Uliks Fehmiu (25) uspešno gradi glumačku karijeru: Ono što si danas, ne moraš biti sutra






Mnogo je važno da znaš ko si, šta si, koliko si. Ne možeš nikad biti potpuno siguran kako si nešto uradio, ali glumac mora da ima prosto neku životinjsku intuiciju za ono što radi na sceni, kao i distancu u odnosu na sebe. A ako dođe nešto lepo - hvala, dobro došlo; ako dođe nešto ružno - ništa strašno; ako je tačno - hvala što mi je neko rekao; ako mislim da nije tačno - nema razloga za neke specijalne traume

Uliks Fehmiu, sin poznatih glumaca Bekima Fehmiu i Branke Petrić, i sam uspešno gradi umetničku karijeru. Upravo ga gledamo u filmu "Bulevar revolucije", a pozorišna publika ga pamti iz predstava: "Zapali me" Beogradskog dramskog pozorišta i "Razbojnici" JDP-a.

Uliks ima 25 godina i uskoro bi trebalo da diplomira na Fakultetu dramskih urnetnosti.

On je dete beogradskog asfalta, i za sebe kaže da je urbani, gradski momak.

Pažnju široke publike privukao je ulogom homoseksualca u savremenoj američkoj priči o ljubavi i prijateljstvu, hit predstavi "Zapali me", čije se obnavljanje (posle odlaska iz Beograda Harisa Burine, sarajevskog glumca koji je, takođe, imao jednu od ključnih uloga) u pozorištu na Krstu očekuje ovih dana. 

Na samom početku sezone imao je premijeru "Hamleta" - obratite pažnju, on je Fortinbras koji se u raskošnom kostimu pojavljuje u samom finalu predstave.

Razgovor koji smo vodili prvog pravog kasnog jesenjeg dana u oktobru, počinjemo upravo pričom o tome koji kostim mu je draži na sceni - istorijski ili savremeni.

- Jedan deo ovog posla bi morao da bude i da znaš da nosiš kostim bilo kakve vrste on bio, da se osećaš podjednako dobro i u jednom i u drugom. Ja sam jedna potpuno urbana faca, ali nemam otpor prema onome što je iza nas. 

Iskreno da ti kažem, meni je možda lakše da budem u jednom običnom, savremenom kostimu.

U "Hamletu" je moj zadatak bio da taj (istorijski) kostim iznesem, on je stajao na meni kao neki znak, i drugačije sam ga doživljavao nego da je on mogao da postane deo mene kroz jedan duži period igre na sceni.


Beg u glumu



Uliks Fehmiu (foto: Vukica Mikača)
- Koliko ti gluma pomaže da preživiš ovo vreme?

- Uuu, užasno.

Da nema glume, toga čime se bavim, ja sigurno ne bih bio ovde.

Imao sam užasnu želju da odem odavde i pre nego što su ova čuda počela da se dešavaju. 

Pa sam nekako mislio - hajde da pokupim bar tri godine fakulteta, da pokupim nešto što je osnova znanja, pa mogu da idem.

Ali onda su počeli da dolaze neki poslovi koje sam prosto želeo da radim.

I pored svega što sam radio ipak sam ponovo odlučio da odem, pa su se onda desile neke druge stvari...

U svakom slučaju, sledećih godinu dana ću sigurno biti ovde.

I, jedino što mi daje nekakvog optimizma - to je beg u posao...

Tako priča Uliks, a njegove dileme zvuče nam, na žalost, tako poznato u poslednje vreme. 

Ipak, mladi glumac dodaje i ovo:

- Nikada nisam mislio da odem i da se bavim nečim drugim što nije gluma. Naravno, to ne znači da ne bih prošao kroz razne faze prilagodavanja, savlađivanja jezika. 

Ne mislim ja da bih uspeo, ali bih sigurno pokušao, pa bih ili pao ili ne bih pao.

Ali se sigurno ne bih vratio a da nisam pokušao, ja ne znam da li bih mogao nečim drugim osim glume da se bavim, niti bih želeo nešto drugo da radim.

- U srednjoj školi si, pored ostalog, imao i nastupe kao rok muzičar u školskom bendu. Kada si i kako odlučio da upišeš Akademiju?

- Tri stvari sam želeo da budem u životu. Prvo je košarka. Da sam nastavio da treniram, mislim da bih bio dobar. Naravno, nikad to nisam saznao, niti ću saznati.

Druga stvar je rokenrol.

Imao sam nekakvu grupu u višim razredima osnovne i na početku srednje škole. I pevao sam, mada nisam neki pevač, svirao gitaru, mada sam nadrigitarista.

To mi je neostvarena želja.

Imam jednu tačku od nekakvih svojih ciljeva u životu, da jednom, ne znam da li će mi Bog dati sreće, na filmu odigram nekoga ko je rok zvezda, ili da se bavim i muzikom i glumom, kao Šer, kao mnogi glumci i pevači u svetu.

Jako bih voleo da činjenica što se bavim ovim poslom ne isključi mogućnost za bavljenje još nečim.

Znaš kakvo je "otkidanje" kad igraš pred 400 do 500 ljudi, kako se tada osećaš, a mogu da zamislim kako je njima kad pevaju pred nekoliko desetina hiljada ljudi. 

Voleo bih to, uh, jako bih voleo! 

S druge strane, mislim da su te faze razvoja u kojima ideš čas na jednu čas na drugu stranu, normalne. 

Ali, ja sam sve vreme jako duboko i jako intimno osećao da će moj put biti usmeren ka glumi. 

Možda sam najviše otkidao na filmove. 

Ta usmerenost ka glumi proizlazi iz jedne jednostavne logike koja se rečima ne može opisati.


Trka bez pravila



- Koliko ti je smetalo što si sin poznatih glumaca?

- Nije mi smetalo. Ja sam samo jedan dobar vremenski period - od kada sam odlučio da se upišem na Akademiju pa do kraja školovanja - njih držao po strani, jer mi je bilo potrebno da kroz sve što moram, prođem sam.

Tek kada sam osetio negde samog sebe, kada sam osetio da imam jaku osnovu, dozvolio sam im da dođu da me vide, da mi kažu šta misle.

- Da li bi voleo da igraš u jednom porodičnom projektu?

- Nisam o tome razmišljao.

Ja mogu samo da znam kako je nama jako dobro nekad, kod kuće, kad smo sami i kada se zabavljamo. 

Onda, u takvim situacijama to nekome od nas možda i padne na pamet, ali nikada nisam konkretno razmišljao o tome.

Dvoipogodišnji Uliks i tata Bekim Fehmiu (foto: Srba Vranić) 

I ne bih se libio da nešto zajedno radimo kada bi nas neko iz sasvim normalnih, umetničkih razloga pozvao da radimo.

Uliks upravo rad ističe kao jedan od glavnih uslova za uspeh u poslu kojim se bavi, mada smatra da je uspeh u glumi relativna stvar.

- Ono što si danas, ne moraš biti sutra. Jedan od ljudi koje jako volim, a koji se bavi ovim poslom, rekao je da gluma nije trka na 100 metara, nego je maraton.

Tu nema pravila.

Treba samo puno raditi, verovati u sebe, ceniti svoj posao i posao drugih ljudi koji učestvuju u stvaranju predstave, filma.

- Kakva je onda uloga kritike, koliko ona može da utiče na mladog glumca?

- Mislim da čovek samo treba da bude pametan. Nekad se dogodi da neko vidi mnogo više nego što si ti uradio, nekad mnogo manje.

Mnogo je važno da znaš ko si, šta si, koliko si.

Ne možeš nikad biti potpuno siguran kako si nešto uradio, ali glumac mora da ima prosto neku životinjsku intuiciju za ono što radi na sceni, kao i distancu u odnosu na sebe.

A ako dođe nešto lepo - hvala, dobro došlo; ako dođe nešto ružno - ništa strašno; ako je tačno - hvala što mi je neko rekao; ako mislim da nije tačno - nema razloga za neke specijalne traume.

Uliksa Fehmiu ove sezone čekaju, pored "Zapali me" i "Hamleta" još i "Razbojnici", a priprema i novu predstavu u Beogradskom dramskom pozorištu "Sedmorica protiv tebe". 

A da li ćemo o njemu slušati kao o našem čoveku koji je uspeo u inostranstvu, ili ćemo ga gledati na domaćoj sceni, pokazaće vreme.

U svakom slučaju. Uliks će uživati u glumi i igri. jer:

- Kao klinac živeo sam u svetu mašte i nisam želeo da taj svet nestane kad odrastem. Iako imam 25 godina ja imam pravo na tu vrstu igre.

razgovarala: Biljana Soldatović, obrada: Yugopapir (Praktična žena, novembar 1982.) 



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)