Nenad Milosavljević: Životna priča Neše Galije / Od gipsanog korita do trijumfa na Gitarijadi




Nažalost, moje detinjstvo je prekinuo nesrećni pad sa hoklice. Pao sam na ivicu oštrog limenog lavaboa, zbog čega sam narednih pet dugih godina proveo prikovan za bolničku postelju... Muzika mi je značila sve: slobodu, dokazivanje ličnosti, ona mi je dala šansu da postanem neko. Ne neko veliki. Samo priliku da me gledaju kao i svakog normalnog dečaka 


Rođen sam u Nišu 6. februara 1954, godine u kraju gde i sad živim, odnosno moji roditelji, kraj Čaira. 

To je veoma lep i poznat kraj u Nišu. 

Kad kažem Čair, obično misle na stadion, ali to je veliki park, poseban po mnogo ćemu, a meni po detinjstvu. 

Nažalost, moje detinjstvo u Nišu je prekinula bolest. 

Kad sam imao dve godine pao sam sa hoklice i nesrećno udario u ivicu starog oštrog limenog lavaboa. 

Tako sam zbog tog na izgled bezazlenog pada narednih pet godina proveo prikovan za bolnički krevet u Rovinju. 

Jedino u tom gradu se lečila ta tuberkuloza kičme, pa sam neprekidno bio u takozvanom gipsanom koritu punih pet dugih godina.

Zvuči strašno, ali taj boravak u bolnici je u stvari bio ključni momenat u mom životu. 

Kad stalno moraš da ležiš, razvijaš neka posebna čula. 

Danju su me okretali na leđa, a noću na stomak, pa su mi jedina dostupna čula bili sluh i vid, preko kojih sam kasnije razvijao osećaje koji mi danas ozbiljno služe u shvatanju muzike.

Evo kako: zamislite da pet godina stalno gledate jedno te isto. Šta će se desiti? Najsitnije detalje u prirodi koje obični ljudi nikada neće primetiti - vi hoćete. 

Drugi znaju, recimo, da je došlo proleće, a ja sam za svako drvo znao šta mu se desilo u međuvremenu, kakve su promene na njemu nastale. 

Pošto nije bilo nikoga da nas nečemu nauči, mi drugari iz sobe međusobno smo se sporazumevali onako kako smo samo mi to znali i razumeli se nekim jezikom koji je samo nama bio poznat.


Civilizacijski šok



Uslovi i ponašanje sestara bili su surovi, svaki taj detalj dobro pamtim... 

Jedini spas u takvoj atmosferi nam je donosila muzika. Preko puta naše terase su bili starinski stubovi "okićeni" zvučnicima, kao u doba radnih akcija, odakle su nam ponekad puštali muziku. 

Voleo sam strašno da pevam, što je razumljivo, jer je to bila moja jedina zabava u krevetu. 

Jednog dana su nam doneli braon radio, što je u prevodu bio magnetofon. 

Zamišljao sam da su u njemu mali ljudi koji pevaju i niko nije mogao da me razuveri da nije tako. 

Ipak, prava pometnja je nastala kad su nam prvi put doneli televizor. 

Plakali smo i molili sestru da nam okrene televizor i izvadi tog čovečuljka koga smo napokon i videli kad se iz radija preselio u tu drugu kutiju.

Samoća je dakle presudno uticala na mene. 

Kad sam napokon izašao iz bolnice, imao sam problema sa socijalizacijom, užasno sam se plašio automobila. 

Dolazak u Niš je ukratko za mene bio šokantan, jer sam odmah krenuo u Osnovnu školu "Ratko Vukićević". Uz pomoć mojih nastavnika uspeo sam da preživim civilizacijski šok. 

Da, pravi šok, jer je za mene bio nepojmljiv i stolnjak na stolu sa cvećem. 

Moja prirodna sredina je do tada bilo bolničko belilo i jednostavnost. Nisam pri tom dobro znao ni srpski već italijanski, Rovinj se nalazi blizu Italije, tako da me ni rođena majka nije razumela.

Moja majka je bila očajna zbog toga. 

Međutim, retko sam viđao roditelje, jer oni nisu bili tako bogati da bi mogli često da me obilaze u bolnici. 

To je bila obična radnička porodica. Otac Čedomir je bio mašinbravar, živ je i danas, hvala bogu, odličan čovek, a majka Branislava je radila u Fabrici duvana. 

Nažalost, ona je umrla još pre 23 godine, od svih muka koje su je snašle. 

Skupljali su novac preko cele godine da bi na godišnji odmor došli do mene u bolnicu. 

Mojoj sreći tada nije bilo kraja. Jer, moj otac je autoritativno delovao na bolničko osoblje, koje se za vreme njegovog boravka ponašalo prema meni sasvim drugačije, gotovo umilno. 

Tad sam prvi put upoznao licemerstvo i laž.

Kad sam imao pet godina, roditelji su mi doneli u bolnicu usnu harmoniku i već sledeće godine sam jako dobro svirao. 

Osim mene, u porodici je muzikalan i moj brat Predrag, koji je intenzivno već četiri godine u Galiji, piše tekstove. 

Većinu pesama za bend od početka je pisao Peca. Uostalom, i naši roditelji su dobro pevali i bili članovi folklora. U našoj kući se stalno pevalo, naročito kad mi dođu ujak i tetka. 

Imao sam i jednog teča Mišu koji je svirao harmoniku u Sokobanji, dok je tetka Rada bila pevačica u Narodnom orkestru. 

Zahvaljujući njima naučio sam da sviram i klasičnu harmoniku. Međutim, tetkin i tečin način života je za moje roditelje bio nepojmljiv, pogotovu zbog svih muka koje im je zadala moja tragedija, pa su resili da me vrate iz Sokobanje i zbrinu na drugačiji način.

Da, pravi osećaj fizičke slobode sam osetio tek u petom razredu osnovne škole kad su mi skinuli mider, onaj "oklop" što čuva kičmu. 

Tada su počeli moji nestašluci i, naravno, popustio sam u školi i postao loš đak. Recimo, pao sam iz srpsko-hrvatskog, ali to je bilo normalno, jer nisam znao ni čemu služi gramatika. 

Da bi mi što pre dao parče hleba u ruke, otac me je upisao u Srednju saobraćajnu školu. 

Negde u isto vreme, brat me je nemilosrdno terao da sviram gitaru i zahvaljujući njemu uklopio sam se u društvo iz kraja, koje je neprestano sviralo i pevalo. 

Saša, Šilja, Dule, Srba, Dejan, svi su imali neki instrument, tako da smo se stalno okupljali i muzicirali. 

Zbog njih sam imao strašnu želju da komponujem. Drugo, muzika je bila način da me zapaze devojčice. Doduše, dobro mi je išla fizika i hemija, ali nisu baš prikladne za udvaranje.


Neša kondukter



Muzika mi je značila sve: slobodu, dokazivanje ličnosti, ona mi je dala šansu da budem neko. Ne neko veliki. Dala mi je priliku da me gledaju kao i svakog normalnog dečaka. 

Kad sam završio srednju školu, već sam radio kao ozbiljan kantautor. Uglavnom sam svirao po klubovima fakulteta u Nišu. Stalno su me zvali u neke grupe, jer sam mogao da im pripomognem gitarom, a uz to sam i dobro pevao. 

Tad sam bio i dovoljno hrabar da se uhvatim u koštac i sa poezijom.

Tu se dakle desila neverovatna stvar od nekoga kome je srpski bio bauk, eto, imao sam hrabrosti da postanem i poeta i učestvujem na pesničkim večerima. 

U stvari, sve zavisi od nastavnika. Imao sam sreću s nastavnicom srpskog jezika Ljiljanom Krečković, koja se baš trudila da mi približi jezik. 

Drugi značajan čovek u mom životu je Slobodan Sotirović-Soća koji je predavao muziku. Valjda je negde osećao da sam talentovan, pa mi je često neumorno objašnjavao šta je i šta znači klasična muzika. 

Prosto sam upijao njegove reči. Postoji nešto u ljudima da pomažu deci koja su na neki način hendikepirana.

Kasnije su u moj život dolazili drugi značajni ljudi. Pojavio se Milan Marković Minja, kompozitor i gitarista u to vreme veoma, popularne grupe "Lutajuća srca"




Čuo me je u prvootvorenoj diskoteci u Nišu koja se nalazila u bioskopu. To je zapravo bio moj prvi javni izlazak na scenu iz okvira ulice. 

Hteo je da mi po svaku cenu pomogne. 

Kod vrhunskih muzičara postoji velika želja da pomognu nekom ko je talentovan, ne bi li ostavili nešto u amanet. 

Od njega sam naučio kako se stvara forma u muzici. Na koncertima "Lutajućih srca" sam bio pretpojedinac.

Opet iz one silne želje da mi uvali parče ’leba u ruke, odmah posle srednje škole otac me je zaposlio u Niš-ekspresu, tako da sam tri dana radio kao kondukter. 

Bukvalno sam pobegao odatle, jer sam već bio debelo zaražen muzikom. 

Iskreno, otac i dan-danas ne zna da sam zbrisao, već misli da ga je zeznuo prijatelj koji mu je obećao da će me zaposliti. 

E, tu me je sačekao moj drug Žika iz srednje škole koji me je ubeđivao da upišem fakultet, kao mogu dugo da studiram i tako dobijem u vremenu da sviram. 

- Lele, gde ja, loš đak, jedva sam i srednju završio - opirao sam se. 

- Moraš - kaže Žika. - Otac će da te zaposli, a kad počneš da radiš - od svirke nema sigurno ništa.

Predao sam dokumenta na Fakultet zaštite na radu. 

Pošto nisam imao nikakvih uslova da upišem fakultet, bio sam toliko uporan da sam non-stop visio ispred dekanovih vrata. 

Ponesem lepo hoklicu, sednem ispred njegove kancelarije, tako da kad god izađe mora da me vidi. A ja, samo sedim i ćutim. 

Posle deset dana taj dekan Zdravković me pozove i da mi indeks. Ma, mnogo mi je učinio. 

Kad sam ocu pokazao indeks, nije mogao da dođe k sebi. Međutim, majka ga je ubedila da me pusti godinu dana, da vide šta ću da uradim. 

Godinu dana sam učio kao lud, a imao sam i drugare koji su mi mnogo pomagali oko učenja: Joca, Ruma... jer su voleli moju svirku.

Onda se pojavila još jedna osoba koja je mnogo učinila za mene. Zove se Tanja i bila je bibliotekarka na našem fakultetu. 

Volela je da oko sebe okuplja darovite studente i organizuje drugarske večeri. Na jednom takvom okupljanju neko joj je rekao da lepo sviram, pa je zahtevala da me čuje i oduševila se. 

- Je li, mali, što ti nikad nisi napravio solo koncert? - upitala me je. 

Kad je čula da je u pitanju novac, već sutradan je ubedila dekana i nastavničko veće da pomognu svom studentu da održi koncert u Narodnom pozorištu. 

A radilo se o pet-šest hiljada maraka. Ma, umro sam od sreće.

Paralelno se odvijala i priča sa Desimirom Stanojevićem

On je vodio pozorišnu trupu "Treća polovina" i od mene tražio, pošto sam već radio muziku za AKUD "Veljko Vlahović", da uradim muziku za njegovu predstavu. 

Tako sam istovremeno imao dva posla. Zbog toga sam skupio momke iz grupe "Dva lustera" koji su svirali u kafani "Galija": Gorču, Pecu, Voju... 

Prvo smo radili koncert. Nastavnik Soća mi je obezbedio hor kojim smo postigli kvadrofoniju zvuka, postavivši na sve strane pevače. 

Sa filmadžijama amaterima sam snimio dva filma koja su puštali za vreme koncerta, ma ludilo. 

Koncert je bio krcat. 

Da, umetnici iz umetničke škole s kojima sam se stalno družio pravili su mi plakate. Svaki je bio ručno nacrtan, unikat.


Svirka do besvesti



Kad je više nego uspešno prošao taj koncert simfo-roka, 4. januara 1976, pred pozorišnu predstavu smo sedeli na bini i u jednom momentu Peca Bratić iz "Dva lustera" me je pitao: 

- Je li, što, bre, ne nastavimo dalje, vidiš da nam ide?

Zato taj datum računam kao rođendan Galije

Tad se još nismo zvali Galija, u stvari nikako se nismo zvali, ali smo imali dosta svirki te godine. 

Naredne godine mi je umrla majka, pa sam bio odsutan dva meseca. 

U međuvremenu, naš bubnjar Neša Tančić je morao da ide u vojsku, pa smo našli drugog bubnjara, Bobana Pavlovića, koga je preporučila devojka našeg gitariste. 

Zapravo, primetila ga je da stalno lupa po klupama u gimnaziji. Kad sam se konačno pojavio, zahtevali su da nastavimo da sviramo. 

Uskoro smo napravili i prve demo snimke u lutkarskom pozorištu, koje je bez našeg znanja Bane Tasić, organizator u Domu kulture, poslao na konkurs za Zaječarsku gitarijadu. 

Uglavnom, stiže nama pismo da smo primljeni i da se ona održava u februaru 1978. godine. 

Bili smo u šoku: kako oni znaju za nas, a niko od nas nije poslao snimke. 

Kad smo otkrili "krivca", iznajmimo jednu kuću i počnemo manijački da vežbamo po 10-12 sati da se ne obrukamo, pogotovo kad smo čuli da svira grupa Pu, Kocka šećera iz Sarajeva... pa ako da bog da uđemo u polufinale, ubićemo se od alkohola. 

Toliko smo uporno vežbali, često i u mraku, da se ne bi desilo da neko promaši žicu, znali smo kako da se krećemo i odlučili da se zovemo Galija, po kafani.

U Zaječar smo otišli sa nenormalnom željom da uđemo u polufinale. Iako je bila jaka konkurencija, uđemo čak u finale i to proslavimo. 

Nikada nisam bio srećan kao tada. 

Međutim, tu se priča nije završila. Dok smo mi pili u obližnjoj kafani, slučajno je Peca Branković otišao u WC. 

Vratio se panično s rečima da nas zovu na binu. 

Otrčim kao bez duše, kad voditelj kaže: 

- Evo, konačno se pojavljuju pobednici Zaječarske gitarijade. 

Ej, kad se tad nisam srušio, nikad neću. 

Ovi moji prvo nisu smeli ni da priđu kad su čuli nabrajanje voditelja: te najbolja je naša pesma "Avanturista", najbolji tekst, najbolji pevač je... pokupili smo silne nagrade.




I tad se moj život promenio. Galija je ušla u profesionalne vode, pogotovo što smo imali sreće da su te godine bila još dva festivala: subotički i novosadski, koji su lansirali Galiju u sam vrh. 

I već te 1978. godine počeli smo da snimamo naš prvi album na zahtev PGP-a. 

Zvao se "Prva plovidba", iako to na njemu nije pisalo jer je onaj koji je pravio omot zaboravio da stavi naziv. 

Tako Galija radi od 76. godine bez pauze. Iza sebe imamo 16 albuma. Sledeće godine ćemo proslaviti jubilej 25 godina postojanja, a ja sam komponovao muziku za preko 70 pozorišnih predstava.

Meni uspeh mnogo znači, jer je put od gipsanog korita do danas mnogo duži od bilo kog normalnog puta. 

Razlog što je Galija toliko godina opstala jednostavan je: mi nismo želeli da budemo slavni već da se bavimo muzikom, dok danas ljudi hoće da budu zvezde, a ne umetnici. 

Zato danas postoji mnogo zabavljača. A malo umetnika.

Kroz Galiju je prošlo više od 50 ljudi, ali smo moj brat, Boban Pavlović, bubnjar i ja od početka. 

I želim da kažem da za umetnost nema loših i dobrih trenutaka. Svi trenuci su trenuci za stvaralaštvo. Jer, ako voliš muziku, sve ćeš učiniti da snimiš ploču. 

Ne čekam da mi vreme dozvoli da stvaram muziku, već sam ja taj koji odlučujem da li ću raditi ili ne. Evo, mi već zalazimo u treći mesec turneje po Republici Srpskoj, koja je trebalo da traje mnogo kraće. 

Ako si samo zvezda, onda brzo potoneš, pomisliš da si Bog, a onda te život ošamari, postaneš niko i ništa, a zatim i zloban, sujetan i zao. 

Zato Goran Bregović pravi čudo po svetu jer nije išao rezonom zvezde, već umetnika.

Jedna od tajni Galije je što stalno radi. 

Evo, trenutno, u pauzi turneje komponujem, ali će se ta muzika pojaviti na CD-u za godinu-dve. 

Što se tiče bivših republika, Galija tamo neće da svira, jer oni vrlo ozbiljno izražavaju nepoštovanje prema mojoj zemlji i mojim kolegama.

Jako sam tužan kad čujem da se muzičari utrkuju i misle da je veliki poen kada odu da sviraju tamo gde nas ne vole. 

Možda će Galija svirati, ali to će koštati jako mnogo. Bilo je poziva, ali moj odgovor je da Galija košta 10 hiljada maraka za deset minuta svirke. Ne mrzim ih, samo ne volim nepoštovanje. Sa malo više dostojanstva, drugačije će nas gledati.

Zabeležila: Nada Torlak, snimio: Branislav Nacić, obrada: Yugopapir (Huper, septembar 2000.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate