Đorđe Balašević, 10 godina na sceni: Zašto je bila nesreća jedna, jadna i bedna - osamdeset sedma...




Ovo nisu pesnička vremena, možda za nekog Petefija Šandora ili ekipu iz 1848. godine, koja maše papirima za kafanskim stolom. Živim sa psihozom zmijskog jajeta, sa strahom izlazim iz kuće, ne sa strahom da će me neko udariti, već da će mi nešto pokvariti dan


"Stalno slušam "mi to nećemo dozvoliti". To je neka glavna rečenica. Ne znam šta mi to nećemo dozvoliti, kad je sve dozvoljeno i nema nikakvih pravila... "


*****



U gimnaziju je dolazio u plavom "eskortu", imao je lepu devojku, mnogo kečeva i bio je Džek. Za Dan škole čuli smo kakve pesme piše i počeli smo, mi mlađarija, da mu se divimo. Žalili smo kad je morao da ode. Posle sam ga srela kako gluvari ispred samoposluge "Galeb" u bloku. 

Bila je nepravda, smatrala sam, što nije poznat, što i drugi ne znaju šta sve čuči u njemu

Pre deset godina Đorde Balašević je osvojio državu štos-pesmom "U razdeljak te ljubim" i bilo je očigledno da će ga obožavati. 

Ličnost od talenta, neodoljivog šarma, sa imidžom antizvezde i obaveznim patikama, preko noći se uvukla narodu pod kožu.

Nisu mu bili potrebni nikakvi skandali, nikada nije jurio novinare, nije se pojavljivao na "trendy" mestima sa važnim ljudima. 

Jer, on zna da ono što se mnogima događa napiše i otpeva onako kako se to priželjkuje. Za to je, dakako, neophodan dar, nekada se govorilo božanski, a danas, realnije - osobeni. Uspeo je da napiše i antologijsku pesmu o protivurečnoj slovenskoj duši kakva je i njegova, pa čak i da pusti suzu dok je peva.

Njegova publika luduje na koncertima. Na novom dvostrukom albumu uživo, koji treba da se pojavi ovih dana, osvedočena je izuzetna atmosfera na koncertima u Zagrebu, Sarajevu i Novom Sadu. Đole i po 15.000 ljudi u Zagrebu i Sarajevu, ogromni hor publike koji složno peva njegove stare, dobre, nezaboravne pesme. 

Uz album, prvih nekoliko hiljada kupaca, dobiće i poklon-singl sa dve nove balade "Poluuspavanka" i "Jubilej". 

Ovom pločom Đorđe Balašević obeležava desetogodišnjicu na estradi. Ploča nema ime, ali je autor veoma ponosan što su snimci apsolutno autentični. Uradili su je muzičari koji su snimili i "Bezdan". Ponosan je i na njih jer nije bilo greške na koncertima, ponosan je i na svoju publiku.



Klinci su sigurni u sebe, što je dobro, ali nema nekog filtera




Imao si potrebu da ne pevaš samo o ljubavi nego i o našoj svakodnevici. Na ploči "Bezdan" to je i najizraženije. Koliko ova naša ispolitizirana svakodnevica utiče na tvoju svakodnevicu i tvoje stvaralaštvo?


Ovo nisu pesnička vremena, možda za nekog Petefija Šandora ili ekipu iz 1848. godine, koja maše papirima za kafanskim stolom. Živim sa psihozom zmijskog jajeta, sa strahom izlazim iz kuće, ne sa strahom da će me neko udariti, već da će mi nešto pokvariti dan. 

Duško Trifunović je napisao najveću filozofiju o našem poslu, sada je situacija da te sve više mrze, a sve manje ti se dive.

Kada se pojaviš na prozaičnom mestu kao što je samoposluga i ako ti korpa ima nešto malo više sadržine nego što većina to sebi može dopustiti, to izaziva komentare. 

Poslednjih meseci doživeo sam više takvih provokacija, incidenata, neprijatnih situacija nego za sve ove godine koliko sam javna faca. 

Sve me to dekoncentriše i osećam se kao da nikada neću napisati nijednu pesmu. Ipak, nadam se da je to nemoguće. Jer, to je jedini posao koji znam. Stvaralačka energija je duboko potisnuta, no valjda će sa prolećem, sa tim prirodnim preokretom doći do preokreta i u meni.


