Alija Mamutovski '68: Njegove ruke su podigle i spustile, okupale i obukle na hiljade ljudi ugašenih zenica

Avgust 1968: Pedesetogodišnji Alija Mamutovski dve decenije oprema ljude ugašenih zenica s ljubavlju koju mnogi od nas teško mogu i da razumeju...

Ispred mrtvačnice na ulazu u kliničku bolnicu u Beogradu dvadesetak rođaka i prijatelja iznosilo je sanduk u kojem je ležao nesrećni mladić. Umro je iznenada, mesec dana pre venčanja.

Roditelji su plakali. Suze nisu uspevali da prikriju ni oni koji su umrloga bliže poznavali.

Samo je jedan čovek u iznošenom radničkom odelu, neobrijan i kratko podšišan stajao po strani. Ovu potresnu scenu, reklo bi se, posmatrao je svojim setnim i sitnim očima bez posebnog uzbuđenja. Nijednog trenutka mu na mršavom licu nije zaigrao nijedan mišić.

- Poznajem pokojnika - rekao je. - Od juče u podne ... Zajedno smo proveli prošlu noć.

- Prošlu noć?! Kako to mislite? - upitali smo.

Bradato lice se ni ovog puta nije izmenilo:

- Samo od juče u podne i - celu noć ... Imaju razloga ovi što plaču. Bio je to divan mladić.


Smiren među mrtvima



Čovek je tiho produžio.

- Ne poznajem ja samo ovog mrtvaca ... Poznajem mnoge, gotovo sve koji su, nemi i hladni, u minule dve decenije prošli kroz tamne odaje mrtvačnice. Možda ih je bilo oko 50 hiljada.

Tada se kratko podšišana glava predstavila: Alija Mamutovski, oženjen, otac dvoje dece.

Ovaj neobičan posao za koji prima oko 600 dinara mesečno izabrao je neposredno posle rata.

- Radio sam, pre toga, razne teške poslove, potucao se po barakama i udžericama, gladovao. Tek sam ovde našao svoj mir ... 

Tu Alija zastade za trenutak, duboko uzdahnu, pa nastavi: 

- Ovaj rad je opasan i težak, teži od olova, iznurava telesno i još više duševno. Možda bi zato i nama valjalo priznati kraći staž.


Teško pusti suzu



Lelek se čuje iz glavne sobe mrtvačnice i, zajedno s vetrom, gubi se niza stepenice. Naricanje para uši, ali sve to Aliju ne uzbuđuje.

- Ja teško pustim suzu - kaže on. - Svaka smrt i mene boli, kao da mi je neko srce otkinuo. Samo, ja žalim drukčije: ćutim i gušim tugu zbog koje, ponekad, satima mogu da ne progovorim ni reč. Ja mrtve koje iznose žalim kao prijatelje, s kojima me vezuje kratko, ali iskreno prijateljstvo. Niko mi od njih ništa ružno nije mogao da učini ni da kaže. Zauzvrat, ja sam ih kupao i - oblačio: one koji imaju rodbinu, u čisto rublje i novo odelo, a one koji nemaju nikoga u ono u čemu su ih doneli. Desi se, tako, da nekom siromahu darujem svoju košulju, mada ih ni ja nemam dovoljno. Neka je, za uspomenu, ponese u grob.


Besane noći



Alijine ruke su podigle i spustile, prenele, okupale i obukle na hiljade ljudi ugašenih zenica: onih koji su umrli prirodnom smrću i onih koje su pod zemlju oterale saobraćajne nesreće. Među njegovim neobičnim prijateljima bilo je i samoubica i osoba, stradalih od tuđe ruke.

- Nisam nikada pravio razliku - kaže. - Sve sam ih savesno opremao za večni počinak ... Nekada bi me dečje lice rastužilo više nego voštani lik starca, a katkad bih se gotovo uplašio od lika poginulog ili nekog davljenika. Tada bih se brzo trgao i samom sebi rekao: "Alija, ne popuštaj. Popustiš li jednom, popustićeš zauvek".

Događalo se da i ne spava kao čovek i po dva-tri dana. To se, istina, dešavalo retko, samo u doba masovnih tragedija, kao što su bile one kod Jajinaca i Umke.

- Tada je kod nas ovde malo ko oči odmarao - veli. - I ja sam radio danonoćno. Samo, te velike nesreće ne volim: odjednom donose po nekoliko mrtvih (Alija nikad ne kaže "leš" - on mrzi tu reč), začas se nagomilaju, pa nisam u stanju da im poklonim pažnju koju zaslužuje svaki ljudski stvor, makar u njegovom telu i ne bilo života.


Cveće za pokojnika



Mladića, koga su oplakivali, odnesoše na groblje. Ipak, stepenice ispred mrtvačnice nisu opustele. Jedan sredovečan oficir priđe Aliji i pruži mu buket cveća.

- Stavite ga pored Milana Jevtića - reče tiho.

- Znam ga - odgovori Alija odmah, kao da je reč o osobi koju odavno poznaje. - To je prosed čovek, ima oko 60 godina. Kod nas je od jutros.

S buketom se Alija izgubi u polutami velike mrtvačnice. Otišao je da na samo njemu razumljiv način preda cveće starom Jevtiću.

Napisao: Aleksandar Mišić (Ilustrovana, 1968.)



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate






No comments:

Post a Comment