Jedan sentimentalni prikaz koncerta Arsena Dedića u Domu sindikata 1985: Moje večito crno stono

Mart 1985: On je bio u crnom od glave do pete ("Moje večito crno stono" - kaže). Kraj šanka su te večeri defilovale sve same ljubazne dame - i one u šesnaestoj, koje su o Arsenu slušale od roditelja, i one u četrdesetoj, koje su o Arsenu pričale svojim kćerkama. 

Na fasadi Doma sindikata nije bilo nikakvog panoa, samo jedan plakat u ulazu, sa strane. Ponovo je proradila šifra ARSEN.

Blagi bože! Dvadeset godina od prvog solističkog koncerta. Pa koliko onda ima otkako smo postali profinjeno sentimentalni? Ah, da: Arsen peva već trideset godina.


U stvari ne znam zašto sam uvek sentimentalan kad pišem o Arsenu. 

Uvek se raspilavim kao šlag na novogodišnjoj torti u četiri ujutro prvog januara, a nisam odrastao uz Arsena. 

Slušao sam ga negde usput, u svojoj kragujevačkoj sobi sa zaključanim vratima i dragim devojkama kraj sebe, dok su roditelji u drugoj sobi gledali najnoviju epizodu najnovije američke serije. 

(Foto: NON)

Nisam rastao uz njega, kao ni polovina tih ljudi u punoj Dvorani Doma sindikata, od kojih su neki dovikivali BRAVO, MAJSTORE! a neki svakih deset sekundi objašnjavali svima oko sebe kako je fantastičan.

Ali, svako malo Arsen nas sačeka u zasedi sa nekim ključnim stihom, poput onog "Ima želju da me liječi, djevojka iz moga kraja". I to nam dođe kao dijagnoza. 

Znaš, osećaš se loše i nije ti jasno šta je to što te tera da se svađaš sa svojim prijateljima i da se jutrom teško budiš, a onda kupiš Arsenovu novu ploču i čovek ti postavi dijagnozu - i odmah si pola izlečen.


Ja sam jedan od bivših mladića



Počeo je koncert (iza njega poluosvetljena fingirana vrata, prozori, stepenice - popeti se do vrata, izaći napolje i kroz prozor pogledati u svoju unutrašnjost) pesmom "Ono sve što znaš o meni". 

Jedan glas, jedan klavir i ruke Stjepana Mihaljinca. 

Jedan stih je drugačiji: umesto "Ja sam jedan od mladića..." peva "Ja sam jedan od bivših mladića". 

Onda pesma o magarcu i detelini sa "tri i više listova", koja se završava delom u kojem pesnik, tj. Arsen, pati jer nikako da pronađe makar jednu detelinu sa četiri lista, a magarac kraj njega pase sve u 16 i uzput ždere tone srećne trave:

"Ja svestan svojeg jada, on nije svoje sreće... "

I to tako ide. On u crnom, svi u crnom. Pravi muzičar, kaže: 

"Vi ga bacite na glavu i on pada na glavu." 

Nekoliko pesama, pa (sjajna) konferansa. 

Moderna muzika je takva kakva je - kaže, on, lično, uzda se u ove mladiće s gitarama - Ibricu, Percla, pa onda u Olivera Dragojevića, oni će promeniti svet.

Ali jedan prijatelj mu tvrdi da "ako ti što promjenu napravi, biće to harmonika", jer harmonika je uvek bila u prvim redovima.

Kad god je bilo gusto, kad god se kretalo u nešto, tu je bila harmonika, a klaviri su ostajali u prestonicama. Zato na klavire pala senka sumnje - da su bili saradnici...

A razlika je tu: ima zapadnih klavira i klasičnih klavira. Na klasičnim su uvek pisali STENVEJ, PETROF... a na ovim malim stoji NE PUCAJTE U PIJANISTU.

Bio je tu Kapor - poklonio mu je otvarač za flaše. 

Bio je Šerbedžija, sa pet čaša vina u stomaku i jednom u ruci. 

Bio je i Peđa Nešković, slikar, čija je ogavna slika "Susret jelena i kupačice" visila na vrhu scene.

I tako je to išlo. 

Napolju nas je čekala košava i retki autobusi, nošeni vetrom kao lišće niz jednu beogradsku padinu. Šta mi je ostalo nego da svratim na piće u "Bosnu", kad su čak dve drage devojčice odbile poziv da ih odvedem na Arsenov koncert. 

Nisu odrastale uz njega. 

Jebi ga, uz šta su onda odrastale i da li su uopšte odrasle, i kad odrastu, da li će umeti da vole?

Kako si? 

Odlično. Nikad bolje.

Napisao: Dragan Todorović, obrada: Yugopapir (NON, 1985.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate