Thomas Dolby / LP "The Golden Age Of Wireless": YU interview by Petar Luković (1982)



Sigurno je da nisam mogao da pobegnem od tehnike, ali sam se uvek trudio da imam vlast nad njom! Najgore što može da vam se desi je da postanete zavisni od tehnologije, a to je u potrošačkom društvu i te kako lako: odjednom osećate materijalistički pritisak i potrebu da kupite novu mašinu za pranje veša, nov radio, nov automobil, jer verujete da ćete sa aparatima biti srećniji, spremniji da se uključite u život

London, avgusta: U biografiji piše da je Tomas Dolbi (Thomas Dolby) rođen oktobra 1958. u Kairu, da je 1974. počeo da se interesuje za sintesajzere i kompjutere i da su u periodu od 1977. do 1979. sa njegovim ozvučenjem ("iz moje kućne laboratorije" - kaže s ponosom Dolbi) Evropom krstarili Members, Fali, UK Subs i Passions. Nešto kasnije postaje član grupe Brusa Vulija, primećuje ga i Lejna Lovič za koju piše hit "Nova igračka“ ("New Toy"), u goste ga zovu Foreigner, Džoan Armatrejding, a Dolbi preko noći postaje čovek o kome svi govore u - komplimentima.

Konačno, tu je i njegov prvi solo album "The Golden Age Of Wireless" koji je na kompjuterizaciju muzike stavio (finalnu) tačku: vek sintesajzera posle Dolbija više nije ono što je bio!

Ali, razgovor sa Tomasom Dolbijem nije ni hladan, ni otuđen, ni metalan, ni suviše precizan: ne napušta me utisak da on još uvek nije pobedio stidijivost i - to mi je drago.

Jer, Dolbi se stalno trudi da objasni svaku sitnicu, da ništa ne ostane neraščišćeno ili nejasno, a kad se nasmeje, onda je to stvarno iskreni smeh čoveka koji dobro zna šta hoće i šta može.






Vizuelne ideje



- Šarmu video-medijuma ni vi niste odoleli: naprotiv, vaše video-spotove režirate sami, pa je zanimljivo kad ih uporedite sa vašom muzikom - da li su oni samo vizuelna kopija zvuka ili produžetak ideja koje nosite u sebi?

- Pre svega, produžetak moje muzike. Mnogo pesama napisao sam baš zahvaljujući vizuelnom aspektu, jer sam ih unapred zamislio kroz seriju slika, pa mi zbog toga ni snimanje spotova nije teško.

Video-spotove režirao sam potpuno sam i moram da priznam da je najuzbudljivije bilo u sobi za montažu gde sam našao nove igračke: sve što je novo automatski privlači moju pažnju, a to su baš bile nove igračke, novi aparati, nova tela.

Međutim, brzo se zasitim novotarija... kad upoznam mašinu, kad uđem u suštinu stvari, dižem ruke od svega.

Slično je sa TV igrama koje vas okupiraju mesec dana, a posle toga postaje vam dosadno i kad pomislite na njih. Tehnika je zanimljiva samo kad je nepoznata, u protivnom, izazov postaje navika...

Thomas Dolby (foto: Rock 82)

- Koliko je sama tehnika, bolje reći vaš konstruktorski rad, bio odlučujući u nameri da se vežete upravo za muziku kojom dominiraju sintesajzeri i ostala kompjuterska pomagala?

- Sigurno je da nisam mogao da pobegnem od tehnike, ali sam se uvek trudio da imam vlast nad njom! Najgore što može da vam se desi je da postanete zavisni od tehnologije, a to je u potrošačkom društvu i te kako lako: odjednom osećate materijalistički pritisak i potrebu da kupite novu mašinu za pranje veša, nov radio, nov automobil, jer verujete da ćete sa aparatima biti srećniji, spremniji da se uključite u život!

Ali, mašine vas plaše jer ih ne razumete: kad se pokvare, vi ste nemoćni i trošite još više novca da ih popravite!

Ipak, postoji limit dokle treba ići u saznanju i otkrivanju tajni!

O nekim stvarima ne želim da znam, jer me, govorim sasvim iskreno - tehnologija ponekad plaši. Zato u studiju dok snimam muziku nikad ne analiziram svoj rad, ne planiram nikakve intelektualne koncepte, već radim onako kako mi se prohte.




- Dok na koncertima nastupate potpuno sami, okruženi vašim tehničkim igračkama, ipak ste odlučili da na snimanje prvog albuma pozovete niz poznatih gostiju.

- Da, jer sam imao prilike da upoznam ljude sa kojima mogu da ostvarim pravi kontakt u muzici, što je bila šansa da sa njima uradim nešto pod mojim uslovima. 

Dugo vremena sam radio za druge bendove i pevače, uvek po njihovim željama i zahtevima: baš to je bio odlučujući korak da snimim solo album, a kad sam već to odlučio, logično je bilo da pozovem muzičare u koje verujem i koji mi se sviđaju, kao što su Endi Partridž iz grupe XTC, Lejna Lovič, Brus Vuli...

- Neko vreme ste svirali klavijature u grupi Lejne Lovič i za nju napisali hit "Nova igračka". Kakve vas uspomene vežu za taj muzički period?

- Stvarno mi je žao što sam propustio priliku da posetim Jugoslaviju u vreme kad je Lejna dolazila u vašu zemlju: pričala mi je na kakav je odličan prijem naišla i kako su se njene ploče dobro prodavale. 

Sa Lejnom je zadovoljstvo raditi, jer ceo njen bend ima jedan životni optimizam, nekakvu formulu koja ih čini posebnom u odnosu na drugi svet u ovom biznisu.

Još uvek se viđamo i družimo, i mislim da će ona tek za godinu-dve pokazati šta stvarno zna.





U društvu zvezda



- Svirali ste i na najnovijem albumu grupe Foreigner, grupe čija muzika baš nema dodirnih tačaka sa onim što vi radite...

- Apsolutno, nikakvih zajednički tačaka! Ali, Foreigner su me interesovali kao iskustvo, kao izazov da se dokažem i pokažem da moj muzički rečnik može da uđe u njihovu shemu.

Pre nego što sam imao ugovor sa kompanijom EMI - a trebalo mi je mnogo vremena da ubedim neku od disko kuća da stvarno umem da sviram - bio sam u očajnom finansijskom položaju.

Otišao sam u Pariz jer sam negde morao da pobegnem od ljudi kojima sam dugovao novac! 

Tamo sam svirao za pet funti po restoranima i taman kad sam se spremao da kupim bubanj-mašinu od zarade koju sm uštedeo, pozvao me je Mat Landž iz Amerike. 

Moj izdavač je njegov menadžer koji mu je, kad je dolazio u Englesku, pustio neke od mojih demo snimaka. 

Landž, koji je u to vreme počeo da producira četvrti album grupe Foreigner, bio je prijatno iznenađen i čim se vratio u Njujork pozvao me je da dođem na snimanje. 

Pitao me je da li sam čuo prethodne tri LP ploče grupe Foreigner i kad sam odgovorio da nisam čuo ništa od njih, bio je - oduševljen! 

Naime, i Landž i grupa želeli su nekoga ko nije imao nikakve predrasude o zvuku grupe, nekoga ko bi čista srca ušao u studio i odsvirao nešto po svom ukusu. 

Stigao sam u Ameriku i tamo ostao gotovo mesec dana: radio sam uglavnom noću i snimio mnogo materijala za njihov album. 

Ali, na kraju, mnogo toga nije se našlo na albumu, što me baš nije pogodilo jer sam znao da je i ono što je ostalo bilo prilično novo i drsko za fanove grupe Foreigner. 

U svakom slučaju, bilo je to iskustvo koje ću pamtiti i koje je meni lično mnogo koristilo.





- Bili ste gost i na albumu Džoan Armatrejding?

- Da, zahvaljujući producentu Stivu Lilivajtu sa kojim se znam više od sedam-osam godina. On je predložio Džoan da me pozove, što mi je bila čast, jer Džoan na snimanja poziva samo najbolje muzičare iz Engleske i Amerike. 

Lično, bio sam malo uplašen, jer moja tehnika baš nije najsjajnija: moj kvalitet leži u neortodoksnim idejama, pre nego u brzini. 

Međutim, Džoan je bila divan saradnik - sama mi je pokazivala šta hoće i ja sam bio zapanjen jer sam shvatio da je ona svirač tehnički potkovaniji nego ja! 

Džoan je na vreme shvatila kako može najbolje da iskoristi moje znanje: da mi pruži slobodu da sam nađem pravi zvuk! 

To mi je bio jedan od najuzbudljivijih sešn-radova u karijeri, naročito jer sam Džoan i njenu muziku voleo još kad mi je bilo trinaest-četrnaest godina.

- Postoji li još neko sa kim biste voleli da radite?

- Naravno, spisak je beskonačan: Van Morison, Džoni Mičel, Talking Heads, Dejvid Bouvi...

- Možete li da kažete da ste zadovoljni sa svim što ste u životu postigli? Sa svojim današnjim statusom?

- Lično, veoma sam zadovoljan, jer sam se uvek trudio da zadržim visok standard i kvalitet svog rada, ma šta snimao. Uvek sam izbegavao da suviše planiram, nikada nisam razmišljao kako ću o ovom periodu žaliti kad mi bude šezdeset ili sedamdeset godina, kao što rade mnogi bendovi koji svesno žele da ostave utisak, da budu zapamćeni po svaku cenu.

Drago mi je što sam uspeo da odolim iskušenju da ne padnem u klopku profiterske muzike ili trke za novcem, što je za mene i te kako značajno, kao artistički alibi, kao nešto što je moja rock legitimacija. 

Zadovoljan sam svojim prvim albumom, jer je to muzika koju ja stvarno volim: ne bih bio srećan da sam napravio nekakvo đubre i sa njim stigao na prvo mesto top liste, jer bih sebe, duboko u duši, zbog toga prezirao. 

U isto vreme, osećam pritisak moje kompanije koja u mene ulaže i novac i vreme, očekujući komercijalni uspeh: međutim, ništa se ne može preko noći i lično mislim da je moj LP sasvim dobro prošao na tržištu u poređenju sa nekim delima koja imaju sličnu formu. 

Moja teorija je da svako ko snimi dobru, kvalitetnu ploču ne može, a da ne uspe: u to sam uveren, ubeđen, jer je mogućno uvek naći publiku spremnu da se saživi sa muzikom koju nudiš, makar to bilo pet ili deset hiljada ljudi. 

Oni koji su kupili moju ploču, mislim da nisu pogrešili, jer verujem da će taj album slušati i kroz četiri-pet godina... Ali, to ne znači da sam dao sve što sam mogao. Uostalom, da je tako, onda bih već sada odustao: ovako, imam razloga da se borim, jer želim još da trajem... 

Razgovarao: Petar Luković, obrada: Yugopapir (Rock 82, avgust 1982.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate