Sećanje Milana Konjovića: Kako sam odigrao svoju jedinu glumačku ulogu i propao kao glumac...

Reč slikara Milana Konjovića povodom otvaranja obnovljene zgrade Somborskog pozorišta 1982. godine...

Slikar Milan Konjović jeste od onih retkih svedoka koji može pouzdano govoriti o ukupnom pozorišnom životu ovog veka u Somboru, jer je još kao dečak počeo gledati predstave na sceni našeg Pozorišta.

Imali smo i lep povod za razgovor: slikar je za novu scenu darovao svečanu zavesu.

Iz Konjovićevog kazivanja beležimo:

- Početkom našeg veka, kao dete, sa roditeljima sam dolazio na pozorišne predstave. Otac mi je bio pravi pozorišni čovek, bio je i predsednik ondašnjeg pozorišnog odbora. Dobro sam zapazio kakav je to događaj za naš grad bio kada dođu glumci Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada.

To je bila velika svečanost: svi su izlazili u sretanje, sa kolima i fijakerima, sve je išlo da ih dočeka, a u grad se ulazilo paradno, sa barjacima. 

Tadašnje Pozorište imalo je raspored boravka u vojvođanskim gradovima. U Somboru su ostajali po dva-tri meseca, iz dana u dan davali predstave, gošćeni su u našim kućama... 

I sada se sećam nekih predstava.

Pamtim Milku Markovićku, veliku glumicu. Zapamtio sam kako je moja majka pričala da Markovićka igra kao ne znam koja glumica što ju je gledala u Beču. 

Gledao sam drame naših i poznatih stranih pisaca, a u njima i Vasiljevića, i Stanojevića i druge velikane naše scene. Mnogo ih je prošlo preko somborske pozorišne scene.

Mi smo, moja porodica, imali svoju stalnu ložu u Pozorištu, onu sa brojem 9, u sredini. Iako sam tamo odlazio sa roditeljima, morao sam prethodno pitati u školi za dozvolu.

Zapamtio sam i odlaske Laze Kostića u Pozorište, pamtim pesnikove šetnje u sobama njegove "verenice ljube", kako je on Julijanu Palanačku zvao, iako mu to, u stvari, nije bila. 

Jednom me je otac poslao kod njega da mi potpiše listu virilista, onih što su plaćali najviše poreza. Došao sam uz stepenište, na sprat, našao ga za okruglim velikim stolom punim hrane. Potpisao mi je listu i ja sam odmah otišao. 

Pominjem i jedini "glumački" podatak iz mojeg života, jer je tada Laza bio prisutan. 

Naime, mi deca spremili smo "pozorišnu" predstavu, u lepom i prostranom dvorištu naše kuće, u sadašnjoj Ulici Veljka Petrovića. Igrali smo neku igru kako Turci otimaju mladu devojku. I ja sam dobio ulogu, ali mi to nikako nije išlo. Ulogu je preuzeo moj brat i spretno je odigrao. 

U dvorištu gde je bilo lepog, visokog drveća, na bini sa jelkama, igrali smo scene otmice, a iz velike sobe okrenute prozorima dvorišta našu "predstavu" gledao je i Laza Kostić. Meni su, za utehu, dali da na kraju kažem: 

"E, ljudi, sad je vreme da idemo kućama!" 

Tako sam odigrao svoju jedinu glumačku ulogu i tako sam propao kao glumac.


Govor Davida Konjovića



Između dva rata nisam bio u Somboru, do 1932. godine; najduže sam tada boravio u Parizu, ali kada sam god dolazio ovde, i kada sam se vratio, gledao sam ondašnje Novosadsko-osječko pozorište, čiji je rukovodilac jedno vreme bio Petar Konjović

A kada je posle oslobođenja osnivano profesionalno Pozorište, bio sam predsednik Odbora za kulturu i brinuli smo se o tome. 

Sećam se prvih predstava koje su bile amaterske, ali je Pozorište vrlo brzo napredovalo, svake sezone sve više, tako da su stvorene predstave, dosta njih, koje ni u kom slučaju nisu provincijske, nego su postigle jugoslovenski uspeh, pročule se i van naše zemlje. 

To su značajni trenuci naše kulture. 

Redovno pratim, redovno gledam sve predstave našeg Pozorišta, često sa velikim zadovoljstvom.

Svakako da me veseli što je rekonstruisana pozorišna zgrada.

Ovom prilikom ću se setiti da je moj otac, David Konjović, kada je biran za somborskog poslanika u Pešti, u svom programskom govoru, održanom aprila 1910. godine, osim ostalog kazao i ovo: 

"Krajnja je već nužda da se već jednom nazida jedno moderno pozorište, koje u svakom pogledu odgovara današnjim potrebama". 

Dakle, i onda je postojala zamisao da se pozorišna zgrada rekonstruiše, iako je bila tridesetak godina stara. Nije ni čudo: zgrada je, spolja gledano, bila, kako bih kazao, šantava, imala je samo jednu "nogu". 

Nedostajao je i ulaz kao što se najčešće podiže pred pozorišnim kućama. To je sada lepo rešeno, zgrada zaista deluje teatarski. 

Nije kao što je učinjeno u Novom Sadu; tamo, kada gledate novu zgradu Srpskog narodnog pozorišta, ne znate da li je to stanica, bolnica ili ne znam koji vrag - ogromno mermerno zdanje bez prozora nije pozorišni znak nigde u svetu... 

Na pozorišnoj zgradi u Somboru zapazio sam, i s naporom pročitao iako dobro vidim, da su napisali iznad stubova pred vratima: POZORIŠTE. To treba skinuti, jer je suvišno, glupo. To je isto kao kada bi na crkvi napisali: CRKVA. Pozorišna zgrada sama sebe obeležava i to je dovoljno!

Početkom ove godine bilo je dosta razgovora, predloga i "zatezanja" oko svečane zavese na novoj sceni našeg Pozorišta. 

O tome ne želim da govorim. 

Bitno je ovo: ja sam rešio, pošto sam i životno delo poklonio svom gradu, da Pozorištu poklonim svečanu zavesu. Ne zbog sebe, već što mislim da je red da se moj rad nađe tamo, da u Pozorištu bude moj znak. 

Neki misle da ja tu nešto šićarim. 

Međutim, ja sam plaćam tridesetak miliona starih dinara za izradu svečane zavese. Po mojoj zamisli i rešenju radi je Rudi Labaš, koji je inače radio i svečanu zavesu za Hrvatsko narodno kazalište u Zagrebu

Ponavljam: smatram da svečanu zavesu treba baš ja da poklonim kao dug svom gradu, Pozorištu i umetnosti uopšte!

Zabeležio: Miro Vuksanović, obrada: Yugopapir (Premijera, novembar 1982.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate