Svetozar Cvetković, životna priča: Imam neku svoju privatnost od koje ne bežim - i s kojom živim ...




Najbliža glumi je arhitektura. Na Arhitektonskom fakultetu učite neka pravila, crtate neke linije, a onda pustite mašti na volju. I zahvaljujući tim linijama koje ste ranije naučili sad sastavljate nove oblike. Taj oblik koji stvori arhitekta ostaje, dok je oblik koji stvori glumac neuhvatljiv

Profesionalac trči počasni krug. Eto, to trenutno radi Svetozar Cvetković, doživotni glumac, a sadašnji upravnik "Ateljea 212", pozorišta u kome je debitovao pre devetnaest godina i od koga se nije odvajao do dana današnjeg.

Za javnost, to je on: visok, plav, prodornog pogleda, ozbiljan, škrt u rečima (govori ono što mora), daje informacije vezane za svoj posao, kako kaže - i ništa manje i ništa više od toga.

Tačka. Tajac.

Privatno: ko zna - zna kakav je Svetozar Cvetković. A to su njegovi najbliži, tvrdi: roditelji, brat, supruga i ćerka.

Ma, nije ovo Holivud da se ljudima izvrće utroba, da im se secira i analizira život. Jeste da je ovo Balkan, da ljude sve interesuje više od onoga što se vidi na sceni, ali njemu se više sviđa ovako, na njegov način.

"Šta vas se tiče", samo što ne kaže. Ali, to pokazuje. I, ko zna? Možda tako treba. Radi sopstvenog mira.

Pa, dobro, pustimo ga da ispriča svoju životnu priču. Na njegov način, naravno. Neka mu bude. Jer, ko zna - zna, ko želi shvatiće i između redova, ostali neka puknu od radoznalosti!


*****



Mnogo toga me vezuje za Beograd, preciznije za neke delove mog rodnog grada. Naročito za Dunav stanicu, gde sam rastao, a kasnije i za Neimar, gde i danas žive moji roditelji. Prosto, vezuju me neki mirisi za predele u kojima sam odrastao i živeo počev od 20. juna 1958. godine.

Mnoga osećanja.

Danas često odlazim na ta mesta sa ćerkom Deanom, pokazujem obdanište u koje sam išao...

Definitivno me neki mirisi vuku u predele u kojima sam živeo, kako u Beogradu, tako i van njega. Mislim i na Austriju u kojoj sam živeo neko vreme, na primer.


Ušuškan u ljubav



Detinjstvo mi je bilo lepo i prijatno. Bio sam ušuškan u ljubavi svojih roditelja. Voleo bih da se tako i moja 6-godišnja ćerka oseća među svojim roditeljima. Ipak, ne verujem da postoje neke anegdote iz tog perioda što se mene tiče, osim što sam kao klinac šest puta razbio glavu, što se, verovatno, odrazilo na moj kasniji život.

Ha.

Da, uvek sam razbijao isto mesto na glavi i sve se to dešavalo u istom dvorištu. Baš sam nedavno vodio ćerku da joj pokažem to "čuveno" dvorište. Gore, kod ulice Čarli Čaplina postojala je neka baraka, moje obdanište. U dvorištu, pored ljuljaške - stepenice...

E, tu sam padao i razbijao glavu. Dakle, ništa epohalno, samo u posledicama.

Bio sam, znači, nespretan i nepažljiv, ali nisam bio nevaljao. Naprotiv. A i zašto bih? Niko me nije maltretirao. Jednostavno, uživao sam kao klinac na svim mestima na kojima sam bio i živeo sa svojim roditeljima. Moj mlađi brat i ja smo imali potpuno skladnu i otvorenu porodicu u kojoj smo se svi dobro osećali.

Prvi deo života proveo sam na Dunav stanici, u jednoj maloj sobici, malo većoj od ove moje kancelarije. Baš me lepo osećanje vezuje za to mesto, bez obzira što nismo živeli u nekim idealnim uslovima.

Verovatno zato što smo imali toplinu u odnosima.

I majka i otac su mi visoko obrazovani ljudi. Iako mi je otac bio univerzitetski profesor, a majka diplomirani ekonomista, dakle, bez obzira na diplome, živeli smo u malom stanu.

Na kraju krajeva, i ja danas sa svojom porodicom živim u malom stanu.

Na Neimar smo se preselili kad je moj otac postao jedan od direktora na Institutu za majku i dete, tačnije odeljenja za otorinolaringologiju, koje je tada osnovano. Zahvaljujući tome, dobio je stan na Neimaru, koji, opet, nije bio nešto preterano veliki, ali u svakom slučaju, veći od onoga u kojem smo bili.

I dan-danas moji roditelji žive u tom "novom" stanu, koji se nalazi u jednom od neimarskih solitera.

Uvek sam bio dobar đak. Osim u redovnu, išao sam i u muzičku školu i šest godina učio harmoniku, ali moja ljubav je bio i ostao klavir. Hoću da kažem da sam stekao jedno dobro obrazovanje.

Na Neimaru sam išao u osnovnu školu za koju me vezuju lepa osećanja. Drugačija od gimnazije. Ona je za mene bila ružna škola života, što se tiče odnosa medu ljudima. Smetao mi je taj grublji svet odraslih, koji su bili bespoštedni prema mlađima. Trebalo mi je dosta vremena da se aklimatizujem na to.

Prosto me je iritirala ta vrsta umišljenog stava prema svemu što je mlađe i prema svemu što je novo. Imao sam odbojnost prema jednom broju profesora koji su imponovali jedino - sami sebi.


Uporni štreber



Čak sam hteo da napustim gimnaziju i da negde privatno završim školu. Međutim, tamo se, ipak, našlo dva-tri profesora za koje sam se nekako vezao. Postali su mi simpatični, a i ja njima, sasvim sigurno.

Onda sam počeo da se bavim imitiranjem profesora. Kako se to svima dopalo, počeli su da mi daju dobre ocene, bez obzira što njihove predmete nisam bog zna kako dobro učio. I, eto, bio sam odličan đak.

Da, u gimnaziji smo imali sjajnu direktorku Vesu. Baš je nedavno bila u "Ateljeu" na jednoj predstavi i veoma se obradovala što smo se sreli. Opet, kažem, zahvaljujući nekolicini profesora izgurao sam tu gimnaziju do kraja.

Nije bila moja ideja da upišem Fakultet dramskih umetnosti, iako sam tokom gimnazije spremao neke resitale, dobijao nagrade, među kojima čak i Oktobarsku nagradu grada Beograda za mlade.

Negde u četvrtom razredu gimnazije jedna od profesorki mi je predložila da upišem Akademiju i eto, odlučio sam.

I s obzirom na to da sam ja jako tvrd, da kad nešto odlučim to i doteram do kraja, onda sam se veoma dobro spremio za prijemni ispit na Akademiji. Zapravo, pripremio sam sve duplo u odnosu na ono šta je trebalo i što su tražili za ispit.

I zato su me primili.

Kasnije sam saznao da su me teško primili, da sam prošao tek u drugom krugu. Ali, ja sam štreber. Oduvek sam bio ozbiljan i studiozan ako se nečega prihvatim. Mislim da je to pitanje vaspitanja, jer su me tom odnosu prema radu naučili roditelji.

I uspeo sam. Kako sam ja jedini glumac u porodici, niko me nije pripremao za prijemni ispit. Po meni, najveća je greška da vas neko priprema za glumu. Treba otići onako potpuno svoj, sa onim čime raspolažeš.

Kad sam odlučio da se prijavim, bio sam siguran da ću tim poslom da se bavim. Da nisam odmah prošao na prijemnom, pokušavao bih još deset puta, ako treba.

Kad sam počeo da studiram... E, tada sam radio. Tamo sam provodio taman toliko vremena koliko sad i ovde.

Odmah sam se vezao za svoju profesorku Ognjenku Milićević, i dan-danas sam vezan, zbog toga što retko u životu srećete osobu sa tako visokim kriterijumima, koja tako beskompromisno ocenjuje vaš rad i vaše sposobnosti.

Bio je to zbilja jedan nivo estetike i etike koji je teško domašiti u našem društvu.

U stvari, nivo koji ona drži je iznad svega što sam sreo u životu.

Da, da, da, za Akademiju me vežu lepe uspomene, iako mi je bila i fizički naporna. Veliki je šok za organizam da toliko vremena provodite u nečemu, ali je istovremeno dobar trening za ono što će uslediti u pozorištu i na filmu.


Odmor na sceni



Gluma je u dobroj meri fizički posao koji se sastoji u vremenu provedenom na pozorišnoj sceni na probama, a na filmu u neograničenom čekanju. Na osnovu tog saznanja tim medijima se treba tako i prilagođavati.

Svoju energiju na najproduktivniji način treba ispoljiti u predstavi, a dok čekate film da ne date energiji da iscuri pre no što se uključe kamere. 

Mislim da ne bi trebalo da postoje podele glumaca na pozorišne i filmske. Tačno je da su prepoznatljiviji oni sa velikog platna, ali to u pogledu kvaliteta glumaca ne znači ništa.

Ipak, glumci se generalno više vezuju za pozorište, jer je tu pitanje koncentracije drugačije nego na filmu. Na filmu vas stalno neko dekoncentriše, dok su u pozorištu uslovi onakvi kakve sami sebi stvorite.

Da, i u zaradi postoji nesklad. Kao, ljudi snimaju filmove jer tu zarađuju neke pare, a u pozorištu su zato što ga vole. Bez veze. Čovek može podjednako dobro ili loše da se oseća i na jednom i na drugom mestu - sve zavisi od njega samog i ljudi s kojima radi.

Trenutno je za mene biti glumac jedno olakšavajuće osećanje. Jer, bavim se poslom koji je težak i odgovoran, a to je rukovođenje jednom firmom. Sa ovog, sadašnjeg stanovišta biti glumac je lepo, kreativno osećanje i posao u umetničkom smislu te reči.

Sa aspekta upravnika, gluma je za mene odmorište i izvor energije koju uopšte ne trošim na tom mestu nego naprotiv, napajam.

Gluma je zanimljivo stanje stvari i osećanja. To je zanat koji može da se nauči i koji može da se obavlja bolje ili lošije u zavisnosti kakvim sposobnostima raspolažete. To može da bude zamoran posao, ali ne bih rekao težak, jer ima mnogo težih stvari u životu.

Njome može svako da se bavi, bolje ili lošije. Pa, šta sad? Toliko ljudi staje pred kamere, postaju glumci, a nisu nikakve glumačke škole završili. Čak neki talentovani naturščici bolje glume od školovanih glumaca.

Ovaj posao možda jedino nekom činovniku ili radniku u fabrici izgleda pomalo zastrašujuće, ali ovo je zanat. Da nije tako, ne bi postojala škola za to na kojoj učite mehanizme kako da učinite to i to. E, sad od vaše sposobnosti da nešto pravite zavisi kvalitet toga što pravite.

Kao šnajder, kao obućar, kao stolar. Kao arhitekta. Da. Najbliža glumi je arhitektura.

Na Arhitektonskom fakultetu učite neka pravila, crtate neke linije, a onda pustite mašti na volju. I zahvaljujući tim linijama koje ste ranije naučili sad sastavljate nove oblike. Taj oblik koji stvori arhitekta ostaje, dok je oblik koji stvori glumac neuhvatljiv.


Deset udaraca dnevno



Mnogi misle da je zvanje upravnika, nagrada, privilegija. Uspeh. Ali, nije tako. Moj brat je u životu mnogo više uradio od mene. Na sreću ili na žalost, on ne živi ovde već devet godina. Radi u jednoj veoma značajnoj svetskoj firmi koja se bavi proizvodnjom softvera za kompjutere i jedan je od prvih ljudi u svojoj branši.

Bio je dobar student i završio je elektroniku u Beogradu. Njegov posao je mnogo teži od mog, takođe je teže u njegovom poslu uspeti. U svakom slučaju, meni je drago što je on moj brat i što je uspešniji.

Ja sam se verovatno već prvog dana pokajao što sam na predlog kolega prihvatio mesto upravnika "Ateljea 212". U stvari, razmišljam da li sam se kajao ili ne? Ovo mi je ipak najznačajnije životno iskustvo. I najpozitivnije i najbolnije i najnegativnije.

To je ono, kad vam se nešto desi u životu što niste ni pretpostavljali da može da vam se dogodi, kad posle gotovo 40 godina života mislite kao, evo, svašta sam doživeo u životu, igrao ovo i ono, putovao, nešto organizovao, nešto radio kao producent, dobro, sad nešto znam i više ništa ne može da me iznenadi...

A ovde me dnevno najmanje sa deset strana udari nešto tako dobro da teško mogu da uzmem vazduh. S te strane, ovo je značajno iskustvo, čeličenje, nošenje džakova i pitanje kondicije, pa sasvim sigurno i nije baš neka privilegija.

Jedino mi je žao što mnogo više šefujem nego što glumim, ali OK, neće to trajati doveka.

Uostalom, ovde sam zadužen da primam udarce kolega.

Logično, kad si na nekom čelnom mestu da svi imaju pravo da se ljute na tebe. Na, kraju, ja sam na to pristao kad su me predlagali. Dabome da nisam mogao da znam na šta sve pristajem, ali i dalje pristajem na to, jer mislim da svi zajedno ovde možemo nešto da uradimo. I što znam da će se ovo jednog dana, ipak, završiti.

A ja ću uvek biti glumac, ali nikada neću moći da se vratim nazad i budem samo glumac. Sa ovim iskustvom, ne.

I trenutno imam razne ideje čime bih mogao da se bavim, a da je u vezi sa ovim poslom, ali o tom potom.

Zbog ovog posla sam i više u kontaktu s novinarima.

Tačno je da svi moji intervjui zvuče kao saopštenja, ali dobro, ljudi tako pišu, jer ja neću da dajem podatke o sebi. Neću. Imam neku svoju privatnost od koje ne bežim i s kojom živim. To što piše kao zvanični podatak neka piše, ali ja ne volim nikakve priče o nečemu što se zove privatni život.

Novinari treba da rade svoj posao, a ja da im dajem informacije vezane za ovo pozorište i moje uloge.

A to što drugi pričaju o sebi sve i svašta, to je njihov problem.

Ja svoja osećanja ne želim ni sa kim da delim.

Mogu samo da kažem da postoje, ali ne želim da se o njima čita bilo gde, jer mislim da nikoga ne interesuju, kao što ni mene ne bi interesovala tuđa. Javno je samo ono što radim. Sve ostalo je moje.

Zabeležila: Nada Torlak, obrada: Yugopapir (Huper, april 1999.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate