Slavoljub Stefanović-Ravasi, stranica mog života: Ako zatreba, učiniti da reke poteknu uzbrdo ...



Glavni junak toga romana, inženjer - imena mu se ne sećam - postao je moj životni ideal: to je čovek koji čini ono što je domovini potrebno, u njenoj je funkciji i služi joj svim svojim bićem; čovek koji - ako zatreba - može da učini da reke poteknu uzbrdo

Pozorišni i televizijski reditelj Slavoljub Stefanović-Ravasi rodio se 29. VI 1927. u Čačku. Skojevac i učesnik NOB od 1. VII 1943. 

Na TV Beograd od prvih eksperimentalnih emisija, avgusta 1958.

Od ranijih dramskih ostvarenja, najzapaženija mu je bila režija komedije Brane Crnčevića "Cipelice od krokodilske kože" ("Bronzani Ramzes" na Međunarodnom festivalu u Aleksandriji 1963 - prva inostrana nagrada TV Beograd); u novije vreme, "Burleska o Grku" Andreja Hinga i "Španski zahtev" Marija Rosija.

Među serijama, posebno se pamte "Kod sudije za prekršaje" (dva ciklusa od po 10 epizoda) i "Volite se ljudi" Vase Popovića i "Kronika palanačkog groblja" prema delu Isidore Sekulić. Prva tv opera "Vlast" Ive Lotke Kalinskog, poslednjih godina "Seme zla" Stanojla Rajičića i "Koštana" Petra Konjovića.

Za režiju Glukove opere "Orfej i Euridika" sa ansamblom Skopske opere dobio jednu od više svojih nagrada osvojenih na Bledskom festivalu JRT. Kao gost režirao na televizijama u Budimpešti, Varšavi, Minhenu i Amsterdamu. Sada radi na seriji "Pripovedanja Radoja Domanovića", prema scenariju Vidosava Stevanovića.

Nosilac je Ordena rada sa zlatnim vencem i Ordena zasluga za narod sa srebrnim zracima.

Slavoljub Stefanović Ravasi (foto: TV novosti)


*****



JEDNOG dana pre skoro dvadeset godina, sreo sam jednog starog prijatelja, prvi put posle gotovo deceniju i po. Razgovarali smo o svemu, pa i o poslu. On nije bio naročito zadovoljan onim što radi, a za mene je znao gde sam - novine su tada već često pisale o televiziji, spominjale imena, i poneka slika bila bi objavljena - pa mi kaže:

"Ti si ipak našao ono što si želeo, radiš ono što si celog života hteo!"

A ja to, pa ni nešto slično, nisam želeo - još manje izričito hteo; jednostavno, desilo mi se da postanem ovo što jesam.

Tako bar mislim.



PRE rata, kao osnovac - posle jednog aeromitinga u Čačku, 1935. ili 36. godine - zanosio sam se mišlju da postanem letač, pilot; pa i kasnije, kad sam poodrastao, aeronautika me veoma privlačila.

Međutim, još 1932, moj pokojni brat Siniša Ravasi - u ono vreme glumac-amater u radničkom društvu "Abrašević" - poveo me da igram s njim u "Oslobođenju Koste Šljuke", jednom dobrom pozorišnom komadu sa socijalnom sadržinom.

On je igrao glavnu ulogu, Kostu Šljuku, a ja - premda mi u prvi mah nije bilo jasno kako to da mu i na pozornici neću biti brat - njegovog sina.

Njemu je bilo dvadeset i dve godine, meni pet.

Pred rat, pošto mi je umrla i majka - oca smo izgubili sedam dana posle mog rođenja - pređem u Skoplje, kod sestre i brata Siniše, tada već profesionalnog glumca u skopskom Narodnom pozorištu, koje se moglo meriti i sa beogradskim Narodnim.



ONDA je došao rat... Mi smo, pešice, iz Skoplja krenuli sedmog aprila 1941, na nekoliko sati pre nego što će okupatori ući u grad.

Iz narednih godina, spomenuo bih samo jedan za mene značajan period - onaj u domovima za decu izbeglice u Vrnjačkoj banji i zatim u Užicu, gde nas je bilo oko dvesto, uzrasta od sedam-osam do sedamnaest-osamnaest godina.

Tu sam našao divne drugove.

Bilo je tu dece raznih narodnosti, izbeglih iz gotovo svih krajeva Jugoslavije, ispred raznih terora, ali niko nije uspeo - premda su neki pokušavali - da ijednoga zadoje nacionalizmom, šovinizmom, osvetničkim raspoloženjem.

U tim teškim vremenima, bili smo jedinstveni u opredeljenju za narodnooslobodilačku borbu, opredeljenju čvrstom i čistom, čudno svesnom za te mlade godine. O tome govori i činjenica da je vremenom takoreći ceo užički Dom otišao u partizane.



GODINE 1945, pošto sam se u Kragujevcu demobilisao (malo i na prevaru, jer to onda nije išlo baš lako), odem u Novi Sad, kod Siniše i njegove supruge Ljubice Ravasi, tada članova Srpskog narodnog pozorišta.

Tamo sam na kursevima za ratom ometene učenike završio gimnaziju, a u to vreme je u moj život ušao sovjetski pisac Boris Piljnjak - svojim romanom "Volga se uliva u Kaspijsko jezero".

Glavni junak toga romana, inženjer - imena mu se ne sećam - postao je moj životni ideal: to je čovek koji čini ono što je domovini potrebno, u njenoj je funkciji i služi joj svim svojim bićem; čovek koji - ako zatreba - može da učini da reke poteknu uzbrdo...

Takav izbor ideala, u ovom vremenu punom herojskog zanosa, za mladog čoveka je uopšte prirodan, a još razumljiviji zbog moga socijalnog porekla.

Ja potičem iz porodice koja je bila siromašna ali časna, čijim poštenjem mogu da se ponosim. Otac mi je bio bravar, a majka, udovica sa četvoro dece, podizala nas je radeći kao pralja; život nam nije bio nimalo lak.

U hladnu jesen 1937, bilo je lepo dobiti cokule i toplo sukneno odelo od Kola srpskih sestara (predratna dobrotvorna organizacija - prim. red.); nije, međutim, bilo lepo nositi odelo na kojem je spolja, na grudima, izvezen natpis "Našem siročetu - Kolo srpskih sestara"

Zbog svega toga, moja opredeljenja za ono što dolazi - bilo je, znači, sasvim prirodno; isto tako prirodno je što sam želeo da doprinesem da ljudima bude lakše i bolje.

A pošto je jedan od važnih puteva ka tome cilju u posleratnim godinama vodio preko izgradnje hidrocentrala i brana - kao kod Piljnjaka, čiji junak ovladava prirodom i podređuje je čoveku - bio sam presrećan kada mi se 1947. ukazala prilika da odem u Prag i studiram hidrotehniku; odnosno da -- kako mi se činilo - direktno uđem u Piljnjakove sfere!

Ne znam kako bi stvari dalje tekle da 1948. godine nije došla rezolucija Informbiroa; posle nje, od studija u Pragu više nije moglo biti ništa.



TOKOM onih dveju godina u Novom Sadu, bio sam razapet između raznih obaveza i aktivnosti; ubrzano završavajući školu, istovremeno sam bio član Gradskog komiteta SKOJ-a zadužen za kulturno-prosvetni rad - iz tog vremena i aktivnosti me se sećao onaj na početku pomenuti prijatelj.

Jedno vreme, po zadatku, bio sam čak i personalni refererent novosadskog GRAMAG-a, jedne od dveju velikih državnih organizacija za snabdevanje građana.

U toj značajnoj funkciji imao sam službeni bicikl, što je u ono vreme mnogo značilo - bezmalo kao danas službena kola sa šoferom ...

Piljnjakov junak i odlazak u Prag pomogli su mi da se iz svega toga usmerim jednim pravcem.

Po povratku - sa realnim iskustvom koje me ipak malo ohladilo prema Piljnjaku i prema samom sebi u ulozi čoveka koji bi vraćao reke uzbrdo - sačekalo me pitanje: kuda sad?

Igrom slučaja, upravo te godine govorilo se o osnivanju Akademije za pozorišnu umetnost u Beogradu, a jedna koleginica iz Praga kaže mi:

"Zašto ti ne odeš tamo gde ti je mesto, na Akademiju?"

Opet, dakle, to "moje mesto" - za koje ja nisam pojma imao da je, i da li je moje.

Nisam dosad rekao, ali podrazumeva se da je mene, kao gledaoca i ljubitelja, pozorište bilo sačekalo još 1945, kada sam došao bratu i snahi.

Uza sve pomenute aktivnosti, često sam odlazio na predstave - doživevši, prilikom gostovanja Beogradske opere, i svoj prvi sueret sa muzičko-scenskom umetnošću. Što sam i nju zavoleo - kao i muziku uopšte - u velikoj meri je zasluga moje pokojne majke.

I ona je volela muziku, onu koja joj je bila dostupna, naročito onu staru pesmu "Jesenje lišće već uvelo je"; gde god je bilo prilike - na slavama i svadbama - uvek se ta pesma za nju svirala i pevala...

Tako se ja 1948. prijavim za prijemni ispit na Odseku režije, položim ga i - za moje dobro, po nagovoru kolege Boška Pištala - dođem u klasu profesora dr Huga Klajna, za koga sam dotad više znao kao za neuropsihijatra i prevodioca.

Ako od tada u meni kao reditelju ima temelja i sistema, sređenosti i analitičnosti - osobina u ovom poslu neophodnih - za to mogu jedino njemu da zahvalim.

Diplomirao sam 1952, s velikom tremom, jednom predstavom u Zaječarskom pozorištu - u koje posle toga nikako ponovo da odem, iako me ljudi zovu a ja to želim - a zatim sam otišao u prištinsko Pokrajinsko narodno pozorište, i ostao do 1957.

Ne znam koliko je moj rad za tih pet godina značio tom divnom, mladom i poletnom pozorištu sa albanskom i srpskom dramom - ali meni je on značio ogromno mnogo.

Ne samo po tome što sam kao mlad čovek imao apsolutnu slobodu i mogućnost da stalno radim - postavio sam tamo 25 predstava, među njima i dve operete, i stekao iskustva za koja bi mi u nekoj drugoj sredini trebalo trostruko vreme - dakle ne samo po tome, ali i po tome.



GODINE 1957, moj prijatelj i kum Vasilije Popović pozvao me da dođem u Radio-Beograd. Kako sam imao i neke privatne razloge da pređem u Beograd, ja prihvatim i godinu dana provedem na Radiju; a onda me Radivoje Lola Đukić - urednik Televizije u osnivanju - pozove da dođem u njegovu redakciju, na posao o kojem jedva da sam imao ikakve predstave.

Prihvatim i to - novi medijum privlačio me više nego radio, gde se radi jedino sa zvukom - i tako postanem ono što sam i danas; odnosno, nađem ono što sam - prema mišljenju onoga prijatelja - "celog života želeo i hteo".

U stvari, veoma je malo nedostajalo pa da to "svoje mesto" ne nađem ako se podrazumeva televizija.

Te 1957. godine, ja sam godišnji odmor namerno bio ostavio za jesen, da bih kao gost režirao jednu predstavu u Vršačkom pozorištu.

Lola Đukić me sreo i pozvao na razgovor upravo u vreme kada je inače trebalo da budem na odmoru; da se nisam zatekao u Beogradu, gotovo je sigurno da bi Lola našao nekog drugog mladog reditelja - a ja bih se, u tom slučaju, kasnije sigurno vratio u pozorište...

Ovako, našao sam to svoje mesto - i, valjda, u njemu našao sebe, kao što se obično kaže.

Napisao: Slavoljub Stefanović-Ravasi, pripremio: Željko Šarčević, obrada: Yugopapir (TV novosti, septembar 1979.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate