Sonja Požeg: Kakav je suprug i otac naš proslavljeni košarkaški as Dražen Praja Dalipagić? (1982)




Ubeđena sam da deca, Dražen, i ja nikako ne uspevamo da živimo jednim normalnim porodičnim životom, kojem inače oboje težimo. Njegova prečesta, i preduga, odsutnost izaziva kod nas osećanje da smo ga sve troje non-stop željni

- Kako se osećate kao supruga poznatog i popularnog sportiste?

- Sve zavisi od toga kako se i šta postavi. U neku ruku teško mi je zato što sam ubeđena da nikako ne uspevamo da živimo jednim normalnim porodičnim životom, kojem inače oboje težimo, zatim: tu je i česta, bolje reći Draženova odsutnost iz kuće pa smo ga zato, non-stop, željni - i deca i ja.

Drugo, željna sam i neke pomoći u kući - s njegove strane! Mogu, ipak, da kažem: prija mi što sam supruga poznatog sportiste, posebno zbog toga što sam se i sama njime aktivno bavila, kao što znate, bila sam teniserka. I ne samo ja: moja porodica ponosi se Draženom i njegovim uspesima...

Sonja Požeg: Ne petljam se u posao svog muža, iako
dosta žena to čini (foto: Mario Mušić)
- Koliko poznajete sport kojim se bavi vaš suprug?

- Nikad ne ulazim u "stručne detalje" vezane za košarku. Ja to više posmatram kao ljubitelj sporta, i ponašam se kao sasvim običan, prosečan navijač. Jednostavno, vidim kad ide dobro - a kad loše. Ne trudim se da budem ekspert za košarku i zato kažem; ne petljam se u posao svog muža, iako dosta žena to čini. 

- Igrali ste tenis: pretpostavljamo da ga volite više od košarke?!

- Ne, igru između koševa volela sam i u vreme dok još nisam ni poznavala Dražena. Naravno, tenis je bio i ostao moja prva sportska ljubav, ali sam isto tako bila zaljubljena i u košarku; pa, recimo, zbog njene dinamike. 

- Pre nego što ste upoznali Dražena, za koji košarkaški klub ste navijali?

- Verujte, oduvek za "Partizan". Vrlo rano, iz Splita, došla sam u beogradski "Partizan"; bila sam Draženov klupski kolega, i tako...

- Da li biste, možda, želeli da i vaša deca pođu očevim stopama?

- Mi, o tome, ne razmišljamo baš na taj način. U principu, volimo da nam se deca bave sportom, to je zdravo i korisno, ali i ne želimo da ih forsiramo po svaku cenu; neka se sama opredele. Naš sin već pokazuje izvesne afinitete prema košarci i već dobro barata loptom. Do skora je izgrao i košarku i tenis i, mogu vam reći bez ikakve lažne skromnosti, da odskače u odnosu na svoje vršnjake.

Jednom prilikom, Krešo Ćosić mu je poklonio koš i, bogami, mali je odlično savladao i horog, i zakucavanje... Čak su neki košarkaški stručnjaci želeli da naš sin već sada potpiše ugovor!
Naravno, još je rano za to.

- Kako se ponaša vaš suprug po odlasku kući posle pobede, a kako posle poraza svog tima?

- Do skora nije bilo neke bitne razlike u njegovom ponašanju, bez obzira na ishod utakmice. Mi, u kući, na košarku gledamo kao na njegov posao od kojeg, u krajnjem slučaju, i živimo. Međutim, u poslednje vreme primećujem, a to mu i kažem, da sve to nekako drugačije preživljava, pogotovu ako on slabo igra i njegov tim izgubi.

Na neki način prenosi tu svoju nervozu i na nas, ukućane. Ćutljiv je, ne želi ni sa kim da razgovara... Da budem iskrena: u našoj kući, po pravilu, izbegavamo bilo kakvo ćaskanje o košarci.

- Da li Praja ima nekih posebnih prohteva u kući?

- Ne, to je već postala javna tajna. Dražen je veoma skroman i kao igrač i kao glava porodice. Čak bih rekla - on nikakvih ozbiljnih prohteva i nema! Trudim se da mu koliko-toliko olakšam boravak u kući, jer znam da se izlaže izuzetnim naporima (dva puta dnevno trenira, stalno je na nekim putovanjima, često je odsutan od kuće a ovde, praktično, nema onaj mir koji mu je preko potreban kao vrhunskom sportisti).

Ne može ni da spava duže, no što je potrebno, a san mu je više nego neophodan. Mi imamo dvoje dece, vrlo su živahni, tako da on može da dođe kući i u tri sata ujutro - a već u sedam je probuđen! 

Pokušavam, naravno, da izvučem decu iz sobe, da ga ne bude, ali ne vredi; čim znaju da je tata kod kuće, ne daju mu mira. Jednostavno, željni su ga.

Verovatno da u svakoj kući postoji podela posla između žene i muža: ja, eto, trudim se da Dražena maksimalno poštedim, mada on to uopšte ne traži.


Praziluk zvani - prasa



- Koje je omiljeno jelo vašeg supruga?

- Dražen je, inače, vrlo težak na hrani! U kom smislu? Jednolično se hrani, a to je posledica čestih odsustvovanja od kuće, pa se hrani po hotelima gde im uvek, obavezno serviraju jednoličnu hranu: meso, krompir... ako hoćete, što, nije ni zdravo.

Zato on često i kaže da jede samo zato što mora!

U kući, naročito kad je i on s nama, strogo vodim računa da hrana bude raznovrsna. Inače, Draženovo omiljeno jelo je hercegovački specijalitet - praziluk, oni to zovu prasa. E, to sam naučila da spremam od Draženove majke...

- Naše čitaoce će, verovatno, zanimati recept tog specijaliteta!?

- Pa, mogu da vam kažem; što da ne?!

Treba imati praziluk, mleveno meso i pirinač. Praziluk se opere i iseče, i kuva se. Prva voda se baci, uzmete, mleveno meso koje prethodno propržite na luku, dodate začine (so i biber), i stavite unutra pirinač. Onda sve to lepo dinstate jedno pola sata, i jelo je gotovo. Vrlo jednostavno, zar ne?! 

Postoji još jedno omiljeno jelo mog supruga, a to je piletina.

Za nju je vezana i jedna anegdota. Svojevremeno, kad je Dražen bio u Americi, kad je trebalo da pređe u "Boston Seltik", vlasnik kluba je želeo da ga ugosti i - izveo ga je na večeru.

Nudili su mu razne specijalitete, pa jastoga i još mnogo toga, a Dražen je mirno rekao: Ne, ne, samo pile, pile!

Od tada, gde god da je u Americi bio, znalo se: pile!

- Da li vam Praja ponekad pomaže, u pripremanju nekog jela?

- U tome mi, apsolutno, ne pomaže. Kuhinja ga uopšte ne zanima. Koliko puta mi je samo rekao da mu je žao zbog toga, što kad sam ja odsutna, ne može deci ništa da spremi.

Jednom prilikom je pozvao neke drugove u posetu, i pokušao je da im isprži neka jaja i kobasice, e, to još nekako i ume, eventualno i čaj da skuva - i to je sve! 

- A kafu?

- Ne, to ne ume. Kažem, kuhinja ga nimalo ne zanima, ali u svim ostalim stvarima rado mi pomaže.

Vrlo je pedantan, čak bolesno pedantan, i ništa mu posebno ne treba govoriti; on sam usisa prašinu, uostalom, sve što se nalazi iznad 180 cm visine - to je njegov resor! 

Kad planiram veliko spremanje, najpre čekam da on bude kod kuće; onda sve ispadne brzo, pedantno, i kako valja.

- Da li Dražen trese i tepihe?

- Nemamo tepihe, to smo izbegli, imamo samo kože i - njih lako održavamo. On radije briše prašinu, baca đubre, ide u samouslugu.

- Šaljete li ga, ponekad, i u kupovinu?

- Na pijacu ne voli da ide, iz prostog razloga što ga prepoznaju i doživljava razne neprijatne situacije, ali samousluga je njegova! Ako Dražen nije kod kuće, na primer, dešava se da ponestane pića u kući, jer ja o tome uopšte ne razmišljam.

- Da li možda, katkad opere sudove?

- Ne. Za to se pobrinuo još dok smo se zabavljali. Doduše, u početku je brisao sudove, ali je onda zapitao:

"Pa, dobro, dokle ću ja to da radim?! 

Ja sam mirno odgovorila:

"Sve dok ne kupimo mašinu za pranje sudova! 

Spasila ga je ta kupovina.

- Kakav je Dražen kao otac?

- Preterano nežan! On je oduvek voleo decu, a i ona su volela njega. Obavezno je, za svako dete, imao neku toplu reč.

Redovno mu deca sede na kolenima, ramenima, nežan je, normalno, i prema svojoj deci. Kad je kod kuće potpuno im se posvećuje: igra se neumorno s njima, izvodi ih...

- I pored velikih obaveza, da li stigne i vas da izvede negde, i gde najradije?

- Mi, sada, živimo zaista krajnje porodično. Pre svega, to sami želimo; oboje smo za uski, tihi porodični čivot. Sem toga, Dražen nikad nije ni želeo da se pokazuje, da se eksponira - a ni ja, takođe.

Najlepše se osećamo kod kuće. Eventualno, odemo kod prijatelja u posetu.

To ne znači da smo se apsolutno povukli, i da nigde ne izlazimo. U krajnjoj liniji, nemamo ni vremena za naročito česte izlaske.

Ili je Dražen na putu, ili je dete bolesno, ili imamo neke druge obaveze, i tako - vezani smo najviše za kuću. Inače, volimo da pogledamo kakav dobar film, da odemo u pozorište, ili na neki koncert.


Verovatno bih se ponovo odlučila za sportistu



- Idete li na utakmice na kojima, naravno, igra vaš suprug?

- Idem, kako da ne! Kad god imam vremena za to, ne propuštam priliku.

- Kako se osećate kad vidite da je neko povredio Dražena?

- Teško mi to pada. Kod mene je večno prisutan strah od povreda; plašim se da to ne bude nešto drastično. Srećom, Dražen dosad nije kuburio s nekim težim povredama, mada ima taj slab zglob koji ga često omete u igri. 

Recimo, prošle godine - kad je igrao u Italiji, ta povreda je - između ostalog - najviše uticala na to da njegov tadašnji klub "Karera" ne osvoji najviši plasman.

Čak je bilo i takvih prognoza da je to povreda kobna po Draženovu dalju karijeru ali, srećom, prognozeri nisu bili u pravu.

- Na kraju da vas pitam: Kad biste se ponovo udavali, da li biste opet izabrali sportistu?

- Možda je pitanje malo nezgodno, jer to nije bilo presudno u našoj vezi. Verovatno bih se ponovo odlučila za sportistu, zato što sam se i sama bavila sportom i što smatram da ljudi, iz iste profesije mogu bolje da se razumeju. Zato i nisu slučajni mnogobrojni brakovi iz istih profesija. Zatim, sportisti su uglavnom, pošteni ljudi, zdravih rezona, što je za brak veoma bitno.

Razgovarao: Tihomir Bralić, obrada: Yugopapir (ITD, januar 1982.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate