Eli, Iskra, Darko i Dragan Mijalkovski: U poseti popularnom makedonskom pevaču zabavne muzike




Iako smo bili vrlo mladi, bilo nam je sasvim prirodno da se venčamo, i već deset godina smo u braku. Jedno kod drugog smo otkrili neke zajedničke osobine koje se ne sreću baš često - ozbiljnost prema životu, skromnost, sigurnost. Tada smo bili, a i ostali, istomišljenici u pogledu mnogih životnih pitanja i bili svesni da sve moramo sami stvoriti 

Novembar 1979: Da biste stekli pravu sliku o jednom gradu i ljudima koji u njemu žive, bez sumnje, mnogo doprinosi gostoprimstvo domaćina. Jednog sunčanog jesenjeg jutra kad smo se našli licem u lice sa Skopljem i Draganom Mijalkovskim bilo nam je jasno da ćemo odavde otići puni prijatnih utisaka.

Naš domaćin, popularni pevač zabavnih melodija, dvadesetdevetogodišnjak setnog izgleda, trudio se nenametljivo i iskreno, da nam pokaže svoj grad i iskaže, preko sebe, gostoprimstvo i srdačnost svojih sugrađana.

Celo pre podne proveli smo u šetnji novim Skopljem, diveći se onome što je izgrađeno i uređeno posle katastrofalnog zemljotresa od pre šesnaest godina.

I tako, uz šetnju starim i novim ulicama, ponešto novo smo saznali, ali i već poznate stvari, o našem sagovorniku. Ova godina za Dragana je godina jednog malog, i ne baš tako malog, jubileja - deset godina aktivnog pevanja i deset godina braka (ovo drugo za njegove godine gotovo da je veći znak stabilnosti i zrelosti).

Porodica Mijalkovski: Eli, Iskra, Dragan i Darko
(foto: Vladimir Kostić)


Početak u "Srećnim baksuzima"



- Nisam slučajno postao pevač - kaže Dragan. - Možda sam imao preduslove za to. Uporedo s prvim razredom osnovne škole upisao sam se u nižu muzičku školu. Silom prilika svirao sam violinu, jer moji nisu imali mogućnosti da mi kupe klavir. 

Posle četvrtog razreda napustio sam muzičku školu, ali mi je i tih nekoliko godina sigurno pomoglo da steknem neka osnovna znanja iz muzike i razvijem svoj talenat.

Godine 1963. Dragan je sebi kupio gitaru i počeo da svirucka meksikanske pesme, tada još vrlo popularne.

Međutim, bilo je to i vreme "Bitlsa" i vokalno-instrumentalnih sastava, te on osniva grupu "Srećni baksuzi".

- Tada sam imao 14 godina, i ta "bitlsomanija" me je dosta povukla, a kako sam išao u školu "Kočo Racin" na padinama Vodna i družio se sa svojim vršnjacima čiji su roditelji često putovali po inostranstvu, imao sam prilike da dolazim do najnovijih ploča.

Iako nismo imali ni prave instrumente, niti pojačala, ipak smo dva puta nedeljno svirali na igrankama u Medicinskoj školi.

U to vreme Dragan nije ni pokušao da se okuša kao pevač već je, pod uticajem tada slavnih "Šedouza" za svoj sastav pisao instrumentalne stvari i svirao solo gitaru.

Ubrzo ga je primetila popularna skopska grupa, kako kaže, sa pravim instrumentima, "Lenki", i ponudila da svira s njima.

Godine 1968. posle završene Tehničke škole napušta muziku i odlazi u Bitolj da studira na Višoj tehničkoj školi.

- Bez obzira što sam bio dobar student, vratio sam se u Skoplje već naredne godine, napustivši studije. Da li je to bila nostalgija za rodnim gradom, neki revolt ili jednostavno mladalački psihički pad - ni danas ne znam da objasnim. 

Po povratku sam šetajući tako gradom, sreo jednog prijatelja muzičara koji mi je rekao da Televizija organizuje audiciju "Tražimo mlade talante".

Okušao sam sreću, primljen sam i već sutradan je u Radio stanici, u pravom studiju, napravljen i prvi moj snimak.

Ta 1969. godina bila je prelomna u Draganovom životu. Počela su stalna snimanja, pripremanje novog repertoara, a ono što je najvažnije:

- Otkrio sam u svom glasu nešto što se razlikovalo od glasova pevača koji su tada bili u modi. 

Nabrajati sve uspehe koji su dolazili brzinom meteora, nije potrebno. U korak s pevačkom karijerom, kretala se i ljubav s Eli, svršenom učenicom ekonomske škole, koja je u to vreme igrala i balet.

Darkove prve muzičke lekcije uz tatu Dragana
(foto: Vladimir Kostić)


Elina plata "jača" od Draganovih primanja?



Slučajno su se upoznali i posle šest meseci zabavljanja rešili da se venčaju. Njihove godine bile su dovoljan razlog da izazovu nepoverenje i neslaganje Elinih roditelja. Ali, niko im nije mogao pokvariti planove.

- Ja sam imala sreće - kaže Eli - ali nije se lako udati sa 18 godina i to nikome ne bih preporučila. 

