Hans Kristijan Andersen - "Divlji labudovi" ("De vilde Svaner")

Daleko odavde živeo je jednom jedan kralj koji je imao jedanaest sinova i jedinicu kćer po imenu Eliza. Na prsima jedanaestorice mladih prinčeva blistala je zvezda od najkrupnijih brilijanata, njihovo zlatotkano ruho bilo je posuto dragim kamenjem, o bedru im je zveckao skupoceni mač, a u ruci su nosili zlatne tablice po kojima su pisali križuljom od čistog dijamanta. 

Njihova sestra Eliza sedela je povazda na svojoj stoličici od slonovače, odevena u praznično ruho, i razgledala svoju bogato opremljenu slikovnicu koja je vredela koliko pola kraljevine. Lepo su živela ta deca, ali ne za dugo.... 

Jednoga dana umre im mati i njihovom bezbrižnom životu dođe kraj. Ni trava nije još nikla na humci njihove majke a kralj je već doveo na dvor novu kraljicu. I deca uskoro osetiše na svojoj koži zlu ćud maćehe koja ih nije volela. 

Na svadbenoj gozbi okupili su se mnogobrojni gosti. Deca htedoše takođe da se igraju "gozbe" u svojim odajama, ali im nova kraljica ne dade kolača i ušećerenog voća, kao što im je davala njihova dobra mati, već su morala da ih prave od peska i vode. 

Ne prođe mnogo, a zla kraljica odvede Elizu jednom seljaku i poveri mu dalje staranje o devojčici, a uskoro zatim napriča kralju toliko ružnih stvari o prinčevima da je ovaj sasvim ohladneo prema svojoj deci.

Videvši to, kraljica im jednoga dana doviknu: 

"Gubite se! Vinite se u nebo kao ogromne ptičurine i nestanite zauvek odavde!" 

Ali teška kletva bačena na nedužnu decu nije se ispunila baš onako kako je želela zla kraljica, jer se istoga časa prinčevi pretvoriše u jedanaest prekrasnih divljih labudova i sa bolnim krikom odleteše kroz otvoren prozor u modre daljine.

Bilo je još rano jutro kada su stigli do kolibe u kojoj je živela njihova sestra Eliza. Dugo su kružili nad njom i lepetali krilima ali uzalud: niko ih nije čuo pa su morali da nastave svoj let u daleku tuđinu.

Eliza je iz dana u dan sa čežnjom i tugom mislila na svoju braću. Vreme je prolazilo, a devojčica se rascvala u prekrasnu lepoticu. Poigravajući se ružama ispod devojčinog prozora, proletnji lahor bi im ushićeno šaputao: 

"Ima li nečeg lepšeg na ovom svetu?" 

A ruže bi lako klimnule glavom: 

"Ima! To je Eliza!" 

Polazeći dalje, lahor bi pred vratima zatekao staricu s knjižicom u krilu. Listajući njene bele stranice lahor bi u letu dobacivao: 

"Ima li nečeg boljeg i plemenitijeg od tebe na ovome svetu?" 

A knjiga bi odgovorila: 

"Ima. To je Eliza!"

Kada je navršila petnaestu godinu, Eliza se vratila na dvor svoga oca. Videvši kako je lepa, kraljica umalo ne svisnu od silne pakosti. Njeno srce se ispunilo dubokom mržnjom i, samo da kralj nije izrazio želju da vidi svoju kćer, najradije bi je onog istog časa pretvorila u divlju labudicu. 

Najzad smisli šta će, pa odnese u kupatilo tri gadne žabe krastače, poljubi ih i reče prvoj: 

"Kad Eliza uđe u vodu, sešćeš joj na glavu i devojka će postati glupa poput tebe!" 

Drugoj reče: 

"Ti ćeš joj sesti na obraz i ona će postati ružna poput tebe!" 

Trećoj, pak, reče: 

"A ti ćeš joj sesti na srce i ono će se ispuniti pakošću i zlim mislima, koje truju dušu, ne dajući joj ni mira ni sna." 

S tim rečima zla maćeha pusti sve tri krastače u čistu, prozirnu vodu koja se istoga časa zamuti i postade nekako gadno zelenkasta, zatim pozva Elizu, svuče je i naredi joj da se okupa. 

Čim je ušla u vodu prva krastača sede joj na glavu, druga na obraz a treća na srce. 

No Eliza kao da to nije ni primetila a kada je izašla iz vode, na njenoj površini ostadoše tri rumena makova cveta. Eliza je bila suviše dobra i čista da bi joj kraljičine zle čarolije mogle nauditi! 

Videvši to, kraljica poče da je trlja zelenom orahovom ljuskom od koje njena snežno bela put postade zelenkasto smeđa. Onda joj lice namaza nekakvom smrdljivom masti, raščupa joj duge zlatne vitice, pa je takvu izvede pred kralja.

Kada je ugleda, kralj se zgrozi i ne htede poverovati da je ta rugoba njegova kćer. Ni dvorjani ne mogoše u toj ružnoj devojci prepoznati nekadašnju lepu princezu. Samo Elizin verni pas odmah je poznade i radosno zamaha repom. 

Poznadoše je i laste pod strehom pa sa veselim cvrkutom stadoše kružiti nad njenom glavom. Ali šta vredi kada ta jadna stvorenja nisu umela da govore! A i da su umela, zar bi ih ko slušao? Jedino bi je, možda, prepoznala njena braća, ali njih više nije bilo na dvoru. 

Pri pomisli na svoju braću, Eliza gorko zaplaka. Usamljena i od svih odbačena, rešila je najzad da krene u daleki svet ne bi li ih gdegod našla. Teška srca iskrala se niz mermerne stepenice i zauvek napustila dvor svoga oca. Dugo je lutala kroz polja i močvare dok najzad nije zašla u jednu veliku šumu, gde je zateče noć.

Umorna od dugog hodanja, Eliza se spusti na meku mahovinu a glavu nasloni na jedno oboreno stablo. Svud oko nje vladala je duboka tišina. Vazduh je bio ispunjen mirisom šumskog cveća, a u travi su na sve strane blistali mali svici kao hiljade rasutih zelenih dragulja...

Svu noć sanjala je Eliza svoju braću. Kao nekada u sretnom detinjstvu, opet se igrala sa njima; njena braća opet su pisala dijamantskom križuljom po zlatnoj tablici, a ona je razgledala svoju slikovnicu koja je vredela koliko pola kraljevine. 

Samo što ovoga puta njena braća nisu ispisivala kose i prave crte, već sve ono što su videla i doživela. Čak su i stranice njene slikovnice odjednom oživele: ptice su cvrkutale u granju a ljudi su razgovarali sa Elizom i njenom braćom.

Kada se probudila, sunce je bilo već visoko na nebu. Krenula je prema udaljenom žuboru vode koji je dopirao do njenog uha i uskoro je stigla do bistrog potočića. Ugledavši na blistavoj površini vode svoje ružno lice, devojka se uplašila sama od sebe. Brzo se ispljuskala vodom po licu i, gle, njena put postade opet snežno bela. 

Onda se hitro svukla i okupala, zatim ponovo obukla i splela svoju dugu kosu u pletenice pa je, lepša nego i jedna princeza na svetu, hrabro krenula dalje kroz gustu šumu ne znajući ni sama kuda će.

Tako prođe još jedan dan i opet se spusti noć, svud oko Elize vladala je duboka tmina. Nigde jednog svica da ugleda u travi ili pod mahovinom. Umorno je klonula u travu i ubrzo zaspala. 


U snu joj se činilo kao da se nad njenom glavom nečujno razmiče gusto granje i da se sa neba, poput kiše behara, osipa roj zvezda koje se pretvaraju u prekrasne šumske vile od kojih jedne uz zvuke zlatnih harfi pevaju najlepše uspavanke, dok druge sede na obližnjem granju i čuvaju je od divljih zveri.

Kad se probudila, nije ni sama znala da li je to zaista bilo tako ili joj se samo prisnilo. Hodajući sve dublje kroz šumu, srela je oko podne jednu staricu. Pozdravi je i zapita nije li možda srela gdegod jedanaest prinčeva na belim konjima.

"Nisam", odgovori starica, "ali sam videla jedanaest labudova sa zlatnim krunicama na glavi kako lete nekud niz ovu reku", i ona povede Elizu te joj pokaza reku. Zahvalivši se Eliza se oprosti od starice i krenu dalje niz reku, sve dok ne stiže do njenog ušća u more.

Pred devojčinim očima pružila se u beskraj ogromna pučina, ali na njoj nigde ne beše ni broda ni barke. Šta da radi? Lutajući obalom, zamišljeno je posmatrala bezbrojne oblutke rasute duž žala. Kako ih je samo izglačala i zaoblila voda, koja je bila mekša i nežnija čak i od Elizinih ruku! 

"To je postignuto upornim i neumornim radom", pomisli Eliza. "I ja moram biti isto tako uporna! Hvala vam na ovoj pouci, o meki, žuboravi vali! Srce mi govori da ću jednom ipak ugledati svoju braću!"

U tom opazi u travi jedanaest labudovih pera pa ih nežno skupi u jednu kitu. Iako je bila sama na pustoj obali, ova samoća nije joj bila teška pošto je more svakoga časa menjalo svoj lik. Kada bi naišao nekakav ogroman crn oblak, more bi začas potamnelo kao da veli: 

"Umem ja i da se natmurim!" 

A kada bi poduhnuo vetar, pučinom bi veselo zaigrali belogrivi talasi koji su se sa hukom razbijali o obalu. Najzad bi vetar malaksao i oblak bi se obojio rumenilom zalazećeg sunca. Tog časa more je postajalo zlatasto, a nevidljiva ruka kao da je po njegovoj blistavoj površini rasipala kišu rumenog i belog ružinog behara. 

No makoliko mirna bila pučina, obala mora nikada nije mirovala, već se dizala i spuštala blago poput grudi usnulog deteta ...

Istoga časa kada je sunce počelo da zalazi za morem, Eliza ugleda na nebu jedanaest labudova sa zlatnim krunicama na glavi kako lete prema obali. Da ih ne bi uplašila, brzo se sakrila iza jednog žbuna. Odmah zatim doleteše i labudovi koji se spustiše nedaleko od nje u travu. U tom i sunce nestade za morem. 

Istoga časa sa ptica spade labudovo perje i pred iznenađenom Elizom pojaviše se jedanaest prekrasnih prinčeva. 

Srce joj je kazivalo da su to njena dugo priželjkivana braća i ona im polete uzvikujući ih po imenu. Braća behu ne manje sretna što su najzad ugledala svoju sestru koja je sad već bila stasala u pravu lepoticu. Kroz smeh i suze dugo su pričali o zlom udesu koji ih je snašao.

"Mi letimo kao divlji labudovi sve dok sunce ne zađe", reče najstariji brat. "Onda se opet pretvaramo u ljude. Zato moramo paziti da nas zalazak sunca ne zatekne visoko u oblacima, jer bismo se inače odjednom sunovratili u more i utopili. Ovamo prelećemo samo jednom u godini i to kada su dani najduži, jer je put preko mora veoma dalek. 

Samo jedna hridina diže se iz mora negde na sredini puta i tu se spuštamo uveče, da bismo sutradan sa prvim zracima sunca poleteli dalje. Da nije te hridi ne bismo nikada više mogli da se vratimo u našu domovinu, pošto su nam za ovaj daleki put potrebna dva najduža dana u godini. 

Svakog leta provodimo ovde jedanaest dana, a onda se opet vraćamo preko mora. Ti dani su nam najsrećniji i najtužniji u isti mah. Tada dugo nadlećemo roditeljski dvor, grob u kome počiva naša dobra mati i polja u kojima smo nekada brali cveće za tvoj venčić i uz pesmu se veselo igrali ... Ostalo nam je još samo dva dana, a onda moramo da se vratimo preko mora. Samo, kako da te povedemo sa nama kada nigde nema ni broda ni barke?"

"Oh, kad bih samo znala kako da vas oslobodim zlih čini kojima vas je uklela bezdušna maćeha!" ponavljala je Eliza kroz suze ko zna po koji put. 

Tako su još dugo razgovarali i tek negde duboko u noć legoše na počinak.

Rano izjutra pre nego što će granuti sunce reče jedan od braće: 

"Draga sestro, sutra moramo otići odavde i tek za godinu dana ponovo ćemo se vratiti. Zato ne bismo hteli da te ostavimo samu tako dugo. Imaš li dovoljno hrabrosti da poletiš sa nama preko mora?"

"Da! Ponesite me sa sobom!" uzviknu Eliza sklapajući ruke.

Celu noć probdela je Eliza sa svojom braćom i plela mrežu od vrbovine i žilave tratike. Kada je sunce granulo i braća se pretvorila u divlje labudove, oni dohvatiše svojim crvenim kljunovima mrežu u kojoj je sedela Eliza i zajedno sa njom vinuše se put neba.


Celog dana leteli su labudovi, ali ovoga puta nešto sporije pošto su sa sobom nosili Elizu. Već se lagano spuštalo veče a na vidiku nigde da se ukaže spasonosna hrid u moru. Hoće li stići do nje pre zalaska sunca ili će se zajedno sa sestrom strmoglaviti u more?

Sunce je donjim rubom već dodirivalo daleki obzor. Elizi uzdrhta srce od straha. Nije se bojala za sebe već za svoju braću koja nje radi žrtvuju svoje živote ... 

Odjednom labudovi sunuše u dubinu takvom brzinom da joj se učini kao da padaju, zatim nisko nad morem u blagom luku poleteše dalje. Sunce je još samo jednom polovinom virilo iznad mora kada u daljini najzad ugledaše hridinu koja nije izgledala veća od glave morskog psa.

Sunce je gasnulo na obzorju blistajući poslednjim tračkom svetlosti poput neke daleke umiruće zvezde. Istoga časa Eliza oseti čvrsto tle pod nogama. 

U poslednjem času spustili su se na usku zaravan strme kamenite hridi. 

Napravivši krug oko Elize, braća su se čvrsto držala za ruke, kako se ne bi omakli u more, koje je besno udaralo o stenu razbijajući se o nju i kvaseći sitnim vodenim kapljicama odeću mladih prinčeva. 

Tako su u stalnom strahu da ih pomamni valovi ne odnesu sa hridine, probdeli celu noć, a ujutru su se opet vinuli sa negostoljubive litice noseći sa sobom Elizu.

Oko podne ugledala je Eliza kao kroz maglu neke planinske vrhove prekrivene lednicima i usred njih jedan prekrasan dvorac, pa je upitala braću da li su već stigli, ali braća samo odmahnuše glavom. 

Ono što se ukazalo njenim očima bila je obična varka, koja se naučno zove fatamorgana. I zaista, ubrzo se rasplinuše zrakom ledena brda zajedno sa dvorcem.

Tek predveče ukazalo se pred njom pravo kopno: divna plavičasta brda pokrivena kedrovom šumom, pitome doline, vijugave srebrne trake reka, zatim gradovi i samotni zamkovi na visokim stenovitim bregovima. Sunce je bilo još prilično visoko na nebu kada su sleteli kraj jedne pećine visoko u planinama.

Čim sunce zađe braća prionuše da zgotove večeru, zatim u pećini prostreše mahovinu na koju položiše Elizu. 

"Želimo ti lepe snove, draga sestrice!" reče najmlađi brat. 

"Kada bi mi se kazalo kako da vas oslobodim, bio bi to najlepši san u mom životu!" odgovori Eliza. 

A kada je usnula, sanjala je divnu mladu ženu koja je neznano zašto nečim podsećala na staricu od koje beše čula o jedanaest divljih labudova sa krunicom na glavi.

"Ti bi htela da oslobodiš svoju braću od zlih čina", rekla je Elizi, "ali zato je potrebno mnogo hrabrosti i istrajnosti. Hoćeš li ih imati? Istina je da voda zaobljava tvrdi i oštri kamen, ali ona pri tome ne oseća bol koji će osetiti tvoji prsti, niti je izložena mukama koje ćeš ti morati da podneseš. Vidiš li ovu koprivu u mojoj ruci? Ova vrsta raste samo oko pećine u kojoj se nalaziš i dole, na gradskom groblju. 

Braćeš ih golim rukama, zatim ćeš od njih isplesti jedanaest košulja sa dugačkim rukavima pa ćeš ih baciti na jedanaest divljih labudova i zle čini spašće sa tvoje braće koja će se ponovo pretvoriti u jedanaest prinčeva. 

Ali od časa kada se latiš tog posla, pa sve dokle ga ne okončaš, ne smeš progovoriti ni jednu reč, jer će inače labudovi odleteti i nikada ih više nećeš videti."

Kada se Eliza probudila, bio je već uveliko dan. Odmah je pohitala pred pećinu i ugledala svud naokolo onu istu koprivu koju je videla i u snu. Ne oklevajući ni časa, bacila se na posao. Svojim nežnim, belim rukama trgala je ljutu koprivu koja je pekla kao žar, te joj se ruke ubrzo osuše velikim plikovima.

Pred veče doleteše njena braća i silno se uplašiše kada zatekoše svoju sestru potpuno nemu. Najpre poverovaše da je to neko novo nevaljalstvo njihove zle maćehe, ali kada ugledaše njene ruke, bi im jasno da to ona čini njih radi.

Najmlađi brat gorko zaplaka ljubeći ruke svoje sestre i gde god su kanule njegove suze, bol bi začas uminuo a plikovi nestajali sa Elizinih ruku. 

Čitavu noć radila je bez prestanka nemajući mira ni spokojstva sve dok ne spase svoju braću.

Sutradan po podne upravo je bila završila prvu košulju kada u šumi iznenada odjeknu zvuk lovačkog roga koji se sve više približavao. Eliza pokupi koprive i košulju, te pobeže u pećinu.

Odmah zatim začu i lavež pasa. Jedan veliki ptičar zalaja žestoko pred ulazom u pećinu pa otrča nekud i ponovo se vrati. Ubrzo se pred pećinom okupi grupa lovaca, a najlepši među njima, koji je u stvari bio kralj te zemlje, pristupi Elizi i reče: 

"Šta radiš ovde, lepa devojko?" 

Ali Eliza samo porumene i nemo odmahnu glavom, ne usuđujući se da prozbori.

"Ne mogu te ostaviti samu u ovoj šumi punoj zverinja", prihvati opet kralj, "povešću te sa sobom u dvor, pa ako si samo upola tako dobra kao što si lepa, odenuću te u svilu i kadifu, a kosu ću ti ukrasiti zlatnom krunom!" 

Zatim je podiže ispred sebe na konja i sa čitavom pratnjom pojaha svome dvoru. Videvši uz put kako Eliza plače on joj nežno reče: 

"Zašto plačeš, lepa devojko? Sve što činim, činim samo za tvoju sreću i ti ćeš mi jednoga dana biti zahvalna za to!"

Sa zalaskom sunca stigoše u grad i kralj uvede Elizu u svoj dvor, ali ona nije primećivala sjaj i raskoš kraljevskih odaja jer su joj oči još uvek bile pune suza žalosnica za izgubljenom braćom. Ne opirući se, dopustila je dvorkinjama da joj obuku raskošno ruho, u zlatnu kosu da joj upletu niske krupnog biserja i da joj ruke otečene od kopriva nakite prstenjem i grivnama.

Videvši je tako lepu kralj ne mogade odoleti srcu, već je zaprosi, iako je glavni dvorjanin podozrivo odmahivao glavom, jer beše uveren da je Eliza obična šumska veštica. Ali kralj beše suviše zanet njenom lepotom da bi mogao poverovati u tako nešto.

Ne znajući kako da razagna njenu duboku setu naredio je da se pored Elizine sobe napravi pećina nalik na onu u kojoj je nekada živela. Čak su i po tlu rasuli koprivu, a na zid pećine stavili već završenu košulju.

"Eto, ovde možeš da sanjariš o svojoj šumskoj pećini", reče joj kralj blago se osmehujući. "Sada, kad si okružena tolikim sjajem i bogatstvom verujem da će ti biti prijatno sećanje na minula vremena."

Videvši završenu košulju i rukoveti koprive, Eliza se prvi put nasmeši i zahvalno poljubi kralja u ruku, na što je ovaj privinu na svoje grudi i naredi da sva zvona u kraljevini oglase njihovo zaručenje. 

Onaj dvorjanin još jednom stane nalivati u kraljevo uho otrovne reči, ali one ne dopreše do njegovog srca. 

Najzad osvanu i dan venčanja. Dvor je blistao od zlata i dragog kamenja, a dvorjanin je morao svojom rukom da stavi kraljevsku krunu na Elizinu glavu.

Za sve to vreme devojka je ostajala nema. Jedino su njene oči izražavale svu iskrenu ljubav koju je osećala prema dobrom i lepom kralju. Prolazili su dani, a ona ga je sve više volela; ponekad bi zaželela da mu otvori svoje srce, ali kako nije smela da progovori sve dok ne isplete i poslednju košulju, ona ostade i dalje nema kao riba, kao kamen. 


Noću se krišom udaljavala iz kraljevske ložnice i odlazila u svoju pećinu gde je plela košulju za košuljom. Kada je otpočela sedmu nestade joj koprive. 

Te noći bio je pun mesec. Drhteći od straha Eliza se oprezno iskrala iz dvora i pohitala na groblje gde je nabrala pun naramak kopriva.

Iako se trudila da ostane neprimećena, neko je ipak budnim okom pratio Elizu, bio je to dvorjanin glavom! Sada se konačno uverio da je kraljica obična veštica. Prvom prilikom kada je ostao sa kraljem nasamo, izneo mu je sasvim otvoreno svoju sumnju i potkrepio je pričom o Elizinom noćnom odlasku na groblje. 

Ovoga puta njegove reči pogodiše kralja pravo u srce i niz njegove obraze skliznuše dve krupne suze. Obuzet dubokom sumnjom, legao je te noći nešto ranije nego obično i ubrzo sklopio oči pretvarajući se da spava. 

Ne potraja mnogo, a Eliza ustade sa postelje i ode u svoju pećinu, odakle se vraćala tek negde pred zoru malaksala i umorna. To se tako ponavljalo iz noći u noć, a kralj je bio sve turobniji i ćutljiviji.

Eliza je ubrzo opazila ovu promenu, ali nije mogla sebi objasniti zašto je kralj tako iznenada ohladneo prema njoj. 

Mučni posao bližio se kraju. Ostalo je da isplete samo još jednu košulju, ali za nju nije imala više koprive, i Eliza još jednom krenu ka groblju.

Tek što se iskrala iz dvora, kralj i dvorjanin potajno krenuše za njom. Videvši je kako nestaje iza grobljanskih vrata, kralj okrete glavu i duboko pogružen pođe natrag svome dvoru. 

"Neka joj narod sudi!" rekao je samo otpuštajući dvorjanina. 

Istoga dana Elizu izvedoše pred narod koji je osudi na smrt spaljivanjem. 

I tako je Eliza sjajne kraljevske odaje zamenila mračnom i vlažnom tamnicom. Umesto svile i kadife navukli su joj dugačku košulju od grube kostreti, a umesto svilenih dušeka prostrli su joj košulje od koprive. Na uzglavlje postavili su joj onaj isti naramak koprive koje Eliza beše nabrala na groblju. 

Za Elizu je to bilo najdraže od svega što su joj mogli ostaviti. Ne gubeći ni časa odmah je počela da plete poslednju košulju. 

Predveče jedan labud zalepeta krilima iza gvozdenih rešetki na prozoru njene tamnice. Eliza zajeca od radosti iako je znala da joj je ovo poslednja noć života.

Rano izjutra ceo grad je pohitao prema gradskom trgu da bi posmatrao spaljivanje veštice. 

Odjednom se začu žagor koji je nagoveštavao njen dolazak. Jedna mršava raga vukla je taljige na kojima je sedela Eliza i grozničavom brzinom plela svoju poslednju košulju od kopriva. 


"Gledajte vešticu!", začuše se iz naroda gnevni poklici. "Umesto da se pokaje, ona mirno nastavlja svoj đavolski posao! Istrgnite joj to iz ruku!" 

Uto šumno doleteše jedanaest divljih labudova i spustiše se na taljige oko Elize.

Među ljudima nastade komešanje, a oni koji behu najbliži taljigama, stadoše uzmicati. 

"Ovo je znak sa neba!", prostruja kroz mase bojažljivi šapat.

Ubrzo stigoše kola do lomače i gruba dželatova ruka spusti se na Elizino rame. Nemajući više vremena, Eliza dohvati svih jedanaest košulja te ih baci na okupljene labudove.

Istoga časa pred njom iznikoše jedanaest prekrasnih mladih prinčeva. Samo najmlađem umesto leve ruke ostade veliko, kao sneg belo labudovo krilo, pošto Eliza nije stigla da dovrši i drugi rukav na njegovoj košulji.

"Sad mogu da progovorim!" reče tada Eliza. "Ja sam nevino osuđena ..." 

S tim rečima ona kao mrtva pade na ruke svoje braće iscrpljena od silnih patnji i muka.

"Da, ona je nevina!", obrati se okupljenom narodu Elizin najstariji brat, zatim ispriča šta su sve prepatili zajedno sa sestrom. 

I dok je govorio, lomača odjednom procveta plamenim ružama, a gore, pri samom vrhu, blistala je najveća i najlepša među njima, bela i sjajna poput zvezde. 

Ubravši je, kralj zakiti njome Elizina nedra. Istoga časa ona otvori oči i srce joj se opet ispuni srećom i spokojstvom. 

Sva gradska zvona zabrujaše sama od sebe, a sa trga na kome je do maločas stajala lomača krenula je ka dvorcu najveselija i najbrojnija povorka koja je ikada ispratila jedan kraljevski par.

Napisao: Hans Kristijan Andersen, preveo: Slobodan Lazić (reprint izdanja sarajevske Svjetlosti 1973.) 


Podržite Yugopapir: FB TW Donate