Bogdanka, Nevena i Slobodan Đurić, porodično: TV bum novog junaka Milića Barjaktarevića (1976)




Roditelji ga puštaju u Beograd da upiše tu nekakvu Pozorišnu akademiju, a sve u nadi da ga tamo neće primiti te da će im se sin latiti neke ozbiljnije nauke. Kada je saznala da se sin upisao na Akademiju, majka je bila gotovo nesrećna, otac nezadovoljan, a prijatelji su ih, deleći njihovu "sudbinu" tešili rečima da i to neko mora da bude


Nedavno se na malom ekranu ponovo pojavio verovatno najbolji komičar mlađe generacije Slobodan Đurić i - opet ustalasao već monotono mirne televizijske vode ... Sa Milićem Barjaktarevićem televizija je ponovo ušla međ’ narod, donela nam novog junaka ... I nije za čudo da u televiziji ozbiljno razmišljaju da ovu tzv. "pilot-emisiju" koja je trebalo da "opipa puls" gledalaca pretvore u seriju ... 

Bio bi to za gledaoce željne i žedne humora pravi praznik, iz nedelje u nedelju sretati se sa trenutno najpopularnijim glumcima Milenom Dravić i Slobodanom Đurićem ... 

Zanimljivo je da je i prvi susret sa televizijskom publikom Slobodan Đurić imao u ulozi mladog poljoprivrednika, sećate se zagrcnutog momka iz "Pozorišta u kući" koji se, ne skidajući oči sa Tine predstavio:

"Mi smo Sava, Belanin sin..."

I - bio je to bum ... 

Milić Barjaktarević obećava još veći bum, ima sve šanse da postane domaći Ben Kvik, sećate se koliko je nacija ludovala za onim, inostranim? 

Ali, priča o Slobodanu Đuriću ne počinje Savom i Milićem, počela je ona još pre trideset dve godine u porodici tada sveštenika Đurića kada se 13. februara rodio sin Slobodan ... 

Ili onda kada je zbog bolesti u kući morao kod tetke u Beograd na školovanje gde je završio prve četiri godine, ili u Tuzli gde nastavlja osmogodišnju školu i završava gimnaziju kao jedan od najtalentovanijih - košarkaša ... 

Bio je u Tuzli i član pionirskog pozorišta, ali kako je to bilo doba kada je poziv glumca bio gotovo sraman, nikom nije smeo ni da zucne o svojoj velikoj želji, da tom "čudnom poslu" posveti svoj život... 

Roditelji ga puštaju u Beograd da upiše tu nekakvu Pozorišnu akademiju, a sve u nadi da ga tamo neće primiti te da će im se sin latiti neke ozbiljnije nauke ... 

Kada je saznala da se sin upisao na Akademiju, majka je bila gotovo nesrećna, otac nezadovoljan, a prijatelji su ih, deleći njihovu "sudbinu" tešili rečima da i to neko mora da bude ...

Jesen 1976: Slobodan, Bogdanka i Nevena Đurić
(foto: Praktična žena)


Manje radi, više putuj



Na Akademiji, gde se ubrzo izdvaja kao jedan od talentovanijih studenata prvi put se oprobao u Nušiću na drugoj godini, i već tada oštrom oku Ognjenke Milićević nije promakla ta "komična nota" koja će od njenog studenta stvoriti jednog od prvih komičara. 

Kao student III godine sa Nedom Spasojević, Petrom Kraljem, Sekom Sablić i grupom kolega odlazi u Sjedinjene Američke Države na mesec i po dana ... 

Jednom prilikom je Miroslav Krleža u čijoj je drami "U logoru" igrao na sceni Beogradskog pozorišta na Crvenom krstu, takođe kao student II godine Akademije, u razgovoru s glumcima rekao: 

"Za čoveka je najvažnije da što manje radi, a što više putuje" ...

- Njegovih reći se i danas sećam, ali shvatio sam ih tek po povratku iz Amerike u kojoj mislim da sam stekao nekakvo svoje intimno najveće blagostanje... I danas zavidim mojoj supruzi koja je igrala u "Kolu" i obišla čitav svet...

Posle Akademije u čuvenom Rasovom pozorištu provodi nekoliko sezona ... Po povratku iz vojske tadašnji upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta Miroslav Belović, daje mu ulogu u Hvarkinjama.

Bio je to još uvek period kada su ovog rasnog komičara rezervisali za uloge ljubavnika ... 

Dolaze male uloge u "Sokratovoj smrti" pa u horu u "Agamemnonu".

I da bi iduće godine dobio angažman i u isto vreme u poslednjoj predstavi Bojana Stupice "Nagrada" malu, ali vrlo značajnu ulogu jednog mucavog žandara ...

- Bojan mi je za tu ulogu sam izmislio prilagođenje.... Nekom se taj mucavac dopao i dobio sam ulogu u mjuziklu "Čovek od La Manče" ... To je žanr koji najviše volim, koji se kod nas na žalost ne gaji, nema svoju publiku, a inače je svuda u svetu vrlo cenjen ... 

Želja mi je da zaigram u mjuziklu "Kamelot" Alana Džej Lernera, koji kod nas još nije nikad rađen ... Sve se nadam da će neko uzeti to da radi i da će se u podeli uloga setiti mene.




Dolazi onda uloga u urnebesnoj predstavi "Buba u uhu", koja već nekoliko godina, od 1971. tačnije, puni teatar "Bojan Stupica" ...

- Ništa se ne dešava ni 1972. godine. Sve su to neke sitne uloge, hvata me polako panika, približavam se tridesetoj... A onda dolazi 1973. godina koja je zaista prekretnica u mojoj karijeri... U toj godini igram u dve izvanredne predstave "Tarlekinova smrt“ u režiji Branka Pleše, kog izuzetno cenim i kao glumca i kao reditelja, i u "Mr. Dolar" u režiji Miroslava Belovića, čoveka koji je kao i Branko mnogo značio u mojoj karijeri, sa kojim najradije radim. 

I onda je sve krenulo, stizale su i nagrade, i priznanja i naklonost publike ... 

Za ove predstave karte su kupovane i po mesec - dva unapred. 

Jer, u međuvremenu, pojavio se Slobodan i u "Pozorištu u kući" pa je taj odjek, što bi on rekao - bio zaista potpun ...


Tata zna sve da radi



Iako Slobodanova supruga Bogdanka nije bila kod kuće, bili smo posluženi slatkom od oraha, pićem i odlično skuvanom kafom.

- Zna tata sve u kući da uradi i da skuva i to odlično - s ponosom će devetogodišnja Nevena... Niko ga nije učio, sam on to... Od svoje mame je to naučio, a njegova mama je domaćica kakve treba tražiti.

- Kad smo kod mame, kako ona danas gleda na sina glumca? 

- Pa sada je već drukčije, televizija dosta vadi stvar, pošto su oni u Tuzli, pa nemaju često priliku da me u pozorištu vide ... Tata je kasnije bio profesor srpskohrvatskog jezika... Sećam se, bio je u Beogradu i prisustvovao generalnoj probi "Mr. Dolara" ... 

Vraćamo se kući i on će meni u kolima:

- Dobar je onaj Gula?! 

Hoću da vam kažem da i danas ja kod njih prolazim kroz periode udvaranja i dokazivanja... Ali, pozvali su me telefonom posle Milića, da čestitaju, ja to ne krijem - svaka čestitka, iskren stisak ruke mnogo mi znači.

- A supruga, kakav je ona kritičar?

- Dosta strog i pošten. Ona je završila istoriju umetnosti, odrasla u glumačkoj porodici, ovaj svet joj nije stran ...

- Imate li neki hobi?

- Od toga bežim glavom bez obzira to je velika opasnost, traži mnogo vremena, a ja ga nemam. Ponedeljak nam je slobodan dan u pozorištu, pa smo se i kod kuće tako dogovorili, da i u kući bude svako slobodan ... 

Onda ja pobegnem na jedan plac koji smo kupili ovde na Dunavu i tamo sadim luk, paradajz, jagode... Neko vreme trenirali smo karate u pozorištu, ponekad igramo fudbal, tek rekreacije radi...




*****



Zvono na vratima oglasilo je goste... Došao je prvi komšija da zajedno gledaju prenos fudbalske utakmice ... Kao stari znanac, sam se poslužio pićem... 

Našeg šarmantnog domaćina, kog su nekad nazivali domaćim Pol Njumenom, ostavili smo sa ćerkom i gostom i otišli u uverenju da jedan naš Milić Barjaktarević može da bude samo takav čovek i takav prijatelj kakav je Slobodan Đurić van scene, daleko, od kamera i studija...

Otišli smo u nadi da ćemo ga uskoro na malim ekranima videti ponovo kao domaćeg Ben Kvika.

Napisala: Gordana Hristović-Samardžiski, obrada: Yugopapir (Praktična žena, novembar 1976.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate