Pavle Vuisić - 2. deo pisanja Filmskog sveta o sve popularnijem mladom glumcu... (1958)




Promenio je mnogo zanimanja - od profesionalnog spasioca na savskim kupalištima do - nosioca glavne uloge. Dijapazon širok i - podseća na biografiju američkih glumaca i pisaca. Prošao sito i rešeto. Film ga privlači, scena ne - jedinu ponudu koju je imao da dođe na scenu i da tamo kreira Nikoletinu Bursaća odbio je za račun jedne manje uloge na filmu


Pavla Vuisića već su upoređivali sa Žanom Gabenom: možda je to malo preterano, i prejako - upoređivati mladog čoveka čiji razvoj tek počinje s jednim veteranom čije je ime poznato na svim stranama ovoga sveta. Možda je preterano, ali - ima tu nečega, postoji nešto kod Pavla Vuisića što, dok ga gledamo, podseća na slavnog junaka "Velike iluzije", "Jadnika" i ostalih svetskih poznatih dela francuske kinematografije.

Dragan Laković, Zlata Perlić i Pavle Vuisić u filmu "Tri koraka u prazno"

To je - pre svega - ona verovatno sasvim prividna statičnost obojice.

Zar nam sto puta nije izgledalo dok smo posmatrali Gabena da se on skoro ne uzbuđuje, da se on skoro ne pokreće, da on stalno stoji, ili se pokreće tako neprimetno da to već više nije ni kretanje. 

Zar se nismo mnogo puta upitali - kako to da taj Gaben uvek ima isto lice, uvek isto, a ipak sa tog lica čitaš tako dobro i radost i tugu, i užas i lepo, i bedu i dobro. 

Znaš kad plače - iako nema suza, znaš kad se smeje - iako usne ostaju nepomične. 

U tome je sve ono što se zove Žan Gaben

I kad danas govorimo o Pavlu Vuisiću - onda nam on liči na velikog glumca upravo zbog svega ovoga što smo govorili ovde... I nepokretnost figure i izvanredna transpozicija fizionomije, i taj tako specifično gabenovski način izražavanja.

Pavle Vuisić je slučajno postao glumac. Kažu da je i Žan Gaben sasvim slučajno došao na film. 

Pavle Vuisić je počeo da studira, pravo ga je zanimalo, ali nije na Pravni fakultet mnogo zalazio. Promenio je mnogo zanimanja - od profesionalnog spasioca na savskim kupalištima do - nosioca glavne uloge. 

Dijapazon širok i - podseća na biografiju američkih glumaca i pisaca. Prošao sito i rešeto. 

Film ga privlači, scena ne - jedinu ponudu koju je imao da dođe na scenu i da tamo kreira Nikoletinu Bursaća odbio je za račun jedne manje uloge na filmu...

U julu, u Puli, od trinaest filmova prikazanih u konkurenciji igranog filma, Pavle Vuisić je nastupio u četiri: glavna uloga lađara u filmu "Tri koraka u prazno", uloga rudara u filmu "Te noći", uloga partizana u filmu "Rafal u nebo", uloga kafedžiije u filmu "Četiri kilometra na sat"

Bilans: glavna nagrada od 200.000 dinara i zlatna medalja Arena za najbolju mušku ulogu. 

A na petom festivalu u Puli imali su svoje uloge: Milivoje Živanović, Stane Sever, Bert Sotlar, Rade Marković, Jovan Milićević, Pero Kvrgić, Stane Potokar, Stevo Žigon, Ajvaz, Bijelić, Lovrić i mnogi drugi...


Lađar, rudar, partizan, kafedžija



"Tri koraka u prazno": Lađar, stari morski vuk koji celog veka tegli za drugog, sit svega, najviše Dunava i košave, leda i smrzavanja. Hoće mir. Mir može doneti samo - novac, novac koji će obezbediti starost koja dolazi i nerad koga je željan stari krmanoš na dunavskim šlepovima. 

Da bi došao do novca, do mnogo novca, mora se ići drugim putem i zato - šverc, satovi, satovi, sve što se imalo, sve što se steklo dugim godinama mučnog rada, sve je u tim satovima koji se cakle. 

Pored satova je Irma, mlada žena: samo nju i mir hoće stari krmanoš. 

I sve je već na dohvatu ruke, još samo jedna noć i taj dan što je već na izmaku, i san će biti ostvaren.

I tada nastaje drama, drama koja je odnela sve - i tu dramu videćate kada film dođe. Sada nas interesuje samo Pavle Vuisić: ta uloga donela mu je sva pulska priznanja. Jer - nikog još nije bilo koji je napisao da Vuisić nije zaslužio pulsku nagradu! Nikog!

Ako je negde, u nekoj svojoj ulozi, došao do nadomak Gabenu, onda je to bez sumnje ovde, u ulozi krmanoša. 

To je prvi naš filmski glumac koji ne glumi, kod koga se oseća takva superiorna naturalnost i takav mir pred kamerom kao - da ona i ne postoji. I ta ležernost u pokretu, u glasu, u izrazu, to je ono što Vuisića odmah izdvaja, što čini da mu odmah poklonimo i svoje poverenje i sve svoje simpatije. 

Ako hoćemo pravo - taj krmanoš i nije neka simpatična ličnost u osnovi, može čovek biti i kriminalac pa da nam bude blizak, ali taj na šlepu, taj što mrcvari Irmu, taj je skoro kao životinja: grub je, mrzi sve, sebičan je, pa ipak - celo gledalište je za njega! 

Normalno bi bilo da onaj treći, koji se neizbežno pojavljuje, koji je p o z i t i v n i j a ličnost, bude taj koji će odneti naše simpatije, kome će parter zapljeskati i za koga će navijati. 

Ali ne, parter je ostao miran prema njemu, sve glave su bile okrenute krmanošu. Skoro nesvesno, ali - želimo mu da uspe, da se smiri. 

Želimo to - zbog Pavla Vuisića!


Krmanoš je u Živanovićevom filmu postao - rudar 



"Te noći": To nije velika uloga: jedna tuča u kojoj dominira i jedna nesreća u oknu u kojoj - opet dominira. U tuči - najnemirniji, u nesreći - najmirniji. Dve krajnosti, obe date lako, skoro bez naprezanja. 

Što nije više došao do izražaja nije kriv on: najpre tekst koji mu je stavljen u usta, a zatim režija koja je, u oknu, od njega nepotrebno pravila heroja... 

Pavle Vuisić nije za uloge heroja: on je običan mali čovek koji se svuda ponaša obično: na lađi, u krčmi, u tuči, na poslu, u - ratu.


U Bjenjaševom filmu "Rafal u nebo"



"Rafal u nebo": U ratu, partizan, on je u patroli koja ima zadatak da spreči osvetu. Da spreči svoga druga, borca, željnog osvete - da se ne sveti. Makar - morali pucati u njega. 

Ubistvom da spreče ubistvo koje je zločin. 

Ta patrola nije u Bjenjaševom filmu bila dobra, uopšte, ceo taj film "Rafal u nebo", nije ispao onako kako smo očekivali. 

Ali u tom filmu, pored jedne vrlo dobre ženske uloge i jedne odlične epizode (Stojan Aranđelović) imamo i jednu sasvim dobru ulogu - Pavla Vuisića.

On je tu jedini koji veruje u čoveka, koji veruje da njihov drug za kojim tragaju ne može postati ubica, ne može otići u zločin. 

I kad je rafal zaparao nebo umesto u nejač i žene, niko nije bio zadovoljniji od Pavla Vuisića: njegovo lice u trenutku rafala odražavalo nam je neobično verno šta se u tom času dogodilo, šta se u tom trenutku odigralo u svima njima.


Promućurni palanački kafedžija



"Četiri kilometra na sat": Neobičnu ulogu igrao je u ovom filmu - promućurnog palanačkog kafedžiju, spremnog da "namesti", lukavog, prefriganog. Priznati se mora još jednom: i ovde je uspeo. 

S maskom na licu - što je malo neuobičajeno, Vuisić je i ovu ulogu odigrao vrlo reljefno, unoseći neke nove akcente, neke nove valere u svoju igru. 

Tu skoro da nije ničim podsećao na ovog Vuisića koga znamo iz prethodnih filmova, koga susrećemo na ulicama, u Stojanovićevom filmu bio je to jedan novi Vuisić. 

U ansamblu koji je bio neverovatno kompaktan, koji je imao bezbroj izvrsnih epizodnih uloga, ni ova Vuisićeva nije ostala nezapažena. 

Naprotiv, odmah posle Srdoča i Majića (koji su za te uloge dobili nagrade) nalazi se lik kafedžije, lik pun neke mlohavosti, s podozrivim očima, s brkovima koji samo povećavaju opštu dozu lukavog, gadnog, prevrtljivog. 

Izvrstan je bio momenat između njega i Srdoča: kafedžija koji je osigurao na smrt bolesnog čoveka od tuberkuloze i - bolesnik. 

Bolesnik traži rakiju, kafedžija-cicija, koji čeka njegovu smrt, ne da! 

Bolesnik kaže: 

"Obesiću se i - ode tvoje osiguranje... " 

I tek tada, pred mogućnošću da izgubi - daje čokanj, ili polić rakije... 

Retki su naši filmovi koji imaju ovako duboke, ovako snažne sekvence. 

Zahvaljujući dvojici velikih glumaca, Srdoču i Vuisiću, ovaj detalj ostaje u najimpresivnijem sećanju!

Pavle Vuisić danas je verovatno najtraženiji naš filmski glumac i prvi filmski glumac - profesionalac. Trenutno snima u novom Nanovićevom filmu "Pogon Be“.

napisao: D. D, obrada: Yugopapir (Filmski svet, avgust 1958.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)