vremenom postati najveći i najdugotrajniji problem sa kojim će se suočavati, mada ne i jedini. 

Kroz prvu fazu razvoja grupe (dok se nismo bolje upoznali i dok nisu počeli dani snimanja i veće afirmacije) pevači su prolazili dosta često kroz redove SMAKA. 


Smak, jedna od prvih postava (foto: Džuboks)

O samoj grupi, muzici i ljudima koji su je činili nisam mnogo znao osim da sam plakate sa njihovim imenom često viđao u Kragujevcu kada su me putevi nanosili u prestonicu Šumadije. Sećam se da mi je o njima sa oduševljenjem pričao moj prijatelj Dragiša Petrović koji je tada vodio popularnu radio-emisiju "Čavrljanje".

Pamtim i prvi susret sa grupom.

Bilo je to maja 1972. godine prilikom godišnjice spomenute emisije. Dragiša je pravio proslavu sa "živim delom" iz jedne bioskopske dvorane u prvom delu emisije, a za drugi deo predvideo je program iz studia sa gostima. 

A ti gosti bili smo Raša Đelmaš koji je tada svirao bubnjeve u POP MAŠINI (nekako tada baš i osnovanoj) i ja koji sam imao zadatak da ispred emisije VEČE UZ RADIO, a u odsustvu Nikole Karaklajića čestitam jubilej, ispričam nekoliko novosti iz sveta pop muzike i donesem nekoliko zvučnih noviteta. 

Kasno smo krenuli iz Beograda i posle pravih Rašinih vratolomija stigli u Kragujevac na sam kraj "živog dela" programa i čuli, doduše svega nekoliko minuta, muziku grupe SMAK. 

Prvi utisak koji sam poneo bila je UVEŽBANOST, ali iskreno nisam bio specijalno impresioniran. Možda i zato jer sam čuo svega jednu nekompletnu numeru.

Kasnije, te iste 72. sve češće sam se susretao sa imenom Točak. 

Gdegod da sam išao po Srbiji slušao sam priče o njemu i njegovoj veštini. 

Ne grešim niti preterujem kada kažem da su još tada o njemu kružili mitovi. Znam da su u Čačku svi bili ponosni na gitaristu. Ono što su za taj lepi grad bili Mišović i Kićanović u košarci, Radonjić ili Topalović u fudbalu - to je bio Točak u muzici. 

On je, opet, koliko znam i tada kao i sada na sve to obraćao malo pažnje. 

Bez obzira što je bio tu, u gužvi, kafanama, na igrankama, na trgu, među živim ljudima bio je hermetičan na svoj način, udaljen od svega toga, privržen nekom svom posebnom svetu. 

Dugim ležanjem po bolnicama u kojima je ostavio najlepše dane svoje mladosti, nemaštinom koja ga je prirodno usmeravala na prijateljstvo sa sebi ravnima, i stalnim druženjem sa gitarom on je izgradio jedan poseban način života u kome se najbolje i najkomotnije osećao.


Kako Točak psuje na gitari...



U sukobu sa realnostima "drugog sveta" on se totalno okrenuo muzici i posvetio tako strastveno da je često zanimljivo razmišljati šta bi bilo od njega da nije otkrio ljubav prema muzici. 

Nju je voleo, sam je učio, otkrivao i kasnije počeo da stvara na način koji je često nerazumljiv ali koji se idealno uklapa u njegovo shvatanje života. 

Šta ga je u muzici zanimalo? 

Čini mi se sve ono što je nosilo neku neobičnost a tražilo majstorstvo i virtuoznost u izvođenju. 

Često smo pričali o interesovanjima i ukusima i na osnovu tih razgovora slobodan sam da izvučem zaključak da on izdvaja muziku sastava YES i JETHRO TULL, a da kao gitariste pre svih poštuje CLAPTON-a, GALLAGHER-a i u poslednje vreme McLAUGHLIN-a. 

Što se tiče naše moderne muzike znam da je oduvek sa najvećom pažnjom i poštovanjem pratio rad Kornelija Kovača a siguran sam da voli i ono što stvara Dado Topić

Još je nešto zanimljivo kada se priča o Točku: note nikada nije ni pokušao da uči, mada gitaru poznaje izuzetno dobro. Izmislio je svoj poseban štim, a ima bezbroj bezimenih akorada koje prosto naziva "Točkovi akordi". 

Na gitari zna da izvede praktično sve. 

U stanju je da preko nje PSUJE i - verovali ili ne - Točak PSUJE NA GITARI!

Toliko vešto podražava glas da to često deluje neverovatno.

U to vreme YU GRUPA je bila na vrhuncu svoje moći, TIMEOVCI su ratovali na drugom planu sa KORNI GRUPOM.

Tih dana SMAK je želeo slavu. 

U to gladno vreme, sanjajući o velikim danima, a živeći od mrvica, trio je vežbao kao nijedna naša grupa. Nisu na živo imali još sigurnost ni ubojitost, ali su sate i dane provodili uvežbavajući do najmanjih sitnica komplikovane Točkove zamisli. 

Ali te kompozicije nisu svirali po gradovima u kojima su gostovali. Bojali bi se reakcije i nerazumevanja. Zato su imali jedan pristupačniji program ukomponovan od prearanžiranih rock numera u kojem se sve zasnivalo na Točkovim majstorijama i gde su Kepa, Zoran i "pevač na proputovanju" često bili ipak samo "ljudi u senci".

Točak je najviše dana provodio u komponovanju. 

Mislim da je taj period od 1971. do sredine 1973. godine bio period stvaranja. 

To vreme nazivam "Biska period". 

Biska je ličnost iz Točkovog detinjstva i mladosti. 

Taj čačanski ENFANT TERRIBLE bio je jedan od retkih koji su iskreno voleli nesrećnog dečaka sa gitarom i koji su mu uvek ostajali dosledni drugovi. 

To prijateljstvo Točak nikada neće zaboraviti i u ime njega napravio je 22 zanimljive kompozicije: od "Biska 2" do "Biska 23". 

Svaka od tih kompozicija je neobična, kompleksna, puna čudnih harmonskih i ritmičkih rešenja a duboke utiske ostavlja i zbog teksta. U stvari svaka pesma je deo beskrajnog dijaloga između gitariste i njegovog prijatelja koji je uvek udaljen, odvojen tamnijom stranom života. 

Kroz "muzička pisma" Točak priča svom Biski o svetu, slobodi. Daje mu savete, poziva ga da se vrati na pravi put. Mene su "Biska" pesme uvek pomalo zbunjivale i iskreno mislim da ta duboka iskrena Točkova ostvarenja zaslužuju malo bolju muzičku analizu, možda i veću pažnju. 

Jer, to je prvi jugoslovenski rock pokušaj u novom pravcu i sa specifičnom težinom. Ubeđen sam da ako se ikada bude ostvario album "Biska" da će to biti nešto što će izlaziti iz okvira poznate muzike.


Izlazak iz trougla Kragujevac - Čačak - Kraljevo



Poslednji put kada sam sreo Točka pričao mi je da radi na "Biski 24". Za sam kraj ciklusa ostavio je "Bisku 13". Sve što treba reći, tvrdi, staviće u okvire te kompozicije i to će biti kulminacija, kraj sa "Biska periodom." 

Od svih tih pesama posvećenih "prijatelju sa bogatom prošlošću ali neizvesnom budućnošću" najpoznatije su "Biska 13" i "Biska 16" koje se nalaze na prvoj singl ploči grupe (izdanje PGP RTB, mart 1974). 

Publici su najpoznatije "Biska 17" i "Biska 18". Naročito je zanimljiva ova poslednja spomenuta jer je uvek na koncertima izazivala kontroverzne reakcije kod publike i stručnjaka. 

No, vratimo se grupi. 

Leto 1972. godine SMAK je proveo svirajući po Herceg Novom i okolini. Kako je sve zvučalo - nisam siguran, ali znam da sam kasnije od Popa Asanovića, Dade Topića i Vedrana Božića čuo da su bili iznenađeni muzikom nepoznate grupe, a pogotovu Točkovom veštinom. 

Jedno je bilo evidentno: činili su ustupke publici svirajući poznate stvari drugih autora, a istovremeno mučili muku sa pevačima. U slobodnim trenucima vežbali su svoje kompozicije i maštali o kvalitetnijoj opremi.

Po povratku počinju u novom pravcu. 

Izlaze iz trougla Kragujevac - Čačak - Kraljevo i zadobijaju publiku širom Srbije. 

Bili su od samog početka hendikepirani jer nisu imali čoveka koji bi vodio posao kako treba. O njima su brinuli prijatelji sa iskrenim namerama i sve je bilo lepo, samo od takvih odnosa nije bilo uopšte novaca, iako su dvorane bile svakim danom sve punije, a prijem sve bolji.

Sećam se da je u rano proleće 1973. godine u našu redakciju stiglo pismo-paket jednog vojnika iz Novog Sada. 

On je bio Čačanin i u pismu je poslao magnetofonsku traku sa objašnjenjima da su na njoj snimljeni radni materijali Radomira Mihajlovića Točka. 

Posle prvog slušanja ostao sam iskreno zadivljen. 

Ceo dan sam jurio po "Šumatovcu" i dovodio "Džezere" ("stručni" termin za pop muzičare) da daju svoj sud. 

Možda zato što se radilo o snimcima napravljenim na akustičnoj gitari, najviše interesovanja pokazali su prijatelji iz ansambla "S vremena na vreme" koji su odmah tvrdili da se radi o izuzetnom gitaristi. 

Ceo dan proveo sam slušajući traku koju mi je poslao nepoznati prijatelj (kome sada ne znam ni imena), i kao danas sećam se i dveju kompozicija koje su mi se posebno svidele: jedna se zvala "Ulazak u harem", a druga "Bluz u parku".




Napisao: Petar Popović


Kraj 1. dela - 2. deo 


Podržite Yugopapir: FB TW Donate