U pesmi "Narodnjaci" govorio si o primitivizmu našeg političkog i kulturnog života. Kako se braniš od tog nadirućeg primitivizma?


Vrlo često grešim, spuštam se u nekim situacijama ispod svojih kriterijuma, a posle mi je krivo. Porazno je što nema neke prave konkurencije, poremećene su sve vrednosti, nema neke velike odgovornosti. 

Neke koncerte uradim levom rukom, ne hvalim sebe, već kritikujem stanje. No, to je ipak nivo u odnosu na tipove koji iz "opela" izvade dve harmonike i doboš, otpraše svoj koncert od sat i po, u šest su u Loznici, u osam u Šapcu, a od 10 u kafani. Tu su pomerene vrednosti. 

Možda će ova "čupava" situacija, koja drastično pogađa tipove koji su prodavali 500-600 hiljada ploča iz nehata, da spusti na zemlju. Možda će ljudi ponovo birati ploče i koncerte na koje odlaze. 

Na našoj estradi nema nekih faca i tipova. Gledam na televiziji koncerte nekih zapadnih kolega, ne zato što sam prozapadni tip, nego što su oni glavni šmekeri u tom poslu. Koliko sve savršeno i fantastično štima.

Jedna bezvezna Madona odradi svoj koncert bez slabih tačaka, a kod nas je dovoljno da se skupimo i da nalepimo na autobus "vesela jesen" ili "raspevano proleće". 


Već deset godina si na estradi, šta se promenilo u odnosu na vreme kad si počinjao?


Konkurencija je bila oštrija i bilo je teže. Teže se dolazilo do ploče, televizije, novina. Danas više niko ne snima singlove, a ja sam ih snimio devet. Danas, recimo, grupa "Zeleni podočnjaci" iz Bačkog Dobrog Sela odmah želi dupli album. 

Klinci su sigurni u sebe, što je dobro, ali nema nekog filtera, niko nikog ne ceni. Sastavljaju se neke top-liste, posebno u Zagrebu, posebno u Beogradu, posebno u Sarajevu, tri top-liste koje nemaju zajedničkih tačaka. 

Nemamo neke savezne kriterijume, ovi guraju grupe iz svoje ulice, oni pevačicu iz njihove mesne zajednice... i svi šibaju.


Ti u Novom Sadu ostaješ bez toga?


Novi Sad uglavnom ljubi ljude sa strane. Mene niko ne gura, uglavnom me vuku za nos. Imao sam tu sreću i nesreću da dolazim iz Novog Sada. Nesreću, jer nisam u njemu imao pravih načina da se pokažem i predstavim, a sreću, jer dolazim iz grada koji ima određeni ugled.

U Beogradu su me voleli jer nisam iz Beograda, u Zagrebu jer nisam iz Beograda, a u Novom Sadu, jer me vole u Beogradu i Zagrebu.


Posle onog što se desilo sa učenicima iz Osijeka ugled Novog Sada je malo okrnjen. Ti si ovaj događaj i još neke pojave i naravno događaje iz fudbala komentarisao nedavno u omladinskom magazinu "Stav". Zašto?


Jednostavno iz potrebe. Za Novi Sad je taj događaj uvredljiv. Mi svašta možemo da pričamo, ali ne da smo veliki Srbi, veliko bilo šta, jer kod nas je stvarno mnogo raznih tipova. 

Odmalena bio sam naviknut da poštujem tuđe Uskrse, Božiće, običaje i religije. U razredu je bilo desetak nacionalnosti. Mi ta pitanja nismo postavljali, naravno da je bilo začkoljica o dijalektu ili ono Madžar, ali i sve to uz dužno poštovanje. 

Smešno je da se takve stvari danas događaju. U pitanju su klinci koji su videli da se u Jugoslaviji nešto dešava, zakuvava, da svako ima svoju etniku, pa hajde sad da mi ove miroljubive klince, koji su isto tako bespomoćni kao i novosadski klinci kad odu u Osijek, maltretiramo. 

Tog trenutka njima nije bilo u glavi da su Novi Sad i Osijek možda sličniji nego Novi Sad i Beograd, ili neki drugi grad u Srbiji. 

Taj čin tih mladih huligana nema neku ideološku pozadinu, on je samo nepromišljen.

Tužno je što se to desilo u Novom Sadu. Možda i zbog moje registracije sa NS nigde u Jugoslaviji, a obišao sam mnoga mesta, nisam imao problema. 

Posle koncerta, kad se zatvore sva pristojna mesta, često smo londrali po kojekakvim rupama i železničkim stanicama da nađemo klopu, bili smo izloženi ljudskom talogu, koji svaki grad izbaci na videlo posle ponoći, i nigde nam niko nije rekao "ajte vi malo kući." 



Kosovo je Skadar na Bojani




Nekada si na koncertima pričao viceve o Kosovu, na svoj način o ovoj temj govoriš i u pesmi "Ne lomite mi bagrenje". Koliko te ta situacija pogađa?


Pričao sam viceve kada sam smatrao da je to izazov i da će se ta stvar rešiti, a pesmu sam napisao kada sam se u Centru "Sava" video sa ljudima koji su došli sa Kosova. 

To je bio jedan stravičan susret. Pisala mi je jedna devojčica, koja povodom te pesme kaže "dobro si opalio Šipce", a u zagradi - to je jedino što im je naškodilo.
Ekipa koja tamo rovari nesmetano i dalje radi po svome.

Kosovo je Skadar na Bojani, ako se nešto u toku dana sazida, noću se sruši. Mislim da malo veća formacija, ne odred specijalne milicije, nego nas 22 miliona to mora da reši.


Tvoja pesma "Računajte na nas" postala je himna mladih. Ovog oktobra pevali su je novosadski studenti u vreme protesta. Svojevremeno si se odrekao te pesme. Šta je to ona vremenom izgubila?


Mnogo, od trenutka kada sam je prvi put otpevao i osetio da ima ono nešto. Nema neke velike prevare kada prvi put otpevaš pesmu i vidiš kako je ljudi primaju, znaš da je to ili nije. 

Na kraju, tako je i sa ljudima. 

Sećam se subotičkog Festivala gde je prvi put javno izvedena. Bila je tišina, muk, osetilo se da su klinci i ta moja generacija zagrizli. Kasnije, posle nekoliko godina, dobio sam i prve komentare, kao nemoj to više da pevaš. 

Možda sam ja kriv što sam nastavio da je pevam, trebalo je da je ostavim drugima, kao sada u Novom Sadu. Međutim, bilo ju je oko štafete, pa za Dan oslobođenja, pa za jubileje. 

I onda, počela je da se pojavljuje na parolama na velikim mitinzima. To je za mene bio najbolji znak da je propala. 

U subotičkoj hali bio sam polaskan. Međutim, vremena su se drastično promenila. Mislim da su studenti mogli da pevaju neku svoju pesmu, ta generacija bi trebalo da ima svoju pesmu.


Nakon deset godina na estradi, koliko je u tebi zadovoljstva u poslu kojim se baviš?


Vrlo malo nastupam, pokušavam da očuvam to zadovoljstvo koje još postoji.


Uz tvoj dupli album trebalo bi da se pojavi i singl sa ljubavnom pesmom "Poluuspavanka" i pesmom "Jubilej" koja na neki način govori o tvom jubileju ali više o, kako ti to u refrenu kažeš, jadnoj i bednoj ’87, odnosno o našoj tragičnoj političkoj stvarnosti.


Možda se singl i neće pojaviti jer je "Jubilej" prilično problematičan. Pesma je koncepcijski slična pesmi "Bitlsa" "A day in the life". Pošto sam zakleti bitlsovac, onda treba od njih da kradem. 

Između ostalog kažem jedan drug je opet digao glas; drug nam je opet zbog svega držao govor; da, drug je opet vikao na nas; do kraja govor je postao čist horor; i slučaj tih građana je zamršen; niko im ne sme reći da malo štede snagu i da je rat nedavno završen... jadna i bedna ’87. 

Naravno da ima veze sa ovim trenutkom. Stalno slušam, kad uključim radio ili televiziju - mi to nećemo dozvoliti. To je neka glavna rečenica. Ne znam šta mi to nećemo dozvoliti, kad je sve dozvoljeno i nema pravila.

Razgovarala: Nada Savković, foto: Radivoj Bajac, obrada: Yugopapir (Intervju, decembar 1987.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate