Zora Korać, urednica II programa TV BG '73: Pakosnim muškarcima smeta što jedna žena toliko radi

April 1973: Urednik Drugog programa Beogradske televizije Zora Korać poslednjih dana je "na udaru" kritike mnogih gledalaca, koji su razočarani dosad prikazanim epizodama bučno najavljivanog "prvog srpskog mjuzikla" "Naše priredbe".

Koliko je bila hvaljena što je izabrala seriju "Velike bitke" i obogatila program, toliko je sada kude jer se priča da je serija "Naše priredbe" stajala ni manje ni više nego 400 miliona starih dinara... Spavate li mirno kad se zna da ste kao urednik mogli da sprečite da ovoliki novac ne ode u vetar?

- Znate li kako se ono u narodu kaže: "Srbin se najviše raduje kad komšiji crkne krava!" Na to me podsećaju sva govorkanja koja su počela odmah posle prve epizode serije "Naše priredbe". Kao da su svi jedva čekali priliku da nas kritikuju. Uostalom, mene serija nije razočarala i ne smatram da je novac bačen u vetar.

• Je li tačno da su "Naše priredbe" dosad najskuplja serija?

- Ni govora! Još ne znamo konačan obračun, ali snimili smo deset emisija uz maksimalnu štednju, da ne kažem cicijašenje. Raspitajte se koliko, na primer, košta samo jedna emisija "Obraz uz obraz".




• Pominje se 50 miliona, ali zašto ste uzeli "Obraz ..." za primer. "Obraz uz obraz" je jedna od najskupljih emisija, verovatno zbog skupocenih kostima i njihovog još skupocenijeg kreatora.

- Neću da se mešam ni u čiji posao i svojih briga imam preko glave, ali nama prebacuju raskoš i sjaj u prvoj emisiji "Naših priredbi", a niko ne zna da smo sve kostime pozajmili i sašili svega tri nove haljine za glavnu glumicu. U ovu seriju uložen je ogroman trud, ali to se, izgleda, ne ceni. 

Ne znam zašto nas napadaju - vajka se Zora Korać i kaže da su kritičari, osim "izuzetaka", povoljno ocenili "Naše priredbe". 

Slaže se da su stvaraoci serije "možda malo preterali u ironičnom gledanju na događaje iz prošlosti", ali ne traži se, valjda, u jednoj ovakvoj muzičkoj seriji istorijska dokumentarnost.

• Da li ste o tome mislili kada ste prvi put čitali tekst Bore Ćosića? Mnogi kažu da je tekst besmislen, pa je serija unapred bila osuđena na propast.

- Ne možemo tako da razgovaramo. Pre svega serija se još prikazuje i utisak o njoj moći će da se donese na kraju. Ja opet kažem da me "Naše priredbe" nisu razočarale. Uverena sam da će posle ove serije ostati bar deset muzičkih balada Vojislava Kostića. Zaista su predivne.




• Dobro, kad već ne možemo da se složimo u oceni, da pomenemo seriju "Od svakog koga sam volela" koju je režirao Puriša Đorđević. Vi ste bili urednik, znači neko ko je odobrio da se ova serija snimi. Recite, šta je posle nje ostalo. Samo gorčina.

- Tačno, ali pitam ko ne bi prihvatio saradnju sa Purišom. Kada je došao sa predlogom da po Čehovu snimi seriju, i to o ljubavi, ja nisam mogla da ga odbijem. Ne kajem se što sam kao urednik "potpisala" tu seriju.

Sad kad razmišljam u miru, kad su i kritike zaboravljene, mislim da je Puriša Đorđević "video" Čehova na svoj način i nije to loše uradio.

• Polako, polako. Može se steći utisak da ste nepogrešivi. Nikako ne priznajete da nešto što ste uradili nije bilo dobro. Da li i Vi pripadate onoj grupi ljudi sa televizije koji kažu da ih kritike ne interesuju, da ih čak i ne čitaju.

- Nije tačno, takvih među nama nema. Tvrdim da smo svi i te kako osetljivi na svaku reč koja se izusti, ili napiše na naš račun. Ali, ponašamo se kao velika deca, glumimo ravnodušnost. Neki put, kad se u mojoj kancelariji okupe razni saradnici, osećam se kao u razredu.

Ako je neko i pohvaljen, on isto tako krije svoju radost, kao da mu je svejedno.

• Misli, možda, da se podrazumeva da kritiku ne treba uzimati ozbiljno, bilo da je dobra ili loša.

- Ne, svima nam je teže ako niko nigde ne pomene nešto što smo uradili, nego ako nas kritikuju. Vi se osmehujete, ne verujete. Ali pitajte bilo koga svi će vam isto odgovoriti.

• Govorite u ime svih, a nije Vam prijatno kad se za Zoru Korać kaže: "Jedna žena - Drugi program". Vas bije glas da na Drugom programu imate veliku vlast.

- Ta, nemojte, molim vas. Znate li da sam ja, kad je počeo da se emituje Drugi program, petnaest dana sedela i radila na promaji, u hodniku. Nije mogla da se pronađe soba da se smestimo. Zar je to nekakva vlast?



Sa svojim saradnicima dugo razgovaram, ubeđujemo se uzajamno




• To je bilo odavno. Pre godinu dana. Sada se situacija izmenila i Vaše ime malo, malo, pa vidimo na malom ekranu. Priča se da se u sve mešate.

- Nisam vam odgovorila na onu primedbu - "Jedna žena - Drugi program". To govore pakosni muškarci kojima smeta što jedna žena toliko radi, što joj posao ide od ruke. Nije tačno i moram da se ljutim kad to čujem, jer, pored mene, na Drugom programu rade još četvorica urednika. 

Ali, po našem starom običaju, nikome ne smeta kad jedan urednik na Prvom programu, na primer, potpisuje godišnje oko 150 emisija, a ja sam im trn u oku jer u svom programu godišnje imam 54 emisije domaće proizvodnje i 54 koje nabavljam u inostranstvu.

• Da li vas napadaju i žene?

- Žene znaju koliko je teško brinuti o porodici i biti zaposlen, pa su me uglavnom ogovarale što sam ambiciozna i sve želim da postignem. Čudile su se kako mogu da vodim kuću kad toliko vremena provodim na poslu.

A ja sam imala sreću da sa mnom živi moja majka, divna žena koja je o svemu brinula, pa sam mogla da se posvetim poslu koji volim. Kad mi se sin razboleo, trudila se da od mene sakrije koliku ima temperaturu, da se ne sekiram. 

Sve je činila da živim u miru, zato sam bezbrižno mogla da budem na poslu koliko je trebalo. Tek kad je ona umrla, osetila sam kako je zaposlenim ženama.

• Poznato je koliko radite, da ne kažemo koliko ste ambiciozni. Ali prvi put vidimo da možete i da se raznežite.

- Zašto da ne. Ja sam veoma, veoma emotivna.

•  Kažu i lična.

- Jesam, ali nikada ne činim nešto ako nisam sigurna da je to najbolji način da posao bude dobro obavljen. Sa svojim saradnicima dugo razgovaram, ubeđujemo se uzajamno. I moje 25-godišnje novinarsko iskustvo pomaže nam da nađemo najbolji put.

• Saradnici su vam sve mladi ljudi, pa Vas slušaju.

- Ne zbog toga što sam ja Zora Korać! Kada se pre četiri godine prvi put govorilo o Drugom programu Beogradske televizije, Ljubomir Zečević i ja okupili smo mlade ljude koji su se pripremali za posao koji danas rade. 

Želela sam svakome da pomognem savetom i pružim mu priliku da pokaže šta zna. Tako je nastala emisija" "Neobavezno".

"Neobavezno" na RTS planeti
• Sve pohvale ste dobili za "Neobavezno". Nekoliko emisija mladih reditelja iz te serije i danas se pamti. Zašto ste dozvolili da se ugasi? Da li su mladi reditelji "odrasli" pa neće više time da se bave?

- Serija "Neobavezno" nije se ugasila. Tačno je da su reditelji koji su onda bili veoma mladi, sad "prerasli" taj posao.

Naišao je drugi talas mladih ljudi, oni još nisu dorasli da bi emisijama serije "Neobavezno" dali nov sjaj. 

Ne zaboravite da o temama o kojima su nekada mladi reditelji govorili u emisijama "Neobavezno" sad govori celo naše društvo. 

U našim emisijama bilo je reči o socijalnim razlikama, o mladim prestupnicima, nezaposlenosti, šundu. Zato sad moramo da izmislimo nešto novo.

• Priznajte da vam to nije teško. Vi ste "izmislili" i emisiju "Studio 3" i "Film danas". Može li jedna žena da ratuje u "Velikim bitkama" sa isto toliko uspeha koliko ima u emisijama o kulturi? Ili Vam pomažu saradnici koje vešto birate?

- Treba da znate: na televiziji jedan čovek, niti jedna žena - ne znače ništa. Iza svake emisije krije se rad cele ekipe, koja ima bar 30 ljudi. Kad mene kao urednika neke emisije hvale, neprijatno mi je. Lakše mi je ako samo mene kude, iako nisam jedini krivac.

• Da ne zaboravimo još jednu seriju Drugog programa koja nije dobro ocenjena - "Kad više nisam bio vojnik". Da li i taj greh pada na Vašu dušu?

- Ne, ja nisam odlučivala da li će ta serija biti snimljena. Kada ste rešili da mi postavljate samo neprijatna pitanja, moram i da se branim. Kod nas, na Drugom programu, odgovornost je kolektivna, jer naš kolegijum donosi odluke i ocene o svemu. Uostalom, kakav nam je domaći film, takve su nam i serije.

• Biće bolje da ne govorimo o filmu.

- Hoću samo da kažem da televizija glavne snage crpe sa filma. Nije ni čudno jer filmski stvaraoci imaju veće iskustvo. Televizija je odgajila malo svojih režisera, osim časnih izuzetaka kao što su Aleksandar Đorđević, Mario Fanelli, Ivan Hetrich, Zdravko Šotra i još neki. 

Oni su na televiziji učili više od deset godina i zato je ono što oni urade uvek bez zamerke.

• Zašto niste pomenuli i mlade reditelje koje ste Vi lično odgajili - Karanovića, Aćina, Karaklajića, Mandića. Za to Vam svi odaju priznanje.

- To je poznato i ne treba da o tome govorimo. Vi ste me pitali samo o (ne)prijatnim stvarima, pa sam mislila da Vas moji uspesi ne interesuju.

• Varate se. Mislili smo da je to svima poznato, pa ih nismo ni pominjali.

Razgovarala: Ružica Maksimović (Ilustrovana, 1973.)


Goran Marković o saradnji sa Zorom Korać



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate



No comments:

Post a Comment