11 seoskih učitelja o najtežim trenucima u službi: Kad belosvetski uča dođe da nam kvari decu (1961)






I onda mi upadne neki roditelj na čas i traži da mu pustim sina da "otera volove" ... Pa za njim dođe drugi, treći ... Jesen, vreme glavnih poljskih radova ... A ja sam upravo pripremio, onako pedantno, po udžbenicima, novu metodsku jedinicu koju želim da obradim na neki nov način, u prisustvu svih učenika!



Učitelj u gradu je prosvetni radnik, vaspitač. On ima svoju određenu društvenu funkciju. Društvena funkcija učitelja na selu, međutim, većinom nije isključivo usmerena u vaspitnom i pedagoškom pravcu.

Često je on jedini intelektualac u mestu, te ponekad mora da bude i savetodavac, i organizator sveg kulturnog života, i lekar, bolničar, i administrativni službenik, pravni savetnik ...

A često da se bori sa zaostalošću, sa ukorenjenim konzervativnim shvatanjima, sa tvrdoglavom upornošću roditelja kad su u pitanju nove forme vaspitanja njihove dece.

Imajući u vidu ovu činjenicu, razgovarali smo sa jedanaest učitelja iz raznih krajeva Srbije, Kosmeta i Vojvodine, koji su u toku prošle nedelje boravili tri dana u Beogradu, kao učesnici na "Republičkom susretu mladih" i zamolili ih da nam odgovore na naše pitanje: Najteži trenutak u vašoj karijeri?

Junaci ove priče: Mihailo Varga, Ernestina Mozer, Milan Kostić, Dušanka Nikolić,
Dragoljub Milosavljević, Predrag Nikolić, Đorđe Paunović, Milunka Mičić,
Ljubivoje Kosić, Milka Pinter, Đorđe Krnjajić - na Republičkom susretu mladih
(klik za uvećanje)


Milka Pinter, Gornji Milanovac:



- Prvo mi je mesto bilo u jednom selu kraj Milanovca. Tamo sam iskusila svu lepotu, ali i odgovornost našeg poziva. Upravo sam se spremala da pođem na put u Beograd, kad mi je dotrčao u stan, zadihan i bled, jedan mladić. Pokazao je ruku koja je bila sva krvava: vežbajući se u gađanju sam se ranio i metak mu je razneo prst.

U selu nije bilo ni lekara ni bolničara, samo se nekoliko baba bavilo "vidanjem". No on je pun poverenja, zatražio pomoć od mene iako je znao da sam tek pre nekoliko meseci izišla iz srednjoškolske klupe.

Pokušala sam da mu pomognem i njegovo poverenje pokazalo se opravdanim!


Đorđe Krnjajić, Prigrevica (srez Sombor)



- U Dalmaciji sam započeo svoju učiteljsku praksu. Radio sam mesec dana u Donjim Koljanima, malom selu na Cetini koje danas više ne postoji. Ono je ustupilo mesto veštačkom jezeru Perući gde je izgrađena velika hidrocentrala.

Vreme koje sam proveo u ovoj školi sa svega tri razreda predstavljalo je poslednje trenutke postojanja Donjih Koljana. Porodica za porodicom napuštala je rodno selo koje će biti zbrisano sa lica zemlje.

Svakodnevno sam imao pred sobom po nekoliko đaka manje ...

Poslednjeg dana održao sam poslednje časove - pred svega tri učenika! A onda sam, istog popodneva, zajedno s njima i njihovim roditeljima napustio selo koje je sutradan potopljeno.


Ljubivoje Kosić, Stopanja (srez Kruševac)



- Pre mnogo godina, odmah po oslobođenju, otišao sam samoinicijativno na Kosmet. To je bilo vreme kad su po našoj zemlji još kružile razbijene grupe četnika, ustaša, balista. Prvih dana, dok još nisam imao svoj stan, spavao sam sa magacinerom u jednoj sobi bez brave. Puške smo stalno držali uza sebe.

Jedne noći lupala nam je grupa ljudi, tražeći ulje za vozilo. Zabarikadirali smo se i pripremili oružje. Ljudi su uporno lupali i govorili da su milicioneri. To je bila najduža noć u mom životu...

Sutradan smo saznali u miliciji da su u okolini pohvatani neki odmetnici, pošto su izvršili više provala i zločina i da su, prema vlastitoj izjavi, hteli da se osvete učitelju što "truje" decu pogrešnim vaspitanjem!


Mihailo Varga, Ruski Krstur (srez Sombor)



- Još uvek u mom sećanju živi onaj prvi susret s đacima. Bio sam zbunjen ... Deca su ćutke stajala preda mnom, u razredu je vladala gotovo neprijatna tišina. Jedva sam uspeo da promucam:

"Evo ... od danas ... ja sam vaš učitelj".

Deca su i dalje stajala i ćutala, a ja sam osećao kako mi rumenilo obliva obraze. Hteo sam da pobegnem ...


Milan Kostić, Žitkovac (srez Niš)



- Kao učitelj na selu držao sam seoskim devojkama kurseve o higijeni žene, o braku, o porođaju. Na jednom od prvih časova počele su neke devojke prigušeno da se smeju i ja sam ih da bi sačuvao svoj autoritet koji je - danas to moram da priznam - mojim crvenjenjem bio svakako malo uzdrman, izbacio iz učionice.

I verujte, posle tog događaja kursevi su se odvijali u najboljem redu, pa su vremenom i stariji ljudi pod uticajem omladine, prestali da me smatraju "belosvetskim učom" koji je došao "da nam kvari decu" i počeli i sami da se interesuju raznim stvarima o kojima su ranije samo međusobno šaputali.


Ernestina Mozer, Sivac (srez Sombor)



- Kao i većina mojih kolega, i ja se najradije sećam početka svog učiteljskog rada. I posebno jednog trenutka. Jednom vrlo nedisciplinovanom učeniku dala sam "packu". I sledećeg dana u razred je ušao njegov otac.

Napao me je najpogrdnijim rečima, govorio je da sam mu oskatila dete - iako sam ga, pred celim razredom, samo lupila prutom po ruci - pretio je da će me ubiti. Bila sam zaprepašćena, zanemela sam.

Čovek je onda naglo izišao iz razreda, a đaci su ustali da ga pozdrave. Još uvek zbunjena, rekla sam im: "Sedite deco", no oni su i dalje stajali ...

Možda čitavih pet minuta. Niko nije progovorio ni reči, a mnogima su bile suze u očima. I to njihovo nemo stajanje puno nežnog saosećanja bilo je ohrabrujuća uteha.


Milunka Mičić, Vreoci (srez Valjevo)



- Malo muslimansko selo... Jednog dana pozlilo je jednom mališanu na času i kada sam htela da mu dam prašak koji sam imala u svojoj ručnoj apoteci, on je uporno odbijao da ga uzme.

- Ne, ne, babo mi je zabranio - neprestano je ponavljao.

Nisam nikako shvatala šta mu je to otac zabranio, jer se često dešavalo da deca traže od mene neki lek. Tek kasnije sam saznala da o Ramazanu, velikom muslimanskom prazniku, ljudi ne jedu i ne piju ništa u toku dana ...


Đorđe Paunović, Korman (srez Kragujevac)



- Prva teškoća na koju sam naišao u svojoj učiteljskoj praksi bilo je - zavođenje akta u delovodni protokol!

Možda to zvuči malo komično, no verujte, na sve drugo sam bio manje ili više pripremljen a ideali koji su me odveli u zabačeno selo prizrenskog sreza davali su izvestan oreol romantike i onoj trošnoj školskoj zgradi, i onoj maloj učionici.

Ali eto, kad je trebalo da uradim prvi administrativni posao, ozbiljno sam zapeo. U tom trenutku sam zaželeo da se u program naših učiteljskih škola, pored ostalih novnna, zavede i predmet - administracija!


Dragoljub Milosavljević, Istok (okolina Peći)



- Svi mi napuštamo učiteljsku školu dobro opremljeni teorijom koja bi se, međutim, mogla primeniti jedino na ogledne škole. Kako sam koraknuo iz đačke klupe, sukobio sam se, u jednom srbijanskom zaseoku, s problemima o kojima nikad ranije nisam razmišljao.

Kombinovana nastava, četiri razreda zajedno, polovina učenika nema stolica, umesto table neka obojena daska ...

I onda mi upadne neki roditelj na čas i traži da mu pustim sina da "otera volove" ... Pa za njim dođe drugi, treći ... Jesen, vreme glavnih poljskih radova ... A ja sam upravo pripremio, onako pedantno, po udžbenicima, novu metodsku jedinicu koju želim da obradim na neki nov način, u prisustvu svih učenika!

Trebalo je uskladiti teoriju naučenu u školi sa praksom koju je nametao život, što mi kao početniku nije bilo lako. Imao sam pred sobom pedantno napravljen nastavni plan, a više od mesec dana držao sam časove najviše polovini učenika jednog odeljenja.

Bližio se kraj prvog perioda ocenjivanja, očekivao sam inspekciju, a program nije bio završen... Preznojavao sam se svakog dana kad bi neko zakucao na vrata učionice. Mislio sam da će sve moje ambicije, svi ideali doživeti krah, ako me inspekcija na završetku prvog tromesečja "uhvati" na polovini predviđenog nastavnog programa!

Jednog dana - upravo sam đacima pročitao ocene i hteo da ih pustim kući - neko je zakucao na vrata učionice. U tom trenutku kao da se nešto rušilo u meni... Vrata su se otvorila a u učionicu je stupio poštar. Kolega iz sreskog mesta mi je javljao da inspekcija - neće doći...


Predrag Nikolić, Stopanja (srez Kruševac)



- Mnogi seljaci u mom selu su još uvek prema meni nepoverljivi zbog ateizma koji propagiram među omladinom. Smatraju me nekakvim uljezom koji je došao da "bistri politiku" i "soli pamet" seljacima ...

Eto, jednom mi je upao neki čovek na čas, i ne pozdravivši me i ne obraćajući pažnju na moje predavanje, stao pred klupe i uzviknuo: "Ko se to juče tukao s mojim sinom?" i dobivši obaveštenje prišao je jednom dečaku i pred svima ga izudarao.

Pre nego što sam mogao da se snađem. izišao je, dobacivši mi:

"Tako je to kad decu vaspitavaju bezvernici".


Dušanka Nikolić, Taševo (kod Prijepolja)



- Nikad neću zaboraviti jednu muslimansku svadbu na koju sam bila pozvana. Svi su, prekrstivši noge, posedali oko jedne ogromne zajedničke činije i počeli - ko kašikom, ko rukom - da jedu iz nje neko jelo čudnog slatko-slanog ukusa koje je mirisalo na loj!

Smeškala sam se usiljeno, trudeći se da budem prirodna i ne pokažem svoju nelagodnost.

No domaćini su doneli meni poseban tanjir i posebnu činiju! Odlučno sam odbila da tom čašću budem izdvojena od ostalih i prisilila sebe da kao gost među ljudima koji su mi toliko odani prihvatim sve običaje, ma kako oni bili za mene neprijatni i neobični.

Jedva sam gutala, svaki mi je zalogaj zastajao u grlu ...

Zabeležila: Nada Mijatović, obrada: Yugopapir (Sport i svet, maj 1961.)

Dušanka Nikolić jedva je čekala da dođe u Beograd i
utone u gomile privlačnih knjiga...

Podržite Yugopapir: FB TW Donate