- Sama činjenica oženiti se u 19. godini izgleda malo neobična u današnje vreme - dodaje Dragan. - Nama je, međutim, to bilo sasvim prirodno i realno, jer smo jedno kod drugog otkrili neke osobine koje kod mladih ljudi retko mogu da se sretnu.

To su ozbiljnost prema životu, skromnost, sigurnost...

Onda smo bili, a i ostali, istomišljenici u pogledu mnogih životnih pitanja.

Bili smo svesni da nemamo materijalnih sredstava za život, nismo ni jedno ni drugo iz porodica koje su mogle da nam novčano pomognu u početku, bilo nam je jasno da sve moramo sami da stvorimo i to nam je imponovalo, jer smo baš to i hteli.

To nas je stalno i vezivalo, a i održavalo. Sve ovo što smo danas stvorili je odraz jednog takvog odnosa prema životu i sve je moralo biti unapred planirano.

- Nikad nismo bili fantazisti, već realni i praktični. Nikad nismo bili u dilemi, na primer, da li da Eli radi ili ne, bez obzira što sam ja zarađivao nekad više, nekad manje, ali uvek dovoljno da se pristojno živi, jer smo znali da je ta jedna, bilo kakva, ali sigurna "plata" bila jača od mojih primanja. 

Nekad čak svesno ne radim neko vreme, jer je tu dohodak koji obezbeđuje pristojan život.

- Za jednu ženu je, po mom mišljenju, ubistveno da ne radi - kaže Eli, koja jedva čeka da pođe na posao u fabriku "Treska" gde radi u knjigovodstvu. - Nije lako biti i službenik, supruga, majka i domaćica, ali smatram da taj svakodnevni kontakt s ljudima puno znači za ženu.

Kuća sputava ženu, ona se nesvesno opušta i misli da je velika stvar posao i van kuće.

Ja već deset godina radim a sad sam na porodiljskom odsustvu, ali ću ga prekinuti i početi da radim, doduše, skraćeno. Ovi meseci koje provodim kod kuće, bez obzira što imam puno posla, već su mi dosadili.

Zaboravila sam gotovo i da hodam u cipelama (smeje se)!

Dok razgovaramo, sedimo u njihovom trosobnom stanu koji su sami kupili, lepo opremili (ali ima tu još toga da se uradi - kako kažu) osećamo tu stabilnost i činjenicu da se ništa ne sme prepustiti slučaju.

- Mi ne planiramo za sutra ili za godinu dana unapred - kaže Eli - već za pet, deset godina. Tako smo odlučili da prvo dete imamo tek kad smo imali stan, kakav-takav (Draganova majka im je ustupila svoj jednosoban stan, a do tada su bili podstanari).

Tako je Darko (sedmogodišnjak - prvak) rođen tek nakon tri godine braka, a Iskra ima samo šest meseci. Razmišljali smo da li da se oboje upišemo na fakultet ili da imamo još jedno dete, pa je prevagnula ta razlika u godinama među decom koja je već velika.

Iskra i Darko: Deca po planu (foto: Vladimir Kostić)


Lagani pad - neminovnost u estradnom poslu



Meni je samo važno, u stvari najvažnije, to mogu slobodno da kažem, da Dragan završi studije, a ja, možda jednog dana.

- Nakon značajnih događaja u karijeri kao i privatnom životu (rešavanje stambenog problema, rađanje dece) rešio sam da se upišem na fakultet - kaže Dragan. - Sada sam na drugoj godini Prava, neću odustati i planiram da za nekoliko narednih godina završim fakultet, jer moram da obezbedim svoju budućnost i polako se uključim u normalan društveni život.

Interesuju me društveno-politička pitanja i mislim da se usmeravam u tom pravcu.

Dok ovo govore, i Eli i Dragan, jasno je da to nisu samo fraze već realnost koja ih prati od prvog dana njihovog zajedničkog života.

Dok je Dragan, od 1969. do 1977. godine "trčao za zaradom" kako bi svojoj porodici obezbedio egzistenciju, Eli je uglavnom bila sama.

- Sada se situacija umnogome promenila - kaže Eli. - Dragan je više kod kuće, Darko je pošao u školu, pa je tamo u celodnevnom boravku, Iskra, je još mala, mada velika obaveza. Osim toga, Dragan hoće sve da mi pomogne u kući, ali ja opet ponavljam, najviše i jedino želim da završi studije.

- Ova naša profesija je od danas do sutra - kaže Dragan - i toga sam potpuno svestan. Trenutno je posle mog velikog uspeha na estradi nastao lagani pad koji je neminovan u ovom poslu i o budućnosti treba realno razmišljati.

Zadovoljan sam onim što sam postigao, mada mislim da još nisam dao svoj maksimum kad je u pitanju moj domet na jugoslovenskom polju zabavne muzike.

Odlazeći iz stana porodice Mijalkovski, nismo mogli a da ne budemo istinski zadivljeni što među mladima danas postoji tako stabilan i siguran odnos prema braku, teškoćama i lepim stvarima koje nudi i nameće - život.

Napisala: Vesna Adamović, obrada: Yugopapir (Nada, novembar 1979.)

Draganu nije teško da radi u kuhinji
(foto: Vladimir Kostić)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate