Ing. Srđan Mrkušić, jedan od najvećih golmana i sportista Jugoslavije: Meč za šolju toplog mleka






Usledile su velike diskusije, polemike, ubeđivanja, plač moje majke ("Zar moj sin da igra fudbal?!"), a presudio je otac, mudro i pravično: mogu da igram, ali ako u školi bude problema - od lopte više nema ništa!

Avgust 1978: Početkom prošlog meseca, stanovnici Benkovca - gradića u središtu Ravnih kotara, u Severnoj Dalmaciji - imali su prilike za uzbuđenje i razloga za radost: u okviru proslave Dana borca i 60. godišnjice fudbalskog kluba "Velebit", svečano je otvoren novi, moderno uređen i opremljen Sportski centar.

U glavnom susretu na fudbalskom terenu, sastali su se prvi timovi slavljenika i splitskog "Hajduka"; u predigri - ekipe veterana "Velebita" i beogradske "Crvene zvezde". U ekipi gostiju - pored Rajka Mitića, Bore Kostića, Zečevića, Markovića, Tadića, Mihića.... - nastupio je i najstariji član "Zvezdine" nedavno osnovane Sekcije veterana, Srđan Mrkušić.

Prema ranijem dogovoru u praksi uobičajenoj za takve susrete, on je trebalo da brani "Zvezdin" gol u toku prvih petnaestak minuta, a da ga onda zameni Vladimir Beara; ali, Beara je u poslednjem trenutku bio objektivno sprečen da dođe u Benkovac, i tako je šezdesettrogodišnji Mrkušić branio gotovo tokom cele utakmice.

Gosti su nadmoćno pobedili sa 9:0, domaći su imali svega nekoliko ozbiljnijih šansi da postignu zgoditak, ali Mrkušić je uspešno intervenisao.

Posle utakmice, Mitić je njegovu igru prokomentarisao, upola u šali:

- Pazi, Mrka se pod stare dane baca kao što ni u mladosti nije činio!"

Novi travnati teren na kojem su utakmice odigrane jednoglasno je ocenjen kao izvanredan, jedan od najboljih u zemlji. A radove na njemu izveo je specijalizovani Pogon za izgradnju travnih fudbalskih terena Lovno-šumskog gazdinstva "Jelen" iz Beograda - Pogon čiji je šef, danas jedan od naših najistaknutijih stručnjaka u ovoj oblasti, inženjer Srđan Mrkušić...


"Sport za mangupe"



Godine 1935, na gostovanju u Beogradu, splitski "Hajduk"odigrao je dve utakmice, sa "Jugoslavijom" i BSK-om (Beogradskim sportskim klubom), dva tada najjača beogradska kluba.

U osam dotadašnjih državnih prvenstava, jedanput treći i jedanput šesti; uz to, imao je široku i značajnu međunarodnu afirmaciju.

"Jugoslavija" je takođe već dve, tri godine bila među najboljima u zemlji, a BSK - tada trostruki prvak države - imao je u svojim redovima dobru polovinu standardnog sastava reprezentacije: dve žive legende, Mošu Marjanovića i Franju Glazera, pa Tirnanića, Glišovića, Vujadinovića, Valjarevića, Stevovića...

I u susretu s njima, na golu "Hajduka" stajao je učenik osmog razreda gimnazije iz Splita, Srđan Mrkušić:

- Osećao sam se kao u nekom transu. Prvi put u Beogradu, pred više od deset hiljada gledalada - dok je u tadašnjem malom Splitu i dve hiljade bilo velika poseta - oči u oči sa tolikim velikim igračima, reprezentativcima međunarodne reputacije!

Ipak, branio je izvrsno: sve do pred kraj, rezultat je bio 0:0, i tek negde u poslednjim minutima, Moša Marjanović - najbolji strelac predratnih prvenstava - postigao je pobedonosni gol iz slobodnog udarca...

Mladić koji je zablistao na ovoj utakmici - i koji će, nedugo posle toga, postati jedan od naših najvećih golmana i fudbalera uopšte - rodio se u Sinju, gde mu je otac, rođenjem Kotoranin a po struci pravnik, dobio prvu službu.

Porodica je zatim živela u Šibeniku - pa, od 1930, u Splitu.

- Kao i svi moji vršnjaci, bio sam zagrejan za loptu: igrali smo po livadama i kamenjarima, uglavnom krpenjačama, a prava lopta bila je stvar o kojoj se sanja.

Iako je u to vreme učenicima gimnazije bilo zabranjeno (!) učlanjavanje u fudbalske klubove - "a na fudbal se gledalo kao na sport za mangupe" - momčić nije izdržao a da ne pristupi jednom malom klubu, brižljivo krijući to i od nastavnika i od roditelja.

Ubrzo su ga zapazili ljudi iz "Hajduka", i - na njegovo veliko čudo - negde 1934. pozvali ga u svoj klub; ali, zatim, neko je sa "Hajdukovog" stadiona pohitao u nedaleku zgradu splitskog Suda - i ocu, sudiji, javio da mu se sin priklonio "sportu za mangupe"...

- Usledile su velike diskusije, polemike, ubeđivanja, plač moje majke ("Zar moj sin da igra fudbal?!"), a presudio je otac, mudro i pravično: mogu da igram, ali ako u školi bude problema - od lopte više nema ništa!

Problema, bar većih, nije bilo, očev ultimatum je čak delovao podsticajno - i mladić je završio tadašnji sedmi pa osmi razred gimnazije, i maturirao.

U međuvremenu, ubrzo posle onog dramatičnog razgovora, počeo je i njegov vrtoglavi uspon u Klubu Frane Matošića i njegovog starijeg brata Joze, Lea Lemešića i tolikih drugih veličina splitskog i jugoslovenskog fudbala:

- "Hajduk"je imao nekoliko odličnih golmana, ali baš u vreme moga dolaska jedan od njih je umro, drugi dobio premeštaj u Skoplje, treći se preselio u Sarajevo, i tako sam za kratko vreme od petog golmana postao prvi...

Posle dve godine igranja za "bile", položivši maturu, 1936. je krenuo na studije; prvo u Zagreb, zbog blizine - a onda definitivno u Beograd. Upisao se na tadašnji jedinstveni Poljoprivredno-šumarski fakultet.




Golman kao dirigent



Jedan od odlučujućih razloga za prelazak u Beograd bio je, svakako, i živo interesovanje beogradskog BSK-a za mladog igrača iz Splita.

- Nije li se "Hajduk" protivio ovakvom pojačanju svog beogradskog rivala?

- Toga onda nije bilo: nikakvih ugovora, vezivanja igrača, prisiljavanja - čak ni kontrole dolaska na ona dva treninga nedeljno; sve je to bilo čisto amaterski, dobrovoljno, zasnovano na ljubavi i drugarstvu, entuzijazmu... 

Pogotovu se nikakvo pitanje nije postavljalo kad je reč bila o studijama; smatralo se normalnim da svako ide svojim putem i gradi svoju budućnost, koju u fudbalu tada niko nije ni mogao da traži. Svi smo ga tada shvatili kao lepu igru, zabavu koja pripada mladosti i prirodno prolazi s njom.

- Kakvi su mu, kao standardnom reprezentativcu, bili prihodi u "Hajduku", kakvi po dolasku u BSK - i još kasnije, u "Zvezdi"?

- Mi u "Hajduku" nismo nikada ni dinara dobijali. Ponekad bi nas, posle utakmice, poslužili čajem ili toplim mlekom - pošto svih ovih današnjih koka-kola i sokova tada nije bilo - a na gostovanjima smo imali plaćen hotelski smeštaj i hranu, i to je bilo sve.

Za ono prvo gostovanje u Beogradu, roditelji su mi dali džeparac od dvadeset dinara, za tramvaj i ostale sitne troškove...

Beogradski klubovi su u to vreme već počinjali s nekakvim nagrađivanjem igrača, ali i to je bilo samo simboličio. A moje godine u "Zvezdi", zna se, bile su godine idealizma.

U vreme Mrkušićevog dolaska u BSK, vratnicama kluba i reprezentacije suvereno je vladao slavni Franjo Glazer; ali, kratko vreme posle toga, on je prešao u zagrebački' "Građanski", i Mrkušić je stao na njegovo mesto.

- I tu su mi okolnosti išle naruku, kao i po dolasku u redove "Hajduka"...

Zajedno s njim, jedna nova generacija igrača - Dubac, Stojiljković, Manola, Dragićević, Lihner, Glišović, Valjarević, Božović, Nikolić... - donela je BSK-u novi zamah i sjaj: do izbijanja rata, jedanput su bili treći, dvaput drugi, jedanput prvi u zemlji - po peti put u istoriji dotadašnjih šampionata.

Nastavljena je i serija međunarodnih uspeha, u kojoj je BSK (prema Enciklopediji fizičke kulture Jugoslovenskog leksikografskog zavoda iz Zagreba) tokom godina "izvojevao mnoge pobede nad inostranim protivnicima evropske i svetske klase, kao što su bili "Sparta" i "Slavija"(Prag), "Rapid" i V. S. C. (Beč), "Hungaria", "Ferencvaroš"i "Ujpešt" (Budimpešta), "Ajaks"(Holandija), "Grashopers"(Švajcarska)...


Bilo je, istina, i poraza - recimo na turneji po Velikoj Britaniji, 1937; bilo je i Mrkušićevih ličnih kriza i dilema - začetih baš na toj turneji:

- Mi smo tada igrali lep i atraktivan, ali zastareo fudbal. Ja sam i u Splitu i po dolasku u Beograd branio klasično, na liniji gola, jer za drugo nisam ni znao. U Edinburgu smo se sukobili sa daleko efikasnnjim, klasičnim engleskim dubl-ve sistemom u kojem, pored ostaloga, golman istrčava daleko ispred gola, gospodari šesnaestercem, diriguje igrom... 

Taj način igre nije zahvalan za samog golmana, a publici često "kida nerve"; ali ako je valjano primenjen, za kolektiv je vrlo koristan.

Zato, po povratku u Beograd, dogovorili smo se da i mi tako igramo.

Mrkušić je imao sve uslove za ulogu golmana - "trećeg beka" i "dirigenta igre": visinu, snagu, neustrašivost, hladnokrvnost...

Ali, naša tadašnja publika nije takvu igru lako prihvatala, a mnogi stručnjaci i priznata sportska pera osuli su na novi BSK-ov način igre i na njegovog protagonistu drvlje i kamenje - ne odustajući ni onda kad se novi sistem u timu uhodao i počeo da daje nedvosmislene, odlične rezultate.

- Koliko god da sam voleo fudbal, pomišljao sam da ga ostavim, pitao se jesam li ja golman ili ne, da li sam u pravu ili zaista grešim... Zadržala me jednodušna, čvrsta podrška rukovodstva kluba, trenera i igrača.

Upornost je pobedila: igrajući naoko jednostavno, bez isticanja i "parada", odričući se spoljašnjih efekata za račun efikasnosti i interesa kolektiva - Mrkušić je izborio mesto i u reprezentaciji, za prijateljski susret Jugoslavije i Mađarske, dve tada fudbalske velesile - u Beogradu 21. marta 1941.

- Većina i ne zna za taj moj prvi nastup u reprezentaciji. Nismo igrali loše, rezultat je bio nerešen, jedan - jedan, i to je bio uspeh.

Nije neobično što se ova utakmica mnogo ne pamti: posle nešto više od dve nedelje, pune uzbudljivih događaja, Nemačka je napala Jugoslaviju.


Demantovana medicina



Karijera koja je tek trebalo da se vine svojim vrhuncima prekinuta je - da bi se, neočekivano, nastavila tek 1946, u "Zvezdi".

Mrkušić je već bio diplomirao, prevalio tridesetu godinu i sve češće se pitao ima li šta još da traži na fudbalskom terenu.

Tim pre što je na svom prvom radnom mestu, u tadašnjem Državnom osiguravajućem zavodu, gde je od 1946. do 48. radio na proceni štete u poljoprivredi - najviše posla širom Republike imao upravo u mesecima najintenzivnijih priprema i takmičenja; uspevao je, dakle, da redovno trenira - odnosno da dospe u formu i u prvi tim - tek krajem sezone...

Zaključio je da tako više ne ide.

Ljudi iz "Crvene zvezde" želeli su, međutim, da naprave veliki tim - a videli da Mrkušić u
tome može da im pomogne. Nagovorili su ga da se reaktivira, a novi posao u Gradskom zelenilu u Beogradu - bez putovanja na teren - to mu je i omogućio.

Od tada je mogao ravnopravnije da se "nosi" sa svojim konkurentom Ljubom Lovrićem.

- Ali, to je bila lojalna, fer konkurencija, bez podmetanja i zakulisnog nadmetanja; mi smo, u stvari, sve vreme jedan drugog podsticali na nova zalaganja i bolje igre.

Mrkušić je ponovo zaigrao "punom parom" 1948, sa 33 godine: a marta 1949, gotovo deceniju posle onog susreta sa Mađarskom, sa 34 godine je ponovo obukao dres reprezentacije, i to na jednoglasan zahtev igrača: Mitića, Bobeka, Čajkovskog, Vukasa, Horvata, Ognjanova...

Bila je to ona čuvena "majstorica" sa Francuzima, u Firenci, posle dve redovne utakmice (obe nerešene, 1:1, na jednoj je branio Lovrić, na drugoj pokojni Franjo Šoštarić) u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1950; ova treća odlučena je pogotkom pokojnog Bobe Mihajlovića iz penala  - i rezultata 3:2 za nas...

Za sledeće tri godine, odigrao je još 16 utakmica za reprezentaciju, uključujući i onu sa Brazilom, za ulazak u finale Svetskog prvenstva - opet čuvenu, ali po Mitićevoj povredi glave pri izlasku na teren, i izgubljenu sa 0:2.

- Tadašnja brazilska reorezentacija, iako u finalu poražena, bila je sjajna: ova današnja nije ni senka od nje... A onih dvesto hiljada vatrenih navijača na tek otvorenoj "Marakani", to je nešto neponovljivo, nezaboravno!

Mrkušić je poslednji put za reprezentaciju zaigrao 1952, kada nam je Austrija u Beču zadala težak poraz (2:7); godine su stizale, a na vrata reprezentacije kucao je Vladimir Beara - kasnije njegov naslednik i u "Zvezdi":

- Imali smo i pre i posle rata, i danas imamo mnogo dobrih i odličnih golmana, ali Beara je bio i ostao najveći od svih. On je jedan. Svi mi, ostali, postizali smo rezultate radom i vežbanjem - ja za sebe, uostalom, smatram da sam bio manje golman u užem a više igrač u širem smislu reči - a Beara je, pored ostalih kvaliteta, imao i instinkt: osećao je kuda će protivnik da puca...

Sam Mrkušić je - sazrevši i usavršivši svoj specifični stil - najveću formu i uspehe dostigao između 1949. i 51. godine, kao pripadnik one generacije koja je udarila temelje svim docnijim uspesima i današnjem ugledu "Crvene zvezde".


(O tome, na svoj način, svedoči i citirana Enciklopedija JLZ, koja ga pominje kao jednog od nekolicine "Zvezdinih"igrača koji su dali "značajan doprinos jugoslovenskom fudbalu".)

Dominirati terenom u tim godinama, na sredini četvrte decenije života, to je pojava bez primera u našem sportu, neobična retkost i u svetskom; ali, Srđan Mrkušić nije fenomen jedino po tome.

Na utakmici u Splitu, 1952. zadobio je težak prelom noge u članku, posle kojeg su se lekari borili da ga osposobe za hodanje - o nekoj igri ni govora; a on se, posle godinu dana, vratio na igralište!

- Tada mladi lekari, danas ugledni profesori Radulović i Rakić, zaključili su da sam ja "demantovao medicinu". Možda i ne bih, ali "Zvezda" je bila ostala bez golmana, i tako...

I tako, igrao je do 1954, do nadomak svoje 40 godine; pre rastanka, sa "Zvezdom" je osvojio i drugu titulu prvaka države.

- Mogao sam da igram još, ali želeo sam da me pamte onakvog kakav sam tada još bio, u formi i u snazi.

Prvi jugoslovenski "treći bek", suvereni "gospodar šesnaesterca", "div među stativama", ali i "div ispred stativa" i "prethodnik Lava Jašina"- kako su ga, između ostaloga, i ne bez razloga nazivali - nije se, međutim, oprostio i od terena: od pre nekoliko godina, počeo je da ih projektuje, uređuje i gradi, obezbeđujući današnjim generacijama igrača uslove kakvih u dobrom delu njegove karijere nije bilo: tada su i veliki i najveći igrali na terenima pod šljakom!


Veliko stručno znanje i iskustvo, udruženi sa ljubavlju, ugrađeni su u zelene terene sa presađenom travom i najmodernijim sistemom drenaže - u Kruševcu, Prizrenu, Leskovcu; posle Benkovca, biće i u Kosovskoj Mitrovici, Drnišu (rodnom mestu njegove majke), Odžacima, Kninu...

Srđan Mrkušić, u novoj ulozi, produžava svoje druženje sa sportom; na novim terenima, nastavlja svoju veliku, dostignućima bogatu, životnu utakmicu.

Napisao: Željko Šarčević, obrada: Yugopapir (TV novosti, avgust 1978.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate