Avgust 1968: Pedesetogodišnji Alija Mamutovski dve
decenije oprema ljude ugašenih zenica s ljubavlju koju mnogi od nas
teško mogu i da razumeju...
Ispred mrtvačnice na ulazu u kliničku
bolnicu u Beogradu dvadesetak rođaka i prijatelja iznosilo je sanduk
u kojem je ležao nesrećni mladić. Umro je iznenada, mesec dana pre
venčanja.
Roditelji su plakali. Suze nisu
uspevali da prikriju ni oni koji su umrloga bliže poznavali.
Samo je jedan čovek u iznošenom
radničkom odelu, neobrijan i kratko podšišan stajao po strani. Ovu potresnu scenu, reklo bi se, posmatrao je svojim setnim i sitnim
očima bez posebnog uzbuđenja. Nijednog trenutka mu na mršavom licu
nije zaigrao nijedan mišić.
- Poznajem pokojnika - rekao je. - Od
juče u podne ... Zajedno smo proveli prošlu noć.
- Prošlu noć?! Kako to mislite? -
upitali smo.
Bradato lice se ni ovog puta nije
izmenilo:
- Samo od juče u podne i - celu noć
... Imaju razloga ovi što plaču. Bio je to divan mladić.
Smiren među mrtvima
Čovek je tiho produžio.
- Ne poznajem ja samo ovog mrtvaca ...
Poznajem mnoge, gotovo sve koji su, nemi i hladni, u minule dve
decenije prošli kroz tamne odaje mrtvačnice. Možda ih je bilo oko
50 hiljada.
Tada se kratko podšišana glava
predstavila: Alija Mamutovski, oženjen, otac dvoje dece.
Ovaj neobičan posao za koji prima oko
600 dinara mesečno izabrao je neposredno posle rata.
- Radio sam, pre toga, razne teške
poslove, potucao se po barakama i udžericama, gladovao. Tek sam ovde
našao svoj mir ...
Tu Alija zastade za trenutak, duboko uzdahnu, pa
nastavi:
- Ovaj rad je opasan i težak, teži od olova, iznurava
telesno i još više duševno. Možda bi zato i nama valjalo priznati
kraći staž.
Teško pusti suzu
Lelek se čuje iz glavne sobe
mrtvačnice i, zajedno s vetrom, gubi se niza stepenice. Naricanje
para uši, ali sve to Aliju ne uzbuđuje.
- Ja teško pustim suzu - kaže on. -
Svaka smrt i mene boli, kao da mi je neko srce otkinuo. Samo, ja
žalim drukčije: ćutim i gušim tugu zbog koje, ponekad, satima
mogu da ne progovorim ni reč. Ja mrtve koje
iznose žalim kao prijatelje, s kojima me vezuje kratko, ali iskreno
prijateljstvo. Niko mi od njih ništa ružno nije mogao da učini ni da kaže.
Zauzvrat, ja sam ih kupao i - oblačio: one koji imaju rodbinu, u
čisto rublje i novo odelo, a one koji nemaju nikoga u ono u čemu
su ih doneli. Desi se, tako, da nekom siromahu darujem svoju košulju,
mada ih ni ja nemam dovoljno. Neka je, za uspomenu, ponese
u grob.
Besane noći
Alijine ruke su podigle i spustile,
prenele, okupale i obukle na hiljade ljudi ugašenih zenica: onih
koji su umrli prirodnom smrću i onih koje su pod zemlju oterale
saobraćajne nesreće. Među njegovim neobičnim prijateljima bilo je
i samoubica i osoba, stradalih od tuđe ruke.
- Nisam nikada pravio razliku - kaže.
- Sve sam ih savesno opremao za večni počinak ... Nekada bi me
dečje lice rastužilo više nego voštani lik starca, a katkad bih
se gotovo uplašio od lika poginulog ili nekog davljenika. Tada bih
se brzo trgao i samom sebi rekao: "Alija, ne popuštaj. Popustiš
li jednom, popustićeš zauvek".
Događalo se da i ne spava kao čovek i
po dva-tri dana. To se, istina, dešavalo retko, samo u doba masovnih
tragedija, kao što su bile one kod Jajinaca i Umke.
- Tada je kod nas ovde malo ko oči
odmarao - veli. - I ja sam radio danonoćno. Samo, te velike nesreće
ne volim: odjednom donose po nekoliko mrtvih (Alija nikad ne kaže
"leš" - on mrzi tu reč), začas se nagomilaju, pa nisam u
stanju da im poklonim pažnju koju zaslužuje svaki ljudski stvor,
makar u njegovom telu i ne bilo života.
Cveće za pokojnika
Mladića, koga su oplakivali, odnesoše
na groblje. Ipak, stepenice ispred mrtvačnice nisu opustele. Jedan
sredovečan oficir priđe Aliji i pruži mu buket cveća.
- Stavite ga pored Milana Jevtića
- reče tiho.
- Znam ga - odgovori Alija odmah, kao
da je reč o osobi koju odavno poznaje. - To je prosed čovek, ima oko
60 godina. Kod nas je od jutros.
S buketom se Alija izgubi u polutami
velike mrtvačnice. Otišao je da na samo njemu razumljiv način
preda cveće starom Jevtiću.
Napisao: Aleksandar Mišić (Ilustrovana, 1968.)
