Milovan Trpčević: Priča o najvećem jugoslovenskom ljubitelju gramofonskih ploča (1984)



Moram priznati da u poslednje vreme diskografske kuće prilično brzo reaguju u nabavci svetskih hitova. Međutim, kod nas se mnogo plaća na porez. Cene ploča su izuzetno skočile jer se u Jugoslaviji gramofonska ploča ne smatra kulturom. Ploče su, na žalost, sve jezivijeg kvaliteta, gotovo obavezno "krckaju" još pri prvom slušanju, a kasnije je i gore 

Možete ga videti svakog dana u Jugotonovoj prodavnici ploča u Nušićevoj. Stoji blizu vrata, posmatra kupce ili pomaže pri sređivanju tek prispelih ploča. Ako vam na licu zapazi neodlučan izraz, kolebanje ili neprijatnost, prići će i ljubazno ponuditi besplatan savet. 

Penzioner Milovan Trpčević je taj ljubazni čika koji preporučuje ili odgovara i mlađe i starije kupce od (ili za) ponuđene muzičke razbibrige.

Milovan Trpčević (foto: Milan Rašić)
U Jugotonovoj prodavnici, često i čitavo radno vreme provede tako na nogama, a sve iz ljubavi prema pločama.

Pošli smo za tragom ovog neobičnog diskofila, koji se nikad ni iz daljine nije profesionalno bavio muzikom i, stanicu po stanicu stigli do zgrade i stana u kome živi.

Pravi samački Diskolend.

Ploče na zidovima, kao tapete.

- To su singlići koji su svirali samo jedno leto - objašnjava čika Mića.

Ploče su progutale regal, sve plakare u njegovoj sobi, a polako počinju da osvajaju i prostore u predsoblju, prete da se prošire i na plafon.

Prvo i najbanalnije pitanje poput krkljanja istrčava. 

- Zna li Milovan Trpčević koliko ima ploča u tom okeanu?

- Imam nekoliko hiljada.

Ni sam se više, odavno, ne usuđujem da ih brojim.

Međutim, mogu da osetim ako i jedna jedina ploča nestane.

Osamnaest godina ih sakupljam, a u poslednje vreme, posebno od kad sam u penziji, vrlo intenzivno.

To intenzivno znači, drugim rečima, da čika Mića kupuje apsolutno sve ploče koje se pojave na domaćem tržištu. 

Sve - bilo da se radi o klasičnoj, pop, rock, narodnoj (za vojnu nisam sigurna) muzici i to bez izuzetka.

Ima i čitav "lager" sa kasetama.

Kaže da ih je brojao do hiljadu, pa je onda i sa njima odustao.

- Zašto on sakuplja ploče i kasete?

- Možda će nekima zvučati pomalo naivno, ali iz vrlo jednostavnog razloga. Mnogo sam vezan za kuću zbog vremenskih prilika i neprilika, tako da sam često prisiljen da ostanem u zatvorenom prostoru i da slušam muziku.

Trenutno najviše slušam disko muziku i ove "letnje hitiće".

Disko me ne angažuje. Mogu da čitam, da radim po kući, a da ne moram mnogo da razmišljam o tome što slušam.

Džez i rock emotivno utiču na čoveka tako da mora da im se posveti. 

Za klasiku mi je opet potrebno posebno raspoloženje i pažnja.

Narodnu muziku slušam kad ima lepe tekstove, a to se odnosi na izvornu narodnu muziku.

Novokomponovanu držim u zbirci zbog prijatelja koji navraćaju da nešto poslušaju.


Bolje od prepričavanja komšijskih tračeva



Objašnjava nam da podjednako voli da sluša Šopena - i onog Gazebovog i "onog" pravog. 

Video-rekorder nema, ne snima video-spotove, ali u Hi-Fi ormančetu naslagalo se zgodno "sveto trojstvo": Akai, Sansui, Hitachi. 

Zvučnici - izlazna snaga 2 x 85 W.

Još malo, pa taman za koncert u SKC bašti.

Ali...

- Na koncerte ne idem jer mi srce primi ritam muzike, što mi zdravstveno smeta. Imao sam već tri infarkta, bio u stanju kliničke smrti, i pored toga što mi je muzika sve u životu, nisam ubeđen da bih želeo i da mi odnese život! 

Pored volonterskog rada u Jugotonovoj prodavnici ploča, Milovan Trpčević se često pojavljuje i u ulozi disk džokeja.

Priređivao je disko-večeri po Skadarliji, ali i po "elitnijim" domovima, što će reći žurkama "fatiranog" beogradskog kremstva.

- To je u svakom slučaju bolje nego sedeti u nekom zagušljivom penzionerskom klubu, pomerati svakih pola sata po jednu šah figuru ili prepričavati komšijske tračeve. 

Ono što zaradim na tim disko-večerima ubrzo se istopi na dopunjavanje mamutske zbirke ploča.



Zašto su skočile cene ploča?



- Šta Milovana Trpčevića tišti u vezi sa domaćom diskografskom produkcijom?

- Moram priznati da u poslednje vreme diskografske kuće prilično brzo reaguju u nabavci svetskih hitova.

Međutim, kod nas se mnogo plaća na porez. Cene ploča su izuzetno skočile jer se u Jugoslaviji gramofonska ploča ne smatra kulturom. 

Ploče su, na žalost, sve jezivijeg kvaliteta, gotovo obavezno "krckaju" još pri prvom slušanju, a kasnije je i gore.

- Ko su trenutni favoriti u prodaji ploča?

- "Denis & Denis" pre svih. Inače, prema potražnji se određuje da li će se neka ploča povući iz prodaje ili će duže ostati.

Time, Bijelo dugme, su stalno traženi, Josipa Lisac poslednjih godinu dana takođe, a ima s druge strane, nekih grupa koje izdaju ploču u aprilu, a već u septembru ploča im se povlači iz prodaje.

Čika Mića ima i svoje, određene nazive za pojedine "vrste" ploča. 

- Nerviraju me ove "nakinđurene" ploče koje su najčešće kod domaćih grupa. Imaju po dva omota, unutra se natrpa puno fotografija, što samo povećava cenu, a kad se radi o vremenu trajanja ploče - to je tek prava mućka!

Kod jedne naše grupe, da ih sad javno ne prozivam, strana ploče traje dvanaest minuta. 

Ukupno 24 minuta, a ploča grupe Deep Purple traje sat i sedam minuta.

Svaka poređenja po pitanju vrednosti bila bi neumesna.

- A ono o "surogatima"? 

- E, to su sakupljeni trenutni hitovi na jednoj ploči, ali ne u originalnim verzijama. I sa tim surogatima ima često zabune. Skoro se baš pojavila jedna stravična kaseta sa hitovima "Sunshine reggae", "I like Chopin"... u intepretaciji Elvire Voće

Naravno, uz prigodne domaće tekstove! 

Samo, mladi su dobro upućeni i znaju šta hoće tako da ne može da im se proda "rog za sveću", tj. surogat umesto originala. 

Mladi znaju šta hoće i šta vole. 

I čika Mića, inače udovac, ima jednu tajnu ljubav koju ćemo sad da otkrijemo. To je ljupka crnkinja Rendi Kraford i... You might need somebody...

zabeležila: Slavka Jovanović, obrada: Yugopapir (Rock, 1984.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)