Miroslav Cerar, trijumf na EP u Luksemburgu: 11 pitanja za najboljeg evropskog gimnastičara (1961)




Nastojim da vežbu što bolje izvedem i uopšte ne obraćam pažnju na sudije i semafor. Tako je bilo uvek, pa i u Luksemburgu. Tek kad se završilo takmičenje pritrčali su mi moj trener Gregorka i ostali članovi naše delegacije i obavestili me da sam prvi. Jasno, radovali smo se svi zajedno



Zimus su Ljubljančani okupljeni u velikom broju dočekali svetskog rekordera u smučarskim skokovima, Jožeta Šlibara, a prošlog utorka u još većem broju i još svečanije dočekan je novi prvak Evrope, student prava iz Ljubljane, Miroslav Cerar, koji je u jakoj konkurenciji najboljih gimnastičara Evrope osvojio četiri zlatne i dve bronzane medalje.


*****



Godinama se Cerar sa svojim trenerom Borisom Gregorkom pripremao za ovaj trijumf. Rođen je 28. oktobra 1939. godine u Ljubljani. Kao dečak bavio se raznim sportovima. Smučao je, igrao fudbal, ali po savetu roditelja redovno je vežbao u DTV Partizan u Ljubljani.

Želeo je još kao pionir da se takmiči na spravama. Tada su mu rekli, da je mali i da su sprave samo za odrasle. Uporni dečak nije se predavao, već je redovno posmatrao starije kako treniraju i kako se takmiče, a ko čeka taj i dočeka! Jednog dana, a bilo je to pre više od osam godina, došao je do sprava. Cerar je trenirao redovno i disciplinovano.

Uspesi su počeli da se ređaju jedan za drugim. 1955. godine postao je omladinski prvak Jugoslavije, sledeće godine uspeo je da odbrani titulu, a 1957. godine postao je na državnom prvenstvu najbolji jugoslovenski gimnastičar, zadržavši titulu do danas.

Godine 1958. Cerar je startovao na prvenstvu sveta u Moskvi. U jakoj konkurenciji mladi i iskusni Ljubljančanin oduševio je Moskovljane i sudije u vežbanju na konju s hvataljkama. Osvojio je bronzanu medalju. U ukupnom plasmanu na svim spravama Cerar je bio trinaesti.

Prošle godine spremao se takođe vrlo marljivo za Olimpijadu u Rimu. Međutim, u jeku najintenzivnijih priprema Cerar je dva puta povređivao prst, tako da nije uspeo da u potpunosti realizuje plan svojih priprema, onako kako su to bili zamislili njegov trener i on.

Ipak, Cerar je u Rimu u ukupnom plasmanu bio osmi, a na vratilu peti. Tom prilikom Cerar i njegov trener, Gregorka, pratili su s pažnjom vežbe svih najboljih takmičara na Olimpijadi, a čim su se vratili kući prionuli su na posao.

Skoro godinu dana vežbali su nove kompozicije, a rezultat tog napornog rada je trujumf u Luksemburgu, na četvrtom kupu i prvenstvu Evrope.


Da li ste pre odlaska u Luksemburg očekivali da ćete doneti toliko medalja?


- Nadao sam se da ću osvojiti jednu od medalja u vežbama na konju i razboju, a niukom slučaju da ću pobediti u višeboju i da ću se u svih šest disciplina takmičiti u finalu. Konkurencija je bila vrlo jaka i to bi za mene bilo čak i neskromno.


Govori se o tome da se vi toliko koncentrišete na vežbe da i ne obraćate pažnju na sudije?


- To je sasvim tačno. Ja nastojim da vežbu što bolje izvedem i uopšte ne obraćam pažnju na sudije i semafor. Tako je bilo uvek, pa i u Luksemburgu. Tek kad se završilo takmičenje pritrčali su mi moj trener Gregorka i ostali članovi naše delegacije i obavestili me da sam prvi. Jasno, radovali smo se svi zajedno.


Kako biste se osećali da se takmičio i najbolji gimnastičar sa prošle Olimpijade, sovjetski vežbač Šahlin?


- Isto kao i bez njega. Moji aduti su bili konj i razboj, a u ostalim disciplinama, po mom mišljenju, vodila bi se oštra borba. Šteta što je bio povređen, mada po vrednosti nimalo ne zaostaju Titov i Leontijev.


Kako su na vaše uspehe reagovali ostali vežbači i gledaoci?

- Svi su mi redom čestitali. Najpre mi je prišao Titov, a zatim redom svi ostali. Na gledaoce nisam ni obraćao pažnju, a znam samo to da se sala prosto tresla od aplauza. Kasnije sam se jedva izvukao od potpisivanja autograma. Mogu vam reći da su svi korektno primili moj uspeh, uključujući tu i sve stručnjake koji su prisustvovali takmičenju.


Kakav su utisak na vas ostavili ostali takmičari?


- Pauzu između dve vežbe obično sam provodio napolju na čistom vazduhu, a tek kad je na mene došao red pozivao me je moj trener. S vremena na vreme gledao sam samo one vežbače čije su me vežbe interesovale. Mnogi su spremali teže vežbe nego u Rimu, ali to još nije bilo u onom stadijumu obrade koja garantuje eleganciju, sigurnost, a samim tim i uspeh.

Baš zbog toga je dolazilo do nepredviđenih, mada očekivanih, grešaka i slabijih ocena. Tako se dogodilo da sam se samo ja kvalifikovao u svih šest disciplina za finale, jer nisam želeo ništa da reskiram.

Radio sam ono što sam s trenerom Gregorkom najbolje spremio. Svaki od učesnika imao je neke elemente koji su me oduševljavali, a i slabosti je bilo dosta. Ipak najviše su mi se dopali ruski vežbači Titov i Leontijev, zatim Italijani Menikeli i Karmenuči.


Vaši planovi za Prag, peti kup Evrope i konačno olimpijske igre u Tokiju?


- Za prvenstvo sveta iduće godine u Pragu nastojaću da s trenerom još bolje spremim dosadašnje vežbe, a i da se pojavim s nekim novim elementima. 1963. godine na prvenstvu Evrope u Beogradu moraću da branim osvojeni kup iz Luksemburga, a za Olimpijadu 1964. godine nameravam da spremam nekoliko novih vežbi.

Uostalom sve je tempirano za Olimpijadu s tim što ću se najozbiljnije, kao i do sada, spremiti za prvenstvo sveta i kup Evrope.


Ko je po vašem mišljenju najbolji gimnastičar danas u svetu?


- Na ovo pitanje je teško odgovoriti, jer se to skoro svake godine menja. S druge strane svaki gimnastičar ima dobrih i slabih strana. Za one o kojima su mi pričali ne bih mogao ništa da kažem, a od onih koje sam video najbolji utisak na mene su ostavili Rusi Titov, Šahlin i Stolbov.


Kad biste se vratili deset godina unazad, da li biste ponovo izabrali kao svoj sport vežbe na spravama?


- To pitanje sam sebi nekoliko puta postavljao. Volim sve sportove i upražnjavao sam mnoge od njih. Odabrao sam nekako ovaj najnaporniji. Kod nas gimnastičara ne može da bude poštede i mora da se zapne, kako u predtakmičenju tako i u finalu, ako se želi uspeh.

Eto, na primer, u Luksemburgu ja sam se u toku jednog dana takmičio na svakoj spravi po dva puta, a nastupiti dvanaest puta naporno je i fizički i psihički. Ipak, bez obzira na težinu, napore i samoodricanje, odlučio bih se za gimnastiku.


Šta biste savetovali početnicima?


- Da razviju ogromnu volju kod sebe, da disciplinovano slušaju trenera, jer bez toga se ne može ništa postići. U početku ide teže, a kasnije kad čovek navikne prosto ne može da zamisli sebe bez vežbanja i treninga. Treba se na kraju i mnogo čega odreći.


Kako provodite slobodno vreme?


- Nađe se slobodno vreme i kad čovek redovno uči i trenira. I to treba racionalno iskoristiti. Obično se šetam, odlazim u bioskop, pozorište, a i na koncerte, preko leta na letnjoj pozornici u Ljubljani. Volim i da pročitam pokoju lepu knjigu koja istinski govori o stvarnom i realnom životu.


Kako se sada osećate posle osvajanja kupa Evrope i šest medalja?


- Isto kao i pre toga. Zadovoljan sam utoliko što je moj trud i trud mog trenera dobio međunarodno priznanje i priznanje celokupne naše javnosti, a to je za jugoslovensku gimnastiku najvažnije. Time su nam putevi širom otvoreni, a naš zadatak je da se za sledeća takmičenja još bolje pripremimo.

Na kraju bih želeo da dodam još i to da me je najviše obradovao veličanstven doček u Ljubljani, jer sam tek onda shvatio kako naši ljudi prate naše nastupe i s kakvim oduševljenjem primaju uspehe.

Razgovarao: Dušan Petrović, obrada: Yugopapir (Sport i svet, avgust 1961.)


Podržite Yugopapir: FB TW Donate