Milica Lučić Čavić o haosu na TV BG posle 9. marta / Za koga je Ante Marković opasan čovek? (1991)




Moram da kažem da imam lične simpatije prema Markoviću, jer imam simpatije za sve ono što nas vodi u Evropu i normalnom tržištu. To je čovek koji pleni optimizmom, vispren je i lukav kao lisica. To kažem u pozitivnom smislu, jer ne bih želela da moj premijer bude ovca koju svako vuče za nos. On je čovek koji zna šta hoće, a hoće da ne budemo zaostali balkanski vilajet 



Milica Lučić Čavić je rođena u Beogradu i diplomirani je pravnik. Neko vreme radila je kao asistent u Institutu društenih nauka, zatim je kraće vreme boravila u Londonu zahvaljujući stipendiji na Visokoj školi ekonomskih i političkih nauka, odakle je i poteklo njeno zanimanje za ekonomiju. U Televiziju Beograd je stigla 1968. kao pripravnik i prošla sve stepenike do komentatora.

Bila je urednik i voditelj Beogradskog programa, urednik i voditelj Trećeg Dnevnika, urednik i voditelj "Porote", sve dok je današnji a i tadašnji generalni direktor Ratomir Vico i njegov pomoćnik Dušan Mitević nisu oduzeli taj posao, za kojeg tvrdi da joj je do danas ostao najmiliji...


*****



- Kako stvari trenutno stoje u TV Beograd, gledano iz vašeg ugla?


- Promena ima, to je sasvim izvesno, međutim, one su minimalne. Vraćeni su ljudi koji su mesecima bili "na ledu", jer su se bunili protiv Mitevićeve politike i tražili da on ode, i ima nešto više prostora za opozicione partije u programu, ali mislim da suštinskih zahvata još nema. Promene su se uglavnom svele na Dnevnike, ali Beogradski program nije pipnut, ide i dalje onako kao i kad je Mitević bio na čelu kuće.


- Mislite li da bi trebalo menjati sve?


- Da, što hitnije, menjati i koncepciju naših takozvanih sporovoznih emisija, tipa "Teme i dileme", "ZIP", dobro protresti koncepciju Beogradskog programa, a u Dnevniku bi trebalo da pravo građanstva dobiju dva načela: načelo istine, da samo istina ide u Dnevnik, i načelo sposobnosti, da nikakvi poslušnici ne bi mogli više da budu "politička posluga".

Mnoge moje kolege su, na žalost, bile politička posluga, upotrebljavam ovaj izraz Dobrice Ćosića, jer mi se dopada, jer su dozvoljavali da pogaze njihovo "ja", njihov stav, njihovo lično mišljenje. Dozvoljavali su sebi da čitaju tekstove koje su pisali Vitas ili Šestakov i, uopšte, mislim da su to bili sramni dani televizijskog novinarstva.


- Osećate li ovo kao neko drugo vreme?


- Da, mada sam Ratomir Vico nije čovek drukčijeg mentalnog sklopa od Mitevića.


- Tvrdnja o tome da svako ima svoju cenu je nesumnjiva, ali nisu li ovo bile "sitne pare" za koje su se mnoge vaše kolege prodale?


- Upravo to hoću da kažem. Mada ne volim da pominjem imena, moram ipak da kažem: najkukavniji mi je Slavko Budihna. Mitević je imao i sekretaricu, i fikusovo drvce, i auto od hiljadu milijardi i šofera koji samo njega vozi, imao je moć da utiče na sudbine četiri hiljade ljudi u Radio Televiziji Beograd i imao je moć da skreće javno mnjenje u pravcu koji želi, te tako njega mogu da razumem što je radio za tu visoku cenu.

Ali, kukavni Slavko Budihna, koji je sedeo sa nas 25-oro u istoj sobi, ni sekretarice ni fikusovog drvceta, ni kola, ništa... samo tri ili četiri milijardi veću platu od nas... Zašto je on na sve to pristao za mene će ostati večita tajna! Sedeo je preko puta moga stola, gledala sam ga i nisam uspevala da proniknem "zašto?" Pošto se godinama znamo, u jednom trenutku sam rekla:

"Slavko, šta radiš od sebe, iscediće te k'o limun, upotrebiće te, pa odbaciti!"


- To se upravo dogodilo.


- Naravno. Mitević će se snaći. Šestakov čujem već radi poslove koordinacionog direktora, mada ne znam šta to znači, a Slavko će biti - Ništa. To je kad malo razmislim, ipak feler u ljudskoj prirodi.


- Šta je sa Vitasom?


- Vitas igra šah. Sedi u susednoj sobi do naše, izašao je iz kabineta deset dana posle ostavke i sad je u sobi gde sede SPS novinari. Igra šah.


- U času kada je većina opasnih već bila sklonjena s ekrana, vaše lice je još tu i tamo promicalo. Otkuda ta ljubav urednika prema vama?


- Kada su pre tri i po godine jurišnici Mitević i Vico skinuli Gocu Sušu sa "ZIP"-a, a mene sa "Porote", političkih emisija koje su bile, hoću to da kažem, pa makar zvučalo i neskromno, popularne na celom jugoslovenskom prostoru, meni nije više bilo dozvoljeno da se bavim političkim temama. Ostavili su mi da radim ekonomske komentare i izveštavam iz SIV-a gde sam akreditovani novinar.

Kako je vreme teklo i višestranačka Srbija postajala sve više stvarnost, oni su se plašili ljudi kao što sam ja, mada su im moje kolege, politički izveštači, još više smetali.



Počeli su direktni progoni...




- Kada su konačno i vas uklonili?


- Posle godišnjih odmora. Od letos više nisam mogla da napravim ni jedan komentar. Smela sam da pravim izveštaje sa nekakvih konferencija za štampu koji bi kasnije bili toliko iseckani da su svođeni na jedan minut. Dakle, ja sam poslednjih osam meseci bila novinar od jednog minuta. Bilo je to potpuno besmisleno, ali srećom imam gandijevsku filozofiju da sve dođe na svoje, pa sam znala da će to morati da propadne.


- Jeste li bili angažovani u Nezavisnom sindikatu?


- Jesam. Mi smo ga i osnovali da bismo se borili protiv takve politike i negde pred same izbore prišla nam je jedna grupa novinara Informativnog programa, njih 37-oro, koji su stavili svoje ime pod zahtev da Vitas ode. Posle toga su počeli direktni progoni, a neki ljudi koji su bili baš politički izveštači - Zoran Luković, Sonja Đurić, Vlada Mareš, nisu se više pojavili...


- To oko Sonje Đurić je zanimljivo: ona je još u vreme izborne kampanje bila perjanica TV Beograd, a zatim se dogodio preokret. Mnoge naše kolege su bile zbunjene tim činom, pa i revoltirane.


- Da, ona se dugo borila za srpsku stvar, da tako kažem i bila na neki način njihova, a kad to kažem mislim da su oni cenili tu njenu odanost. Međutim, ona je "pukla" pred izbore i ja se samo čudim što Sonja ne progovori, jer zna mnogo, i ne bi trebalo da čeka da "padne plafon". A mislim da je "pukla", kada je uvidela kolike su zloupotrebe u pitanju.


- Kako se živelo svih tih meseci u vašoj redakciji i uopšte u Televiziji?


- Odnosi su bili vrlo usiljeni, niko nas, koji praktično više nismo postojali kao novinari, nije pitao kako nam je, niko reč nije rekao našim rukovodiocima u smislu zašto ne radimo posao za koji se zna da smo ga dobro radili. Neki su nam se jedva javljali, kao da smo kužni, neprijatelji, teroristi, a na sve to desila se i jedna podla stvar: kada su rukovodioci videli da mi ipak postajemo sve jači, pokušali su da promene krvnu sliku redakcije.


- Počelo je dovođenje novih?


- Da, počeli su da pristižu novi ljudi, pa su nam tako doveli novinarske "bisere": čoveka sa srednjom poljoprivrednom školom, ratarski smer, kome su dali istu platu kao Mihajlu Kovaču, zatim je stigao čovek koji je bio pablik-rilejšn u SPS i Socijalističkom savezu, doveli su nam i novinara iz Radija koji je pratio Sindikat...

To je sjajna priča. Čovek je bio na godišnjem odmoru u Aranđelovcu, a Tomislav Milenković je bio za to vreme u internoj poseti Miteviću i tom prilikom rekao za našu koleginicu Milicu Pešić da je ona pokretač štrajka tekstilaca (!?)


- Fantastično!


- Da, da, to joj je zalepio prvi sindikalac Srbije, a sad vidimo kako ga radnici vole... Mitević je, naravno, odmah posle toga dao nalog da Televizija preuzme tog kolegu sa Radija, da hitno dođe iz Aranđelovca, jer "podstrekačica" više ne može da radi taj posao! Hoćete da vam ispričam još jedan detalj!


- Sa zadovoljstvom.


- Gospođa Mila Štula bila je u velikoj milosti našeg palog rukovodstva. Bila je najveći proizvođač mržnje - direktne međunacionalne mržnje - sejala je strah, širila dezinformacije, ali je bila dočekivana kao kraljica. Mitević joj je slao šofera i kola na aerodrom, šofer ju je vodio i u privatne kupovine po Beogradu, dovodila je svoje dete u Vitasov kabinet, to sam sve svojim očima videla. Uopšte, imala je privilegovan status.

U času kada je već postojao veliki jaz između redakcije i rukovodstva, bio je jedan dramatičan sastanak redakcije od nekoliko na kojem je prisustvovala i Mila Štula. Ona je slušala sve što se govorilo i na kraju rekla:

"Izgleda da niste shvatili jednu stvar, vi ste poraženi i vi treba da idete vani!"


Zar sastanci redakcije nisu namenjeni isključivo članovima redakcije?


- Gospođa nas je, dakle, isterivala sa radnog mesta. Onda se obraćala jednom po jednom od nas, postavljala je pitanje i tražila odgovor. Kada je stigla do mene, rekla je:

"A vas pitam zašto nijednom niste napravili kritički komentar o radu SIV i Ante Markovića?"

Na to sam se ja okrenula Miteviću i rekla:

"Ko je ova gospođa i u kojem svojstvu je ovde? Gospođa se pomaša kao islednik, a mi smo izgleda na optuženičkoj klupi. Zašto joj dozvoljavaš da nas propituje?"

On je na to rekao: "U toku je njeno preuzimanje", na šta sam rekla da je gospođa Štula za sada niko i ništa, te mi tako ne pada na pamet da joj bilo šta odgovorim. Dakle, stvarno su se sramno poneli i zaslužili su to što su dobili...


Ante Marković smeta političarima...




- Mislite da je odista velika kazna otići negde za savetnika?


- Za Mitevića je to najveća kazna!


- Rekli ste da, srećom, imate gandijevsku filozofiju koja vam je pomogla da sačuvate zdrav razum i ljudsko dostojanstvo. Šta je bilo s onima čija nervna konstitucija nije bila tako stabilna? Šta se događalo sa mladim novinarima, bez iskustva i uporišta?


- Bilo je velikih lomova. Neki od mladih kolega su zaista bili pred nervnim slomom. Govorili smo im svakoga dana da izdrže još malo, da to neće moći dugo, upućivala sam ih da se okrenu čitanju, jer sam i sama u to vreme pročitala više knjiga nego u poslednjih pet godina. A verujem da ćemo svi mi tek osetiti posledice onoga što se događalo.


- Prvi talas protiv Ante Markovića je prošao, ali očigledno je da im se on i dalje čini kao opasan čovek. Zašto?


- Da, on je za njih opasniji od opozicije, jer ih razotkriva. On razotkriva sve što je bolesno, mada im je na neki način i potreban, jer ako na njega bace krivicu što smederevska železara ne valja, ili što radnici već šest meseci primaju minimalac - peru sebe. On je, dakle, dežurna pljuvaonica, jer u tom slučaju narod pljuje njega, a ne njih koji su objektivno krivi za stanje u zemlji.

Moram da kažem da imam lične simpatije prema Markoviću, jer imam simpatije za sve ono što nas vodi u Evropu i normalnom tržištu. To je čovek koji pleni optimizmom, vispren je i lukav kao lisica. To kažem u pozitivnom smislu, jer ne bih želela da moj premijer bude ovca koju svako vuče za nos.

On je čovek koji zna šta hoće, a hoće da ne budemo zaostali balkanski vilajet.

On hoće da budemo Evropa, protiv je društvene svojine i svega što miriše na socijalističku privredu. Zato i smeta političarima, jer dogod upravljaju ekonomijom imaju materijalnu podlogu za svoju političku moć.

Ante Marković želi da ih u tom smislu razvlasti. Inostranstvo hoće samo Antu Markovića, a te četiri milijarde i trista miliona dolara, koje bismo mogli dobiti od stranih banaka, biće nam date jedino ako on bude na čelu SIV-a. Bez tih para, mi se ne možemo izvući iz krize.


- Da li ste bili na mitinzima i demonstracijama, i ako jeste, šta vas je tamo odvelo: građanska radoznalost, profesionalna znatiželja, članstvo u Sindikatu...


- Bila sam zbog svega toga što ste nabrojali. Ispričaću vam nešto čega nije bilo u štampi. One večeri kada su studenti krenuli sa Novog Beograda bila sam u Tanjugu sa dvojicom kolega, Miškom Radovićem koji se upravo vratio iz Japana i sa mladim novinarom Draganom Markovićem.

Dobili smo vest da su studenti već stigli do mosta i krenuli smo u Brankovu, koja je kao što znate na domak Tanjuga.

Tamo je bio kordon policije i stotinak ljudi koji su došli kao i mi. Stigla su i dva autobusa sa milicijom, jedan iz Kruševca, drugi iz Sombora ili Smedereva, ne znam tačno. Izleteli su iz autobusa, proveravali puške i svoju gotovost, kad je neko od naroda viknuo:

"Pa zar vam nije dovoljno dvojica mrtvih juče?"

Tog trenutka oni su pojurili na nas. Sad čitam da navodno uopšte nisu dejstvovali, sem kada su bili ugroženi. Šta ih je u ovom slučaju ugrožavalo? Primedba? Naravno, pojurili su na nas i ja sam, potrčala, držeći se za ruke sa kolegama. Nisam ni znala da mogu tako brzo da trčim... a onda sam čula užasne udarce po leđima kolege "Japanca".

Drugog su bacili na šoferšajbnu i tukli ga po glavi i telu. Mene nisu ni pipnuli. Osetila sam grozan strah, ali ne od batina, nego od mržnje, jer lice milicajca koji je tukao mog kolegu nije bilo lice čoveka. Jednostavno, bilo je neljudsko.


- Bili ste i sa studentima?


- Da, svakoga dana smo odlazili i dva puta sam im čitala ono što smo mi, novinari beogradskih redakcija, slali kao naše poruke.



Sinovi ponosni na mamu




- Vi imate dva odrasla sina. Kako su vaša deca reagovala na vaš angažman tim povodom i na sve što vam se poslednjih meseci događalo?


- Moja deca se ponose mnome i mislim da bi me prezrela da sam drukčija osoba. Naravno, ja to nisam radila zato što su oni tako želeli, nego zato što sam mislila da tako treba. Sinove sam vaspitala da budu skromni, oni baš i nisu mnogo voleli što sam novinarka, više bi voleli da sam poslastičarka i nikada nisu govorili ko im je mama među svojim vršnjacima.

Obojica su bili na demonstracijama i moj mlađi sin, kada sam se pojavila, pošto nije znao da sam tu, rekao je onako glasno:

"Ovo je moja keva".

Očigledno je bio ponosan.


- Od trenutka kada je Mihajlo Kovač predložen za direktora TV Beograd, a vi za glavnog urednika Informativne, počela je hajka. Kovača već uveliko pokušavaju da diskredituju u javnosti, a verujem da ćete i vi doći brzo na tapet.


- Ja nemam nikakvog putera na glavi, ali očekujem tako nešto, jer uvek mogu da smisle to nešto. Pripremam se za tu borbu, mada je to što rade Miši Kovaču jako prozirno. To su pravila prljave političke igre...


- Znači li to da biste se prihvatili posla urednika Informativne?


- Apsolutno da, jer znam da bih ga čestito radila.


- Šta biste prvo uradili?


- Odbila šofera, jer smatram nemoralnim da se neko voza u preskupom auto u trenutku kad ljudi nemaju hleba.


- A zatim?


- Pozivala bih sve ljude, članove svih partija, da dođu i kažu šta misle, bila bih u stalnom kontaktu sa svima, sa strankama, sa predstavnicima crkve, sa poslanicima vanparlamentarne opozicije, s umnim ljudima koje bih molila da svojim savetom pomognu. Dakle, okružila bih se pameću, umesto da trčim u kabinete političara.


- Šta znači ovaj poslednji potez novinara Informativne redakcije? U pismu upućenom Ratomiru Vicu saopštavate mu da ne želite više da učestvujete u postojećem haosu. Dižete ruke od svega?


- Ni govora, To je samo početak druge runde. Jednostavno je dara prevršila meru. Jedina strategija Ratomira Vica je iznurivanje i odugovlačenje da bi sadašnji događaji prekrili velom zaborava ono što se događalo ranije. Mi smo tu strategiju shvatili i odgovorili jučerašnjim postupkom. Ne da nismo odustali od borbe nego smo borbeniji neko ikad!

Razgovarala: Mina Selimbegović, obrada: Yugopapir (TV novosti, april 1991.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate